уторак, 28. децембар 2010.

Happy New Year! (zimske slike i sličice)

autor: Isidora Đolović


     Nepopravljivo sam detinjasta i mnogo volim Novu godinu i Božić, volim tu prazničnu euforiju koja sve zahvata tih dana, volim to što  na neki način postoji privid da je sve u redu, da je život malo manje težak, a ljudi malo manje loši. U Beogradu su već početkom decembra ukrašene ulice, počele su pretpraznične rasprodaje i sniženja-inače, vrlo neprijatni dogadjaji, zbog čerupanja i otimanja lešinarki koje sebe vole da zovu "kupoholičarkama" oko nekog komada krpe. Počele su i pojačane akcije lopova (sećate se filma "Sam u kući"?), koji angazovanije džepare po ulicama. Na moju sreću, uzeli su mi "samo" dokumenta, a i da su se dočepali novcanika ne bi se ovajdili, pošto sam siromašni student iz unutrašnjosti... Pao je i sneg, što me posebno raduje, jer mi nekako Nova godina nije to što treba da bude bez snega, bez pravog ambijenta. Prema tzv. "Srpskoj novoj godini" nemam nikakav odnos i nikada je nisam obeležavala, pošto se radi samo o razlici u starom kalendaru i njen se značaj preuveličava.
      Čudno se osećam i na momente nemam ni utisak da je prošla još jedna godina. Valjda što smo stariji ne vidimo više rodjendane i Nove godine kao nešto prelomno i veliko, ali, radujemo im se kao lepoj uspomeni i navici iz detinjstva. Simbolično, Nova godina je lep povod da se donesu neke odluke i zacrtaju ciljevi, što ne znaci da to ne treba činiti svakoga dana! Ako ih nemamo "pred očima", ako ih smetnemo s uma, lako se izgubimo. Početak godine treba da nam postavi temelje na kojima ćemo graditi svoj život narednih 365 dana. Ako se tako postavite, ne možete omanuti!
      Dan pred doček obavezno okitim jelku. To je moj omiljeni ritual i ne mislim da ću ikada biti "suviše matora" za to, kao što moji ukućani  smatraju, pa su odavno odustali. Ostanemo, dakle, samo jelka i ja. U ovo doba odlazeće godine uvek rezimiram šta se desavalo, šta sam uradila, a šta nisam, uspostavljaju se planovi za narednu godinu. Do pre par godina sam, kao mladja, u ponoć sabirala svoje želje. To više ne radim, osim što poželim ono najosnovnije. Ostale želje su zamenili ciljevi, stvari koje sebi zacrtam i onda se trudim i da ih ostvarim. 
       Na pragu smo još jedne decenije. Prva u XXI veku je za nama i nije bila ništa specijalno. Nekada su ljudi imali `30-te, `60-te,`70-te, `80-te, pa i `90-te- i sve su bile uzbudljive i nečim obelezene, nečim novim i revolucionarnim. Valjda smo "ispucali" sve ideje, svega se zasitili, ništa više ne odusevljava. Ili je to samo moje vidjenje stvari? Možda su ovako razmišljali i u prethodnim decenijama, koje nam deluju idilično jer su tako daleke?!?
         Zaista ne želim da zvučim depresivno i negativno, ali, koliko god bili shvaćeni kao veseo dogadjaj, (barem meni) praznici nose sa sobom i popriličnu dozu melanholije, sete, potištenosti. Naročito je prvo januarsko jutro takvo, sa svojom tišinom i uspavanošću. Ipak, ja STVARNO volim Novu godinu. Volim prazničnu atmosferu sa šljaštecim ukrasima, šarenim lampionima, raznobojnim svetiljkama na svakom drugom prozoru. Ljudi kupuju kao da će inflacija i nekako se svi na trenutak zaborave, kao da ne postoji ni ekonomska kriza, ni nepogode, ni ostale gluposti koje nas truju. Deluje mi kao da je tada u svakome od nas malo više nego inače probudjena plemenitost i tolerancija.
        Pre svega, želim sebi i svim ljudima mnogo zdravlja i pameti. Sve ostalo se lako postigne i u velikoj meri zavisi od nas samih, a ovo dvoje ako nemamo, ništa ne pomaže. Želim i da se čovećanstvo bar malo dozove pameti, kako bi nam svima bilo bolje. Da se setimo da smo svi mi pre svega ljudi i zanemarimo sulude podele, koje vode do zločina i sukoba. Više mudrosti je ono što nam najviše treba i još nije kasno da pokušamo da je steknemo. Sa tim mislima, pozdravljam još jednu kalendarsku, 2011. godinu!
       U ime melanholije:



         

Tri TV gracije: Kelly Bundy, Kelly Taylor, Kelly Kapowski

    Neki od nas retro-fanatika vrlo lako će primetiti jednu zanimljivu koincidenciju. Naime, krajem `80-ih i početkom `90-ih kao po pravilu, najistureniji ženski likovi u tada najpopularnijim serijama imali su nekoliko sličnosti: fenomenalan fizički izgled, ne toliko fenomenalnu inteligenciju (bar u početku), "slutty" reputaciju i - IME. Ovo je priča o tri najpoznatije Keli u istoriji televizije.

autor: Isidora Đolović


1) Kelly Bundy 


     U nezaboravnom tumačenju Kristine Eplgejt (Christina Applegate, rodjena 25. novembra 1971), Keli Bandi je jedan od najzanimljivijih TV likova ikada. Starija kći Ala i Pegi u jednom od najboljih humorističkih serijala - "Married....with Children", Keli je tipican primer  "white trash" američke plavuše, čija je glupost dovedena do te mere da se stalno pitate "može li gore?!?"...I odgovor je: može! Naravno, sve to ne bi bilo postignuto da nije  ogromnog komičarskog talenta Eplgejtove. Serijal je kroz 11 sezona doslovno "opleo" po svakom segmentu trulog američkog drustva, zbog čega je šokirao licemernu javnost i često bio na ivici zabranjivanja. Lik Keli u prve dve sezone nije bio toliko debilan, ali, kako je serija odmicala, njena praznoglavost se toliko produbljivala, da je to genijalno! Prikazana je kao laka ženska, koja voli rock`n`roll i izlazi sa raznim propalicama; uvek se zaljubljuje toliko da je spremna i da se uda, ali, isto tako brzo menja predmete interesovanja; često ima fiks-ideje koje na pogrešan nacin i sprovodi u delo; beleži više neuspelih pokušaja da bude glumica ili model; ne zna da čita i speluje; a omiljena razonoda joj je svadjanje sa mladjim bratom, inteligentnim, ali neiživljenim Budd-om. Tom prilikom su njene ironične opaske čak začudjujuće pametne. Ipak, uprkos površnosti i otudjenosti, njena vezanost za porodicu se uvek ispolji u ključnim trenucima. Radila je kao  konobarica, maskota "Verminator", vodila vremensku prognozu, imala sopstvenu TV emisiju, bila model i igračica u spotu glam-rock benda. Tokom svih 11 sezona, Keli (uz povremene odlaske od kuće i pokušaje da se osamostali) živi sa roditeljima i nema nikakve planove. Na svaku njenu izjavu, otac ima isti odgovor : "That`s right, pumpkin".

