piše:
Isidora Đolović
Radnja
romana „Trg Bokshagen“ (original.
naslov: Boxhagener Platz, prevod i
izdanje: Geopoetika, 2016), debitantskog proznog dela Torstena Šulca – autora nagrađivanih igranih i dokumentarnih
filmova, smeštena je mahom na istoimenoj lokaciji u (tada) Istočnom Berlinu.
Započinje buntovne 1968. godine, na Dan republike, što sa sobom odmah povlači
niz (nama, danas) nepopravljivo zastarelih, pa i smešnih pojmova, poput Aleje
Karla Marksa, svečane parade, školskih predmeta u skladu sa doktrinom
„ispiranja mozga“...Glavni junak i ujedno narator, dečak Holger Jirgens, taj
veliki državni praznik provodi sa bakom, u uobičajenoj poseti groblju, iako bi
radije “pikao” loptu sa svojim drugovima, na trgu iz naslova. Udovoljavanje
želji, bilo njegovoj ličnoj, bilo uslišenoj bakinoj, na svoj način predstavlja
izvestan pritajeni prkos državnoj obavezi prisustva „veličanstvenom“
obeležavanju pobede nad fašizmom i početku jednog od najčudnijih eksperimenata
u istoriji minulog veka.
Sve
se to, na prvi pogled, malo tiče Holgera i njegove temperamentne staramajke,
gospođe Oti(lije) Henšel. Jer, upravo tih dana otkriva da ima čak dva udvarača
– prvi je udovac Karl Venger, koji je uhodi dok na groblju redovno zaliva cveće,
a naposletku će joj prići sa molbom da održava korov na večnoj kući njegove
supruge, dok je sam u gostima kod rođaka. Drugi kavaljer je lokalni prodavac
ribe, Erih „Fiš“ Vinkler, a ni jednom, ni drugom ne smeta što Otin (šesti po
redu) muž Rudi, za to vreme, leži u postelji i propušta posete Vatrogasnom domu
(večernjem okupljalištu penzionera na pivu i kartanju). Otiliju, inače, prati
neslavna reputacija žene koja svakog supruga naposletku „otera pod zemlju“.
Holgerov poprilično morbidni i sivi svet začinjavaju redovni ručkovi u njenom
stanu, sa obaveznom geršlom kao „specijalitetom dana“, ali i druženja sa decom
iz kraja. Na trgu Bokshagen, svakodnevno „gluvare“ Hajno Majer, Džimi Kliz,
Mirko Buskov, Liza i Anegret, ali i nešto stariji nosač uglja Johen (koji uvek
psuje vlast) sa razrokom devojkom Ritom, te čitava galerija
posetilaca-ispičutura. Dani im prolaze u ushićenom praćenju prvog učešća DR
Nemačke na Olimpijadi u Meksiku, podražavanju boksera i brzohodača na
okupljalištu, uz povremene „domaće misterije“, poput ove sa bakinim udvaračima
i njihovim motivima.
Ali,
tek što se ta priča iole slegla, ubistvo Vinklera (pronađenog u svojoj radnji,
usmrćenog udarcem flašom po glavi) unosi opštu pometnju u čitavo naselje. Preko
noći će se razviti brojne (mahom neodržive) teorije, sumnjičenja, pretpostavke.
Holgerov ugled naglo počinje da raste usled očeve uloge u pokrenutoj istrazi, pa
više nije sa podozrenjem gledano „pandursko dete“, dok isti angažman u kući
pokreće nove rasprave između roditelja, Klausa i Renate. Prateći svakodnevni
život sasvim običnih meštana jednog berlinskog kvarta, posredno upoznajemo
spregu kriminala i štampe, uz funkciju cenzure u komunizmu, (nasleđeni)
nerazrešeni odnos prema nacistima i ratu, ali i duhovitost detetovog shvatanja
priča i postupaka odraslih: od politike do seksualnosti. Kroz samo naizgled
oskudnu radnju, provučeni su brojni motivi socijalističkog „miljea“, ovdašnjim
starijim generacijama prepoznatljivog kao manje-više istovetnog za sve režime istočnog bloka. Primera radi, Oti dugokose
muškarce zove „Bitlisi“, što je, verujem, izraz koji su mnogi od nas čuli od
sopstvenih baba i deda!
Upravo
tako jednostavna priča predstavlja savršeni „teren“ za defile svih predrasuda,
zanosa, nada i pobuna života u izrazito bezbojnom socijalizmu, pri čemu joj je
jedan od najbitnijih postupaka neštedimice upotrebljavan crni humor. Izražen je kroz Otinu i Holgerovu opsednutost (pesničkom)
temom „prividnih mrtvaca“; kroz likove ujaka Bodoa (baka sumnja da je „hormonseksualac“,
s obzirom da se, iako već u četrdesetim godinama, još uvek nije oženio) i
lokalne lude Edija; u Holgerovom igranju detektiva ili švercovanju božićnih
jelki iz Zapadnog Berlina (pri čemu očima običnog naroda „lovimo“ sve
oprečnosti između socijalizma i demokratije u praksi). Ton u izvesnoj meri
nalikuje onom iz neprevaziđene britanske serije „Mućke“, s obzirom na sivilo
svakodnevnice predočeno uz humor utkan u ozbiljne teme.
