среда, 22. март 2017.

Pametniji NE popušta

komentariše: Isidora Đolović


Počelo je. Ako vam "mali Alek" (za neupućene, najnoviji spot u sklopu premijerove kampanje, odigrava se u biblioteci i izaziva opasan transfer blama) nije dovoljan dokaz koliko nešto OZBILJNO nije u redu; ukoliko slučaj olajavanja Nataše Jeremić nije bio kap u prepunoj čaši (nova uvreda koja se pokušava ublažiti nevoljnim, neiskrenim izvinjenjem, a nadovezuje se na Gašićev ne tako davni gaf); ukoliko se i dalje izgovaramo apolitičnošću, ukoliko ne shvatamo da pojedine poruke ni posle sedamnaest godina (nažalost!)  ni trunku ne gube na aktuelnosti....onda je sve uzalud.
Miodrag Pavlović nas je, još u školskim danima, iz lektire opominjao:"...naučite pjesan, to je izbavljenje!"

субота, 18. март 2017.

Subota sa knjigom: Ekranizacije - "The Hunchback of Notre Dame", deo 1

piše: Isidora Đolović

Jedan od najznačajnijih predstavnika romantizma, Viktor Igo je, slobodno možemo primetiti, imao mnogo sreće sa adaptacijama svojih dela. Već za života popularan kao dramski pisac, kasnije je (p)ostao više nego inspirativan za adaptiranje romana. Usled mnoštva mračnih i grotesknih elemenata, kao izazovnih za publiku i reditelje, često su ekranizovani ili postavljani na scenu - doduše, sa različitim rezultatima. Dva najprivlačnija obeležja njegovog proznog stvaralaštva, pre svega su: 1. groteskni/mračni/turobno-tragični kontekst (vizuelno i značenjski); 2. snažna politička angažovanost, društvena kritika i ukazivanje na surovost, nepravednost poretka. Naravno, prati ih, često patetična, ljubavna priča.

Od svih Igoovih romana, Jadnici ubedljivo prednjače po broju filmskih verzija, opera, mjuzikl-ostvarenja, mini-serija. Bogorodičina crkva u Parizu nipošto ne zaostaje po broju adaptacija, kao izvanredan primer „gotske“ priče, u kojoj su idejno i vizuelno  neraskidivo povezani. Na primeru prilagođavanja ovog romana sedmoj umetnosti, dolaze do izražaja dve krajnosti, između kojih oscilira savremena, naročito holivudska, kinematografija: 1. ublažavanje, sentimentalizovanje, izbegavanje osetljivih mesta u tekstu i preinačavanje završetka romana; 2. pojačavanje, sklonost ka što brutalnijem i neuvijenom prikazivanju sveta.

среда, 15. март 2017.

Crveno i(l') plavo

piše: Isidora Đolović

Nije navijačko rivalstvo, nisu ni partijske boje. Reč je o najčuvenijem i najvoljenijem proizvodu požarevačkog “Bambija”. Duško Kovačević neka proširi svoju listu “20 srpskih podela” za novu stavku!
Na spisak boljki od kojih patim, dodajte još jednu - plazmatičar sam. Okoreli, nepopravljivi. Zapravo, postoje svega tri proizvoda od kojih još uvek ne odustajem, jer su sačuvali onaj prepoznatljivi ukus iz detinjstva, kao sećanje na stara vremena i vrednosti koje ne prolaze: “Cipiripi”, “Galeb” čokolada i “Plazma” keks. Promenila se ambalaža, ali, kada ih probate, to je i dalje ista poslastica koju pamtite iz doba Juge. Čak je i “Smoki” podlegao vremenu, čačanski čips se vratio izmenjen, “Jafa” i “Medeno srce” su postali bezobrazno skupi, pa sam od njih odustala još u vreme studentske oskudice...ali, “Plazma” se ne da. Nije ni čudo što, kada putujem za Beograd (a poslednjih devet godina mi je autobus, praktično, druga kuća), s radošću primećujem da nisam jedina kojoj je crvena kutijica neizostavni deo prtljaga. “Plazma” je, jednostavno, već odavno više od brenda - deo života, kom se god stilu inače priklanjali. Neosporno ima veliku sentimentalnu vrednost.

субота, 11. март 2017.

Subota sa knjigom: „Klub Vezuv“

piše: Isidora Đolović

Krimi-priče spadaju među one koje, uprkos blagom utisku arhaičnosti (a možda i baš zato), bez obzira na epohu i vladajuće čitalačke trendove, ne zastarevaju, niti gube na popularnosti. Detektivski romani su takođe redak, ako ne i jedini, primer literature koja uspešno balansira na granici između ozbiljne književnosti i lake zabave. Naime, čak se ni najstroži profesori ili kritičari neće usuditi da ospore stvaralačku umešnost legendama žanra, poput Agate Kristi ili Artura Konana Dojla, a mnogima su njihova dela neskrivano „grešno zadovoljstvo“. Uostalom, nije li neodoljiva privlačnost krimića sadržana upravo u zadatku da „uposle“ naše sive ćelije, zaokupe i zaintrigiraju tako da smo tokom čitanja, možda neposrednije nego u bilo kom drugom tipu romana, uključeni u radnju? Naravno, nezaobilazan (ako ne i obavezan) element dobre i upečatljive detektivske priče svakako je glavni junak. Bez Herkula Poaroa, Šerloka Holmsa, mis Marpl - ili, u novije vreme, Harija Hulea, Mikaela Blomkvista ili Dirka Pita, teško bi bilo postići (svakom serijalu neophodni) kontinuitet, vezati čitaoca za delo, a autorskom opusu  obezbediti distinkciju. Mada je, što svi mi koji smo odrastali uz „Kluedo“ (društvenu igru zasnovanu upravo na premisi krimi-priče) odlično znamo, „caka“ u već spomenutom pretvaranju čitaoca u aktivnog učesnika, nije suvišno pronaći i pravog, dovoljno harizmatičnog vodiča kroz misteriju.
Zahvaljujući reputaciji Poaroa i Holmsa, sinonim za dobru, uspelu zagonetku postala je bilo koja smeštena u britanski milje iz neke od prvih decenija XX veka, ili neposredno im prethodeću viktorijansku epohu. Maglovit i tajanstven, London iz tih godina savršeno je pogodovao svemu traženom, pa se zbog toga brojne ekranizacije opusa Dojla, Kristijeve, ali i sasvim posebne (poput odlične serije „Ripper street“), oslanjaju na već spremne uzore i takoreći prirodan ambijent. Ali, podjednako kao i originalni sižei, privlači njihovo parodijsko reinterpretiranje. Kada se za jedno takvo pobrine tvorac osavremenjene verzije Šerloka, zabava je zagarantovana - dalje možete i morate sumnjati u sve, osim te činjenice.
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...