Vremeplov: Tajči, omiljena Lolita bivše Juge

autor: Isidora Đolović


         Svakako jedan od najvećih fenomena muzičke scene predratne Jugoslavije i asocijaciju na taj period predstavlja Tatjana Matejaš, poznatija kao Tajči.  Mislim da nema devojčice koja je tada nije obožavala, a što se tiče tinejdžera i muškaraca, to je već bila posebna priča. Euforija koju je svojom pojavom izazvala, a narocito način na koji se u zadnjem trenutku povukla sa muzičke scene obezbedili su joj gotovo kultni status. Danas se, kao i onda, još uvek vode mnoge polemike oko njenog lika i dela. Medjutim, pokušajmo da sve to realno sagledamo, ne mešajući nacionalističke i šovinisticke predrasude u celu priču.
http://www.youtube.com/watch?v=To7pW1ksGNc
          Prva pesma koju sam kao dete znala napamet i stalno pevala po kući bila je "Hajde da ludujemo ove noći". Nekima su zanimljive bile Lepa Brena i kasnije Ceca, ali, moji roditelji (hvala im na tome!) nisu dozvoljavali da se takav šund pusti u našem domu. Tajči je bila slatka, dopadljiva, pesmice su joj bile simpatične i pristojne, tako da je ona vrlo smišljeno lansirana kao domaća verzija onoga što su na zapadu bile Debbie Gibson, Vanessa Paradis ili Tiffany. Pojavila se u trenutku kada je jedan društveni poredak bio na svom izdisaju, a povukla se videvši u šta se sve pretvara i kako se čak i njena karijera i pojava pokušavaju instrumentalizovati u svrhe medjunacionalnog sukoba. Iako je danas u Hrvatskoj osudjuju zbog napuštanja zemlje i odlaska u SAD, taj potez je i za njenu karijeru i za ličnu afirmaciju i sazrevanje bio nešto najpametnije što je mogla da uradi. U Srbiji se, s druge strane, lansiraju priče o njenom navodnom govoru mržnje tokom nekoliko meseci neposredno pred rat, ali, opet, to je deo naše paranoje i potrebe da u svemu nadjemo nekakvu pretnju i sebe načinimo večitim žrtvama. Istina nije crno-bela, naravno. Na svu sreću, mnogo je više onih koji Tajči pamte kao nasmejanu i razigranu pojavu u ružičastoj haljini, sa imidžom i pokretima u stilu Merilin Monro, na jednom od poslednjih takmičenja za "Pesmu Evrovizije" pre raspada SFRJ.

понедељак, 22. новембар 2010.

Recenzija: "Operation: Mindcrime", Simfonija revolucije

Remek-delo teškog zvuka, album benda "Queensryche"
         autor: Isidora Đolović 


    Nalazim se na teškim mukama svaki put kada treba da govorim o svojim omiljenim albumima. Uvek se plašim da ću se ogrešiti o nešto već rečeno od strane mnogo većih stručnjaka nego što sam ja; ili da ću nešto izostaviti, a što je od ključne važnosti; ili da jednostavno neću uspeti da iznesem svoje utiske onako kako bih htela. Ovo je jedan od mojih najomiljenijih albuma. Ovo je jedna od ploča koje stavljam na neku svoju imaginarnu listu "za pusto ostrvo". Od kad sam ga otkrila, a prošle su godine, uvek mu se vraćam i svaki put posmatrano iz drugog ugla, sa novim oduševljenjem. Ako bismo tražili savršen album za ekranizovanje ili izvodjenje u vidu mjuzikla, ovo bi bio takav album. Ako bismo trazili ploču po kojoj bi se mogla napisati knjiga ili obrnuto, ovo bi bila jedna od takvih (ima još jedna, u pitanju je W.A.S.P. ali o tome drugi put). U najkraćim crtama opisano, ovo muzicčko delo je `80s rock opera sa snažnom društveno-političkom pozadinom, ali, pre svega jako efektna i upečatljiva. Slobodno se može reci da je pomerilo granice unutar žanra, obeležilo vrhunac karijere benda "Queensryche" i postiglo veliki komercijalni uspeh, a ostavilo još veći trag.

Vremeplov: Jugoslovenski "The Bangles" - Upoznajte "Cacadou look"

autor: Isidora Đolović


             Dok su "The Bangles", predvodjene omalenom Susannom Hoffs, harale svetskim top-listama sredinom `80-ih, u bivšoj Jugoslaviji formiran je bend koji je bio neka vrsta pandana planetarno poznatim Amerikankama. Da, da, nekad smo i mi imali izvodjače koji su bili autentični, u skladu sa svetskim standardima, stilski raznovrsni i bez potrebe za kopiranjem.....teško je u to poverovati, ali, izgleda da nam je danas tako kako smo zaslužili. Uglavnom, "Cacadou look" nisu bile prvi "all female" tj. bend sastavljen isključivo od žena, ali, svakako su bile najuspešnija skupina tog tipa. Formiran 1983. godine u Opatiji, bend su činile sestre Jasmina (vokal) i Tatjana Simić (bubnjevi), Tamara (klavijature) i Sandra (gitara) Vrančić, kao i Suzana Kozić (bas). Zanimljiva priča kaže da su, dosadjujući se kada su im momci - članovi benda "FIT"- otišli u vojsku, cure uzele instrumente i naučile da sviraju. U početku iz hobija, a onda preko "Stereovizije" doguraše i do prvog albuma. Bile su originalne, talentovane, izložene predrasudama tipa "šta vi žene mozete?"- ali, istrajne.
            Prvi album izlazi 1987. za "Jugoton". Do tada su sestre Vrančić napustile bend, a zamenile su ih Djovana Kirinić na gitari i Alenka Mendiković na klavijaturama. Tako se ustalila konačna postava benda. Prvenac "Tko mari za čari" predstavio je njihovu vedru, optimističnu i energičnu muziku. Pesme su kratke, efektne, vrlo-vrlo-vrlo pevljive i energične, mesavina popa i rocka, uz jasan i  prijatan Jasminin vokal. Producent je bio Hus iz "Parnog valjka". Tematski, tekstovi  su obojeni feminističkim motivima ženske samostalnosti i svojevrsnim buntom. Album je stilski prilicno uravnotežen, sto znači da nema naročito puno slabih momenata, a zato je tu nekoliko zaista blistavih. Otvara ga verovatno najbolja pesma, "Sama", u kojoj je vrlo latentno progurana tema samozadovoljavanja (ženskog, jel`te). Sledi dosta slabija "Moj car", ali, utisak popravlja već naredna, "Snovi". Pesma "Ne dozvoli" će vas odmah neodoljivo podsetiti na "Idole", što će vam biti jasno kada saznate da je napisao lično Vlada Divljan. Osim ove saradnje, ostatak albuma je u celini delo članica benda. Nešto slabija je pesma "Boja", ali, slede veliki hitovi "Kao pjesma" i "Tako lako"(obrada Buddy Holly-jeve "It`s so easy"). Do kraja ploče nema usporavanja, što odlično demonstriraju numere "Gledam ga dok spava", "Ljubav i raj"(koja zvuči kao da je nastala `50-ih) i fenomenalna "Mutno jutro".
Tko mari za čari (1987)
1) Sama
2) Moj car
3) Snovi
4) Ne dozvoli
5)Boja
6) Kao pjesma
7) Tako lako
8) Gledam ga dok spava
9) Ljubav i raj
10) Mutno jutro