Karikaturalnost je
drugi vodeći postupak, kojim se naglašava opšta težnja da se istaknemo i
samopotvrdimo, kroz buntovništvo – ili podaništvo? Primeri Oti, Klausa, Karla,
pa, naposletku, čak i malog Holgera (čija bezazlena dečja radoznalost posredno
dovodi do nesreće), pokazuju kako se
prkosi sistemu, istovremeno celim bićem strepeći od kazne. Neizgovoreno
nezadovoljstvo detinjstva u stalnoj senci smrti (zbog čega se radnja, od
početka knjige, uglavnom odvija na groblju Svetog Petra), ublaženo je
apsurdnim, komičnim slikama. Trg Bokshagen, mesto susretanja ljudi koji,
istovetno celokupnoj atmosferi dela, svesno ili ne „ključaju“ od potiskivanog
krika za slobodom, simbolizuje prostor kao stvoren za javni govor oslobođenja,
izlivanja svega što nas tišti – ali, to se nikada ne dešava. Baš kao i slučaj
nasilne smrti Fiša Vinklera, bilo kakva konkretna akcija ostaje nerealizovana,
utopljena u tmurne dane na koje se, uprkos svemu, pripovedač osvrće sa izvesnom
nostalgijom.
 |
| Trg Bokshagen danas |
Tako
ćemo u Šulcovom stilu i osnovnoj ideji, kao i načinu portretisanja učesnika u
radnji (posebno članova Holgerove porodice) prepoznati nešto srodno Efraimu
Kišonu, našem Branku Ćopiću, pa čak i prezimenjaku mu, Brunu Šulcu. Ovo je
najizrazitije kod delova koji pokazuju kako glavni junak posmatra starije:
blagonaklono, sa razumevanjem, ali često odlučan da ih ne oponaša u, kako
smatra, krajnje budalastim postupcima. Komika i bezazlenost tona kojim prenosi,
npr. Otilijine uvredljive opaske na račun državnih funkcionera, svojom
prividnom infantilnošću percepcije ublažuju oštru kritiku i podsmeh. Na sličan
način se „oneozbiljavanjem“ tretiraju, u godini radnje više nego aktuelni,
studentski protesti. Tako se, npr, Holger našao u nedoumici između prirode
aktivnosti komuna (ilegalci ili pobornici grupnog seksa?), a sve to usled
„prosejanih“, oskudnih glasova i informacija koji stižu sa druge strane Zida.
Najzanimljiviji je, svakako, dvostruki odnos prema istom takvom nasleđu nacizma
s jedne, a anti-fašizma sa druge strane. Tu je posebno važna tabu-tema jeftinog
provlačenja nekih sumnjivih lica u posleratnim godinama, bez snošenja ikakve
odgovornosti – što evocira, kako je primetio Zlatko Krasni (prevodilac izdanja), motiv berlinskog špijuna iliti nekog tamošnjeg Ilije Čvorovića. Hronična
sumnjičavost ne zaobilazi nijednog muškarca, nezavisno od uzrasta – dok se žene
protiv toga bore razvijanjem frustracija sasvim drugačije prirode i
iskaljivanjem besa u „noćnim turnejama“ do kafane ili opanjkavanju ljubavnog
života suseda.
Upotreba
žargona takođe odlično služi crnohumornoj osnovi dela. Baka Otilija, anegdotska
figura, sahranila je šestoricu muževa, ali još uvek se neumorno nada „onom
pravom“, ne odustajući od ljubavi. Sličan je njen zet, smotani policajac Klaus,
čiji su pokušaji dodvoravanja nadređenima i poltronskog napredovanja na poslu,
zapravo, nakon toliko godina jednako uporna udvaranja Renati i kamčenje mrvice
njenog oduševljenja. Ljubav reprezentuje i čudan par Johen-Rita, odolevajući
čak i stalnom nasrtanju gradskih šmizli na tetovirane sirene sa nosačevih
širokih grudi.
 |
| Tr(a)govi prošlosti |
Roman
„Trg Bokshagen“ u stilsko-izražajnom smislu otkriva dramaturško umeće autora,
visprenost i izrazit osećaj za „zarobljavanje“ trenutka. Dijalozi i scene
predstavljaju prave pozorišne minijature, koje se povezuju (i nadovezuju) do
razvijene, inteligentno realizovane celine. Ono o čemu se, pritom, NE GOVORI
(otvoreno), jasno isijava iz podteksta na svakoj stranici. Perspektiva
istovremeno zbunjenog i dečački samouverenog junaka (dok otkriva zakone života
i ponašanja odraslih, njihove načine reagovanja i ophođenja u određenim
situacijama) dočarana je veoma uspešno i verno. Ličnosti, među kojima se
svakako izdvaja vremešna Otilija, primarno komične sa svojim brojnim
ekscentričnostima, ipak ne ostaju jednostrano osvetljene. U potrebnom trenutku,
na videlo će izaći njihove osećajne, čak nesrećne strane – što, ipak, ne menja
dominantno i dosledno primenjeno geslo knjige: smehom protiv beznađa.