http://www.youtube.com/watch?v=xfhmHoQy_Tc

           Drugi album objavljuju, sa jednakim uspehom, 1989. godine pod zanimljivim nazivom- "Uspavanka za Zoroa". Vedrina i energija su se zadržale, ali, primetna je veća zrelost i sigurnost u izvodjenju, kako vokalnom tako i instrumentalnom. Kao najveći hitovi izdvajaju se "Baum bam bam", "Budi mi prijatelj" i "Krenite s nama"(obrada "Let`s stick together" Brajana Ferija). Ovaj album donosi i laganicu "Baš kao nekad", odlične "Daj mi sve", "Nikad nije znao" i "Samo prvi dan". Tekstovi im nikada nisu bili jača strana, ali, to u ovom slučaju nije ni toliko važno. Primetno slabiji deo ploče čini pesma "Žene", nije loša "Samo za tebe", ali, zato prosek višestruko popravlja moćna i potresna "Gdje nebo spava", verovatno najuspelija stvar u njihovoj karijeri.
 "Uspavanka za Zoroa" (1989) 
1)Daj mi sve
2) Krenite sa nama
3) Budi mi prijatelj
4) Baš kao nekada
5) Samo prvi dan
6) Žene
7) Baum bam bam
8) Nikad nije znao
9) Gdje nebo spava

            Sa jugoslovenske muzičke scene nestaju, kao i mnogi drugi, pred sam početak rata. Poslednju svirku su održale u Zagrebu 1991. godine.


недеља, 21. новембар 2010.

Recenzija: Novi album Tarje Turunen - Tajne ljudske duše

      autor: Isidora Đolović


   Jedno od najprijatnijih iznenadjenja ove muzičke godine priredila je Anette Olzon i na dobrom je putu da kritike, kojima je obasuta nakon neslavnog početka u Nightwish-u, preobrati u opšte simpatije. U dva dueta, Anet peva lako, sveže i neopterećeno. Prva saradnja je sa novajlijama Brotherhood firetribe ( energična rock pesma “Heart full of fire” na tragu retro-zvuka, http://www.youtube.com/watch?v=vGKfm2rr06Q), a druga je sa povratnicima The Rasmus ( nežna “October and April”, tematski obradjuje poznati “bitanga i princeza” motiv, http://www.youtube.com/watch?v=fygBE8dNawU). Ova pozitivna promena propraćena je i povratkom prirodnijem, njenim godinama primerenijem imidžu. Biti naslednica Tarje Turunen nesumnjivo je teško i Anet se u početku izgubila u toj ulozi, ali, sada je (izgleda) naučila iz grešaka i odlučila da bude – svoja. Ipak, ovo nije priča o njoj.
          Tarja je, za razliku od nekadašnjih kolega, nakon ružnog i tužnog odlaska iz benda u kome je izgradila ime, uspešnije stala na svoje noge. Debitantski solo- album “My winter storm” iz 2007. je, iako na momente monoton i poprilicno naružen jednom od najgorih obrada ikada (Kuperovog klasika “Poison”), bio više nego solidno ostvarenje. Dodajmo jako lep omot i uspešnu turneju (iz prve ruke sam informisana da je nastup u beogradskom SKC-u bio odličan), pa možemo zaključiti da je Turunenova relativno bezbolno prebrodila početne muke. Posle par godina diskografske pauze, ova istinska metal diva se vraća sa novim albumom, pod nazivom “What lies beneath”.

Ultimate Videos

 autor: Isidora Đolović

Možemo se složiti, a i ne moramo. Ovo je moj lični (teškom mukom sveden na ovaj broj!) izbor spotova koji su:
1) ostavili najjači utisak na mene;
2) oni koje najviše volim;
3) iz ko zna kog razloga kultni za neke godine;
4) zadovoljili estetske i umetničke kriterijume.
  Preovladjuju stariji video snimci, iz vremena kada je bilo daleko manje sredstava i tehnologije nego danas, ali daleko više ideja i originalnosti. Imaju neku svoju priču, nose čar i duh svog vremena, nisu samo gomila nabacanih, epileptičnih "flasheva". Ako imate još neki predlog, slobodno ga podelite sa mnom.

20) Aerosmith -"Angel"

 

Alegorična slika nedodirljive, zamišljene ženske osobe koju Tajler pokušava da "uhvati" kroz scene smeštene u različit ambijent. Video ima tipičan šmek `80-ih, ali ono što ga posebno pojačava jeste sama pesma, koja je definitivno najlepša laganica koju su ikada snimili, a konkurencija je u njihovom slučaju prilično žestoka! Postoji, ipak, jedan detalj koji pada u oči - iako kroz celu pesmu pati i priziva utvaru izgubljene drage, na kraju ga vidimo u totalno realistično-prizemnom kadru, kako odlazi sa (verovatno) groupie-ribom.


19) Seal - "Crazy"


Ova pesma je jedno od obeležja ranih `90-ih i ne verujem da postoji osoba koja je nije čula. Odličan video, prilično futuristički i psihotičan, ali, sasvim u skladu sa rečima. Uvodni i završni kadrovi su najupečatljiviji. Ostavljaju prostor za različita tumačenja.

Tiha mudrost davna...

           Problem ljudskog roda je u tome što uvek želi da previše zna i previše ima. Nikad dosta. A preveliko znanje i posedovanje uvek budi glad za još, i tako u nedogled. Zaboravimo da cenimo ono što imamo. Previše istraživanja, to vidimo, uvek se okrene protiv čoveka. Tajna je u meri i držanju “zlatne sredine”. Svako prekoračenje vodi u propast. Još su antički filozofi znali – ničeg previse. A ljudi uvek hoće više. Hoće da otkriju sve tajne, proniknu u suštinu vasione, zemlje, postojanja Boga, života i njegovih zakona…Sve dok ne izgube i ovo što imaju, jer ne shvataju da postoje znanja koja ne treba da steknemo. Koja bi, možda, bila previsše za ubogog, malenog čoveka koji misli da je veći od prirode.
             Umesto svega toga, treba čuvati i negovati ono što nam je dato. Ne tražiti dalje od onoga što nam pomaže da oplemenimo svoj, a ne ugrozimo tudje živote. Umesto što filozofiramo o životu, koji prolazi pored nas dok mi razmišljamo i pokušavamo da ga shvatimo, treba ga – jednostavno – živeti. Nekad se najveća mudrost krije u naizgled najjednostavnijim savetima:
Veruj. Voli. Praštaj. Uči. Živi.


autor: Isidora Đolović

субота, 02. октобар 2010.

Vremeplov: Heavy iz Dalmacije – “Osmi putnik”


autor: Isidora Đolović


       Ukratko: sjajan hard'n'heavy bend, dolaze iz Splita, osnovani su '85. i snimili tri izvanredna albuma: "Ulična molitva", "Glasno ,glasnije" i "Drage sestre moje...nije isto bubanj i harmonika". Pevač im je bio Zlatan Stipišić, danas poznatiji kao Gibonni. 2002. godine su se ponovo okupili, imaju novog (odličnog) pevača Deana, albume "Ziv i ponosan" i “Tajna”, svirali su u BG-u u  više navrata....
nekadašnji "Putnici"
         Dalmaciju i jadransko primorje obično povezujemo sa šlagerima, toplim mediteranskim zvucima koji sjedinjuju muzičko nasledje starosedelaca sa melodijama pristiglim sa “San Rema”. Split je, ipak, iznedrio i jednog od najboljih predstavnika “teškog zvuka” bivse Juge, bend čija je zvezda bljesnula, munjevito gorela i ugasila se posle nepune četiri godine, da bi početkom ovog veka doživela svoju novu slavu. Prva karijera hard-rock/heavy-metal benda “Osmi putnik” bila je kratka, ali, nasledje je ostavilo traga i uticaja do današnjeg dana. Obnovljena postava je tu misiju produžila uz puno elana.
         Jugoslovenska muzička scena je, s neznatnim zakašnjenjem, pratila svetske tokove, pa su se tako i kod nas smenjivali klasicni rock, punk, new wave, new romanticism, funk, heavy metal, uz karakteristične primese ovog podneblja. New wave of british heavy metal (NWOBHM) se “rodio” krajem `70-ih, kod nas gotovo istovremeno nastaju  prvi bendovi tog tipa, a kasnije se pokret širi. Izdvajaju se bendovi poput sledećih: “Gordi”, “Vatreni poljubac”, “Kerber”, “Faust”, “Pomoranča”,  panonska varijanta zvana “Griva”, iznenadjujuće dobri “Crna udovica” i “Osvajači”, te apsolutni predvodnici i velikani žanra – bosanske “Divlje jagode”.

петак, 01. октобар 2010.

Ponos i drugi zločini

          Volim da mislim o sebi kao tolerantnoj osobi. Prilično sam kosmopolitski i liberalno vaspitavana, “operisana” sam od zatucanih stavova tipa nacionalizma, rasizma, predrasuda koje ljude mere i ocenjuju na osnovu boje kože, religije, narodnosti. Isključivo mi je bitno kakav je ko čovek, kakve su mu misli i dela. Nisam politički opredeljena, nisam član nijedne navijačke grupe, ne volim uniformisanost i svrstavanje u kategorije bilo kog tipa. Ne mrzim, ne protestujem, ne pišem grafite sa huškačkim parolama. Volim svoju zemlju, ali, ne držim majčicu Srbiju “za suknju” i nemam ništa protiv videti sveta. Nisam “Srbenda”, ne volim narodni melos, masno pečenje, šatre, rsanje i trubače, ali sam zato pismena i poznajem našu istoriju. Verujem, ali, ne ponašam se kao inkvizitor. Pišem i ćirilicom i latinicom, uopšte mi nije teško i  neću da biram jedno od ta dva pisma. Ne opterećujem se time jesam li podobna bilo kome i u bilo kom smislu. Kao što vidite, trudim se da budem maksimalno trezvena i realna.
          Ali, ljudi smo, pa se i meni itekako potkrade koja predrasuda ili (naizgled) rigorozni stav. Nije isključeno da grešim, jer, ko je danas uopšte u pravu?!? Jedan od mojih strogih stavova je i onaj po pitanju ponovo najavljene gay-parade. Za mene to nije, nikada neće i ne može biti normalno i društveno prihvaćeno. Volela bih da mi neko objasni o kakvoj “Paradi ponosa je reč? Jel` to ono:”čega se pametan stidi, time se lud ponosi”?!? Da se razumemo, zaista nemam ništa protiv tih ljudi. Nikada ih ne bih tukla, proganjala, mučila, jer se protivim nasilju bilo koje vrste. Imam puno toga protiv same pojave i težnje da se legitimizuje i prizna kao normalna, jer to nije. Slažem se da ih ne treba izdvajati i žigosati, ali, to niko i ne radi. Oni sami, sa ovakvim zahtevima, sebe obeležavaju.
           Kažu, homoseksualnost je postojala još u anticko doba. Postojale su i mnoge druge izopačenosti, pa šta? Treba li da vratimo sve to? Treba li da pronose svoju nastranost, da je šetaju centrom prestonice, naočigled svih?!? Neka rade šta hoće iza zaključanih vrata, ali, ružno je i degutantno i kada se momak i devojka “povatavaju” na sred ulice, a kamoli kada to čine osobe istog pola! To NIJE prirodno, a Srbija je još uvek seoska, patrijarhalna zemlja (mada se najveći deo tog sela preselio u gradove), koja poštuje koncepciju porodice kao zajednice dvoje supružnika. Ne dvojice, i ne dve.
           Prošle godine je moj stav bio još rigorozniji, ali, ove godine sam došla do zaključka da, po svoj prilici, možda nema svrhe buniti se. U medjuvremenu, dogodili su se “Farma”,”Trenutak istine”, različito manifestovani prostakluci i ogoljavanja najnižih tajni, poroka i izopačenih strasti. Svet je postao imun na perverziju i nakaradno, postalo je deo nas, nikoga više ne čudi. Svuda oko nas mediji bombarduju vestima o morbidnim zločinima, porodičnom nasilju, ponižavanju iz pohlepe za novcem, pa smo nekako oguglali na sve. I kakva će razlika biti ako pederi i lezbejke budu, ili ne budu, prošetali gradom?!? Svakodnevno manijaci defiluju oko nas, samo što to niko ne zna, dok u sred bela dana ne siluju nekoga. Na Internetu i televiziji se ništa više ne cenzuriše. Trandže takodje nisu novost, proslavili su ih Boki 13,  Karleuša i Lejdi Gaga više nego ikad. Vlada estetika grotesknog, što čudnije-to poželjnije. Ovo sad će jedino izazvati burnu reakciju neiživljenih hormondžija iz navijačkih i nacionalističkih grupa (koji se kunu u Boga i otadzbinu, a ne umeju da govore i pišu svojim jezikom, i svakodnevno čine zločine protiv čovečnosti), koji ionako jedino čekaju zeleno svetlo, pa da divljaju. Kako god bilo, sa i bez gay-parade, dodje na isto.
               Oduvek je bilo umetnika, naučnika i ostalih važnih licnosti drugačijeg seksualnog opredeljenja. Ali, niko tu činjenicu nije naturao drugima na nos. I oni su ljudi, naravno. Postoji toliko divnih osoba za koje niko neupućen ne bi ni pomislio da su gej, niti ih to na bilo koji nacin odredjuje. Do pre nekoliko decenija, za supružnike je bilo sramota da se poljube u javnosti, jer je bilo nepristojno. Sad imamo tekovine seksualne revolucije. Romantika je postala nešto bljutavo i ogavno, nema više iščekivanja, poštovanja i osvajanja, sve se svelo na “put out, or get out”. Uzdržavanje je postalo misaona imenica. A seksualnost je, ipak, lična stvar i ne bi trebalo da se tiče bilo koga osim vas. Tačno je da živimo u svetu koji je, više nego ikad, pomahnitao, medjutim, to ne znači da i mi moramo biti takvi. “Jedna lasta ne čini proleće”, ali, jedan po jedan biser – i vremenom možda dobijete pristojnu nisku!
              Jednom prilikom sam, vraćajući se sa fakulteta, iz trole videla dve lezbejke. Bilo mi je muka. Mnogo ružan prizor. Treba li takvim prizorima izlagati decu? Treba li ih odmah upoznati sa svim nakaradnostima života, koje će ionako pre ili kasnije videti kada odrastu? Sad bih mogla početi priču o Adamu i Evi, Romeu i Juliji, Tristanu i Izoldi…ali, to nije potrebno. Danas malo znače tradicionalne vrednosti, ali, treba ovo malo što ih je ostalo da čuvamo. A to se svakako ne postiže organizovanjem parada – ni “Grand”, a ni ovih drugih.


autor: Isidora Đolović



Ultimate Rock `n `Roll Hot Stuff


….ili “Frajeri koje bih tako posedovala”.

       OK, svesna sam toga da mnogi mangupi sa moje liste  više uopšte ne izgledaju kao nekada, ali, nemojte me podsećati na tu bolnu činjenicu! Jeste, mnogi su se “zbrčkali” i danas liče na babuskare, a ranije behu lepši od mnogih devojaka. Pošto sam zaljubljenik u stara vremena, a još više u lepotu (danas nagrdjenu i teže nego ikada dostupnu), ovo je omaž nekim prirodnijim danima, kada su šmekeri to zaista i bili. Zato….enjoy the view!

Jesenja seljakanja [i pomalo o izdaji]

         Ima Zdravko Čolić jednu staru pesmu, koja govori o oktobru kao “sezoni kiša”. Ovaj mesec je i sezona početka novog semestra i školske godine uopšte (za nas studente), sezona selidbi, podnošenja dokumenata na konkurse za dom i stipendiju, pa strepnje i nerviranja, jer, valja naći pristojan krov nad glavom koji (po mogućstvu) ne prokišnjava! Kako god bilo, sitna nerviranja su sastavni deo studija, ali, kada čovek zaista voli to za šta se opredelio, ništa mu nije teško. I kad se sve sabere i oduzme, poteškoće koje su pri tom nailazile ostanu male u poredjenju sa  krajnjim rezultatom.
          Ovih dana sam se odselila iz stana koji sam iznajmljivala protekle dve godine. Uveliko teku pripreme za novo poglavlje, novi početak, novo useljenje. Nije baš sve bilo po planu, ali, kada te iznenada zahvati i ponese bujicai života, moraš da se snalaziš i plivaš. Šta ti drugo preostaje? I šta je život, nego dugi niz prilagodjavanja?
         Ali, biti student u Beogradu je vrlo zanimljivo, premda podrazumeva i neizbežno jurcanje tamo-vamo, menjanje prevoza i po sto puta na dan, trpljenje džangrizavih penzionera u istom, itd. Po dolasku, zavolela sam najpre centar grada, Terazije pogotovo (uopšte mi ne pada teško da prepešacim do Slavije, pogotovo u sumrak - to su neki moji tripovi, šetati gradom dok pada veče  slušalice  u usima, muzika  iz “Crnog bomardera”...), Kalemegdan, Slaviju, parkove, SKC, izložbe, svirke, metež... Volim slobodu i raznovrsnost stilova, izraza. Ja, koja sam (koliko god to možda smešno zvučalo) svim srcem u tim davnim `80-im, vremenu motora, kožnih jakni, natapiranih kosa i zgodnih frajera, ja koja sam u duši i umetnik i heavy-divljakuša osećam se tamo skroz u svom elementu. Uglavnom, studentski život ovde je zanimljiv, ako znaš da iskoristiš sve pogodnosti, popuste i povlastice koje nosi sa sobom. Naravno, mnogo je i teškoća, čak više za nas studente iz unutrašnjosti, neuporedivo više nego Beogradjanima - jer, ovde smo prepušteni sami sebi, bez roditelja, novca, svega "na dlanu", moramo mnogo toga pregrmeti, ali..."Sve je lako kad si mlad", zar ne?
            Prethodno sam stanovala na Kanarevom brdu u “vili promaji”, cimerka i ja u četiri zida kao robijaši, a stara gazdarica se drala na nas zbog svih mogućih sitnica, teror svoje vrste. Ono što sam izvukla kao pouku, a i naučila, jeste - da trpim. Ranije mi je fitilj bio veoma kratak, mislim, i dalje je, ali, nekako sam naučila da prećutim, jer nekad jednostavno nemam izbora. Mnogo toga sam morala i moram da progutam od kada sam na fakultetu, mnoge nepravde i prostakluke, rekla bih da sam postala jača i snalažljivija nego ranije. Ponekad pomislim - baš je lako ljudima kojima se život svodi na krpice, kola, izlaske sa podjednako ograničenim i prostim likovima....kad bih samo manje lupala glavu oko nekih stvari. A opet, ne mogu zamisliti da budem drugačija. Zadovoljna sam sobom, u suštini. Zadovoljna sam i usamljena u isto vreme - prokletstvo umetnika?!?
          Nedostajaće mi onaj stan. Ja se vezujem za stvari i ljude, ali, kada dodje vreme da se podigne sidro, nastavljam dalje bez problema. U tom smislu mi nikada nije teško otići, jer uvek stavljam viši cilj ispred sebe, kao nešto vredno svake muke i truda, pa uporno hrlim ka tome. Uprkos sitnim neudobnostima, buci majstora, bubama, ružnom kupatilu i katkad nepodnošljivoj samoći, bila sam srećna u tom malom prostoru. Jer, sa terase na uzvišenju, za vedrih prolećnih noci su se nalepše i najjasnije videle zvezde na nebu iznad Beograda. I jer sam, ustajući zbog ucenja dok se još nije ni razdanilo, kroz prozor bezbroj puta osluškivala kako kuca neumorno srce velegrada i pokreće sve žilice i arterije, u vidu brojnih razgranatih ulica. Ranoranilac sam i volim jutro, kada me razbudi gorka kafa i dok se nebom širi prva dnevna svetlost, osećam kako se grad isto tako budi. Iskreno, prestrašena sam neizvesnošću koja se prostire preda mnom, posle nekog perioda “ušuškanosti”. Prestrašena sam novim početkom, novim prilagodjavanjem, nepoznatošću onoga što me čeka. Ali, istovremeno sam i uzbudjena i interesuje me sa kog ću potkrovlja od ove godine istraživati dušu Beograda, koja naprečac osvaja sve koji se uključuju u njegove neumorne tokove. I ta znatiželja pred izazovom pobedjuje paniku, koja zna paralisati ako u svemu ne nadjemo bar jednu pozitivnu stranu.


           Reč koja mi se ovih nedelja motala po mislima – “Betrayal”. Izdaja. Najviše zaboli kada je od strane ljudi kojima si verovao. Istina, znaš da su svi pomalo kvarni i da te ništa ne sme iznenaditi. Od nekih si to i ocekivao, pa, ipak – zaboli. Kada ti, neočekivano  i podmuklo, zabodu noz u ledja. Tada izvinjenja i pravdanja ne znače ništa, jer znaš da nisu iskrena, a i šteta je već učinjena. Od svega, najgore je to što su mnogi nespremni da priznaju svoju grešku i ljudski se izvine. Onda bi bilo lakše, poštenije, onda bi se osećao kao malo manja budala što još uvek veruješ u ono dobro u ljudima. Ovako, oprostiš i zaboraviš (jer, nije na nama da sudimo), ali, ostane gorčina i više ih ne gledaš istim očima. I pored najbolje namere, nešto se promenilo. A moglo je bolje.
           Dodje do toga da se ti izvinjavaš i smiruješ situaciju. Bude ti malo bezveze, ali, istrpiš, jer – hej! – jesi povredjen, ali, savest ti je mirna. A to je jedino važno. Ti što su krivi, ostaju prepušteni svojoj, gde ćeš teže osude?!? A ti, guraj dalje. “Keep on rockin` in the free world…”



autor: Isidora Đolović


Stigla jesen, a stigli i “Guns”-i…

         
       …istoga dana, u beogradsku “Arenu”. Nažalost, ne pravi, nego “Chinese democracy” tvorevina pegavog i ugojenog Axl-a. Album nisam ni preslušala, na koncert nisam išla, što zbog finansija, što zbog toga jer volim stare “Guns”-e. Bez Slash-a, Duff-a, Izzy-ja i Adlera to mi, jednostavno, nije to. A baš ih volim! Kad pomislim na “pištolje i ruže”, prvo se stvori asocijacija na `80-te, “Jack Daniels”, kaubojske čizme, nemarno-frajerski stav na bini sa sve cigarom, hard-rock u svom punom zaletu. I tako volim da ih zamišljam. To vam je kao mladalačka ljubav koju dugo niste videli, pa više volite da je zauvek pamtite u starom izdanju, nego da shvatite da je sada matora i nezanimljiva, obična osoba. I da ste možda i vi postali takvi. A uspomene nikad ne stare, u njima večno žive mladost i polet. Tako je i sa “Guns”-ima.
         Uz “Don`t cry” sam svojevremeno doslovno isplakala reku suza po nasledjenoj kariranoj košulji koja je smrdela na jeftine “Vision” cigarete. Imala sam 16 godina, bila veoma nesrećno zaljubljena u jednog burazerovog drugara, besomučno vrtela i  premotavala tu pesmu na kasetofonu. Srećom, cigare sam vremenom batalila, dotičnog frajera i snove o njemu takodje, ali, bend ostade soundtrack jednog perioda mog života. Obožavam prvu postavu. Bili su nešto posebno sa svojom sirovom energijom, buntom i originalnošću. Bili su najbolji kao celina. Zato ni “Velvet revolver”, ni Axl & drugari, neće nikada biti popularniji od Pra-Gunsa. I, pored ostalog, svi su mi (osim Izzy-ja) bili mnoooooooogo slatki…ipak sam ja žensko, “padam” na lepotu.
Duff McKagan, Axl Rose, Izzy Stradlin, Slash, Steven Adler

        Ko je bio na koncertu, nadam se da se dobro proveo, a meni i ostalim fanovima kultne ekipice s početka karijere preostaje youtube i recimo, “Welcome to the jungle”:



autor: Isidora Đolović

субота, 18. септембар 2010.

Ultimate Video Vixens

 autor: Isidora Đolović


*"Domaćica" :

Plavi orkestar - "Kad mi kažeš, paša"
http://www.youtube.com/watch?v=j_FMf0EqvoA

"Čovijek u životu ima dvije ljubavi...jedna mu kuha a druga mu je sudbina...Slatko se ismejem svaki put kada gledam ovaj spot! Žgoljavog i smušenog pubertetliju Lošu (ne mislim ništa pogrdno, naprotiv, gotivim ga!) ispred kamera su poljubile i ostavile Mirjana (tada još samo) Bobić, Suzana Mančić, Sonja Savić i Tanja Bošković. Spot je režirao Goran Gajić, suprug Mire Furlan.

Bijelo dugme - "Šta ima novo"
http://www.youtube.com/watch?v=8KHxKTTdR7Q

Najbolji spot uradjen na prostorima bivše Juge. Kao mala sam obožavala ovaj video, a ako se ne varam jedini  ima uključenu žensku ulogu (ispravite me ako grešim). Izmaglica, škripa voza u pozadini, pokreti, dim...savršeno.



*Bonus:

5) Laetitia Casta
Rihanna – “Te amo”
http://www.youtube.com/watch?v=Oe4Ic7fHWf8

Nije tipična “video vixen”, pošto je ta kategorija gotovo izumrla u današnjem sajber-svetu, gde fotošop i kompjuterska obrada prave savršena (hm…kako za koga) lica. Ali, izgleda izvanredno u novijem spotu ”Te amo”…za razlku od pomahnitale Rihanne.

I naravno…Tolstojevski

Šta čitamo, koliko čitamo i da li uopšte više čitamo?
     http://www.youtube.com/watch?v=-RdVSQ5B9go

autor: Isidora Đolović
 
     Otkad sam sa tri godine naučila da čitam ćirilicu i latinicu, iluzija pripovedanja je za mene nešto najlepše. Prenese me u neko drugo vreme, mesto, prostor, svet…Toliko se uživim, pa mi posle treba neko vreme da se vratim u realnost! A kad pomislim da je nekome pročitati knjigu ravno robiji…Pa, valjda se o ukusima ne raspravlja.
       Srbi obično glumataju da čitaju, hodajući Sajmištem kao bezglavo stado, ali, poražavajuća statistika uvek pokazuje isto - pljeskavica ispred hale iz godine u godinu je najprodavanija knjiga na Sajmu! Apsolutni hit prošlogodišnjeg bila je Mir-Jam, od čijih se ušećerenih dela više ne može pobeći, posebno nakon ovih ekranizovanih verzija kojima nema kraja. Osim toga, još uvek vladaju “Kupoholičarke”, “Haremi” i slične “ženske” knjige. Ivana Mihić je još uvek u zabludi da zna da piše, pa je objavila još jedan roman. Očekujemo ediciju sabranih dela kroz koju godinu. Ljiljana Habjanović ode u fanatizam, preuzela je na sebe maltene apostolsku ulogu, mada je gordost najveći hrišćanski greh.
odlomak iz "remek-dela" Marijane Mateus

90210 – šifra za vedru uspomenu

   autor: Isidora Đolović    



     Od letos je nešto što ne propuštam na TV-u, verovali ili ne, serija  “Beverly Hills”. Totalno retro! Kada sam bila klinka, bila je ultra-popularna, mi devojčice iz kraja smo skupljale sličice, a imena likova i okvirna radnja do dan-danas su mi ostali u sećanju. Naravno, pošto sam tada bila dete, ipak ništa nisam razumela i utoliko me više zanimalo da ponovo odgledam, ne bi li otkrila u čemu je bio izvor tolike fasciniranosti!
      Pa, ovako: serija je stvarno JAKO dobra! Gotivne rane `90-te, dobar stil oblačenja, dobre fore, dobra muzika, predivni Los Andjeles, bliska omladinska tematika i poslednji predstavnik urbanih šmekera -“buntovnika bez razloga”- Dylan McKay. Dovoljno?!?
      U čemu je bila tajna “Beverli”-ja? Kao prvo, likovi su životni. Muče ih svakodnevne, normalne, realne stvari. Istina, ovi srednjoškolci voze sopstvena skupa kola i uvek im je kinta u džepu, ali, da se razumemo – ko može sebi da priušti kuću na Beverli Hilsu, može da priušti i automobil! Sa njima se može poistovetiti. Kao uspela mešavina drame, komedije i jednostavnog prikaza stvarnosti, serija je nadmašila “Melrose place” ili “Saved by the bell” baš zbog dobre ravnoteže koja je postignuta. Sve je umereno, ne ide se u krajnost. Niti zalaze u debilizam i dobro poznatu američku ispraznost, niti (mada se bavi i vrlo ozbiljnim temama, poput samoubistva, droge, alkoholizma, maloletničke trudnoće, različitih trauma) gube onaj tračak vedrine i nade. Likovi greše, posrću, skreću s puta, ali, uvek na kraju pobedi razumno i čovečno ponašanje. Naposletku, izbor glumaca je odličan, sa ove vremenske distance posmatrano. Ne računajući tunjavu (a pride i ružnu) Donu, koja je verovatno na konto prezimena (tatica producent, Aron Speling) upala u glumačku postavu, svi ostali su baš onakvi kakvi treba da budu, uključujući i neke jako upečatljive epizodne likove : Emily Valentine, Nikki, profesor Gil, kafedžija Nat…
         Osnova radnje je jednostavna : prilično stabilna familija Walsh stiže u elitni deo kalifornijske metropole, gde snobovski komšiluk krije razne poroke, ali i neočekivane vrline. U centru priče su sin Brendon, sušta vrlina (naime, to je lik koji uvek radi ispravne stvari, koji ne puši-ne pije-ne pleše, a sve ribe mu se bacaju u naručje) i njegova bliznakinja, brzopleta i prgava Brenda kojoj višestruko “vadi prosek” dečko a-la-James-Dean, pomenuti Dilan. Njihovu ekipu čine i pametnica Andrea, koja na uštrb ambicija potpuno zanemaruje društveni život, flertu veoma sklona pomodarka Keli Tejlor, šaljivdžija Stiv, smotani zaludjenik muzikom Dejvid...za svakoga ponešto! Vrlo je zanimljivo kako će svi ovi likovi evoluirati iz sezone u sezonu.
        Kako sam saznala, serija je išla u ukupno 10 sezona (!), ali, već nakon 5. sve to je izgubilo svoj šmek i smisao…I to ne samo zbog rasipanja originalne postave, prvenstveno odlaska likova koji su činili srž serijala (trio Jason Priestley – Shannen Doherty – Luke Perry). Kao što to obično biva, svaka na silu produžavana tvorevina ili kasnija reinkarnacija kultnog sadržaja ne liči ni na šta, baš zato što se istroše ideje, izgubi spontanost, a dodju neka druga vremena i razne Hane Montane, Selene Gomez i njima slični. “Beverli Hils” je svoj smisao imao baš tada kada je i nastao, početkom `90-ih. Kao što npr. današnje obrade legendarnih “Bračnih voda” u hrvatskoj interpretaciji deluju tužno i patetično, neke stvari ipak treba ostaviti takvima kakve jesu. Zato ne gledam dalje od 5. sezone!
           Uglavnom, serija ima kvalitet i s pravom važi za kultnu. Kao deca to nismo mogli da znamo, ali, tadašnja omladina jeste, jer je u pitanju bio prikaz njihovog svakidašnjeg života i vremena, u pomalo nesvakidašnjem ambijentu. Nama se sada poturaju “Pridji bliže”, “High school musical” i ostale besmislice koje vredjaju inteligenciju čak i osnovcima. Zato je ovaj potez televizije “HRT 2” pun pogodak i lepo podsećanje.


Komunizam i renesansa

      autor: Isidora Đolović

        Odgledavši novu epizodu “Rockovnik”-a, dokumentarne serije koju nedeljom pratim, još jednom moram zaključiti – zaista smo imali inovativnu, svetsku, vrlo originalnu muzičku scenu. Paradoksalno, u vreme političkih stega, umetničke slobode su bile smislenije i veće nego ikad. Naša posleratna kultura doživljavala je preporod…”Kud se delo rockerčića blago”?!?
       To je muzika za sva vremena i zato njena vrednost s godinama sve više raste. Zato su ti albumi danas kultni, harizmatični izvodjaci - žive legende, a priče o njima i tom vremenu tako interesantne za slušanje! Setimo se samo prelepog, divnog Gorana Miloševića, ili Alena u heavy-metal eri “Divljih jagoda”, ili mladog Vlade Divljana…a za muškarce, glavne “mačke” bile su Marina Perazić, Vesna Vrandečić, Anja Rupel, Zana Nimani…Jugoslavija je bila pravi rasadnik talenata, šta nam se desilo?!? Sada smo toliko daleko od tog kvaliteta, skoro je NEMOGUĆE povezati drzavu u kojoj je Ceca najveća zvezda, Karleuša najoriginalnija, a Stoje i Anabele najveće ribe…sa podnebljem koje je iznedrilo jednog Milana Mladenovića, Margitu Stefanović, Džonija Štulića, Darka Rundeka, Željka Bebeka, Vlatka Stefanovskog, Josipu Lisac, Bebi Dol i ostale face. Ono što su na zapadu bile Debi Hari i Pat Benatar, kod nas je bila Sladjana Milošević. Davorin Popović je imao pevačku tehniku dostojnu inostranih legendi, a Čola je bio pop-zvezda kakvu Balkan više nikada neće pronaći. "Novi talas" je stigao kod nas paralelno sa trijumfom na britanskom i nemačkom govornom području, pa je u svim središtima bivše Jugoslavije došlo do prave ekspanzije darovite, vredne i kreativne omladine udružene u bendovima. Novi talas, New primitives/ Nadrealisti, Synthpop, Neue Slowenische Kunst, Neo-Rockabilly, Hit meseca, YU rock misija...za svaki svetski pravac imali smo domaći pandan, kao i niz "samoniklih", potpuno autentičnih pokreta. Njihov entuzijazam i životna energija ostavili su večita umetnička dela, koja i danas deluju jednako sveže i aktuelno kao u trenutku nastanka. Beogradska, zagrebačka i sarajevska škola su nam dale čitav niz sjajnih pojava.
          Sad Bora Djordjević piše pesme za Cecu Ražnatović, a umesto Hajdučke česme imamo Lukasov spektakl u “Areni” (ne mislim na Džordža Lukasa i “Star wars”!).”Sad, but true”…Kako i ne bi, u vremenu kada više nije "IN" biti intelektualac, omladina više ne diskutuje o pročitanim knjigama, niko ne zna stihove napamet, nije više prestizž nabaviti LP plocu- sve je dostupno odmah i sada, preko "fejsa" i "jutjuba", samim tim i uzeto zdravo za gotovo. Zašto bi se mučili, kad učešćem u "Velikom bratu" možemo brzo doći do love? Zašto se truditi za bilo šta? Biće da je nešto “u vodi”, jer je u celom svetu tako. Bilo mi je jako dirljivo ono što je Loša u emisiji “Balkanskom ulicom” rekao o tom vremenu kao “viteškom”, naivnijem i nevinijem. Ljudskijem.
          Verovali ili ne, Beograd je 1986. bio kandidat za domaćina Olimpijskih igara za 1992. godinu. Kao što je poznato, Barselona je dobila tu čast (a u godini održavanja najvećeg sportskog takmičenja na svetu, mi smo se uveliko satirali u krvavom gradjanskom ratu). Ipak, imali smo potencijal koji nam je danas apsolutno nedostižan. Promotivni spot koji predstavlja lepote naše prestonice (pevala je Nataša Gajović, tada u "Zani", kompozitor - Laza Ristovski):

        Sve se menja i sve teče, nekad uzvodno – nekad nizvodno. Bojim se da smo kolektivno zaboravili da se držimo prave bujice, one valjane. Pa nam dobre stvari prohujaše sa vihorom!

Septembarske funk-rock svećice

autor: Isidora Đolović

          20. IX 1966. godine, u mestu Praia da Vitória, na ostrvima Terceira arhipelaga Azori, u Portugalu rodio se moj omiljeni gitarista. Srećan mu rodjendan!
       Nuno Duarte Gil Mendes Bettencourt rodjen je u mnogočlanoj (najmladje, deseto dete) i umetnički talentovanoj porodici, koja je kada je bio dečak emigrirala iz rodne Portugalije u Boston, gde je odrastao. Do 12. godine se interesovao  jedino za sport, a onda je otkrio gitaru i “ostalo je istorija”. Samouki dečak izrastao je u jednog od tehnički najboljih i najinovativnijih gitarista sveta (1991. se nasao na kompilaciji “Guitars that rule the world”, rame uz rame sa Malmstinom, Kocenom, Vaiem i ostalim velikanima, a časopis “Young guitar” ga je više puta proglašavao za najboljeg), a verovatno i najlepšeg (važi za mladje dane, premda se i dalje dobro drži!)- sa svojim egzotičnim latino-izgledom, savršeno pravilnom fizionomijom lica, plus odličnom fizičkom gradjom. I, pre nego što počnem da balavim…Karijera!
       Kao tinejdžer upoznaje Gerija Šeronea (Gary Cherone), budućeg pevača njihovog benda “Extreme”. Ugrabili su poslednji voz slave hard/glam-rocka i krajem `80-ih se bend seli u Los Angeles, gde su doživeli planetarnu popularnost. Legendarna balada “More than words” nagradjena je Gremijem (u spotu se lepo vidi da je Nuno mnogo pre gothičara i emosa furao crni lak za nokte), a albumi “Pornograffitti”(1990.) i “Three sides to every story”(1992.) brojnim prestižnim muzičkim nagradama. Nuno, pored virtuoznog sviranja gitare, ima i odličan glas, komponuje i piše tekstove, svira bubnjeve i klavijature. U danima najveće slave bio je sex-simbol, pozirao za “Vogue” (editorijal “Gypsy soul”) i “In style” (sa Vanesom Paradi), radio sa Dženet Džekson (odsvirao je solo u njenoj pesmi”Black Cat”), družio se sa Sebastianom Bahom (još jedan “r`n`r hottie”), izlazio sa pevačicom Martikom, pa glumicom Kristinom Eplgejt. Odbio je ponude bendova "Guns`n Roses" i "Queensryche" da postane njihov gitarista. Posle raspada svog benda, uplovio je u vode (doduše, već na albumu Extreme-a “Waiting for the punchline”) tada aktuelnog grungea, oženio se dve godine starijom australijskom rock pevacicom Suzi DeMarki (imaju kćerku Bibi Orleans i sina Lorenca), snimio par solo albuma i predvodio bendove “Mourning windows”, "Population 1", "DramaGods"i “Satelite party”. ”Washburn” je pokrenuo seriju njegovih gitara “N4”. Povratak korenima usledio je 2005, kada se “Extreme” ponovo okupio. Sviraju i dalje, a Nuno je od prošle godine gitarista u Rihanninom pratećem bendu.
poziranje sa Vanesom: Džonija još uvek nije bilo ni na vidiku
delovi modnog editorijala "Gypsy soul"...
...objavljenog u časopisu " Vogue"
Nunova supruga Suzi  je nekadašnja australijska rock  zvezda, lider grupe "Baby Animals"
Bivša 1, Martika,  pratila ga je na turnejama...
...i  kažu da joj je "skinuo mrak"...
...bivša 2, "izlet" na glumice...

...i bend


Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...