недеља, 15. август 2010.

Reality-show

Koja je cena poniženja?
          autor: Isidora Đolović

          Orvel je bio u pravu! I Huxley. I svi oni genijalni stvaraoci čije morbidne i opominjuće vizije budućnosti stalno uzimamo zdravo za gotovo. A one su, ipak, tu i njihovo ispunjenje čini da se koža naježi malobrojnima koji su hteli da čuju poruku. Eto nam sad!
          Umetnost možemo da definišemo kao imitaciju stvarnosti, ali, ne smemo joj osporiti proročku ulogu koju igra. Ona upozorava. Nažalost, čovek je katkad tvrdoglava mazga kojoj ni pod batinama ne možeš dokazati neke stvari. Osim toga, čovek je pritajeni voajer - a to se najbolje vidi u formi TV emisija koje zovemo "realiti show", pa i u novom globalno-masovnom fenomenu "Facebook"-a.
         Svi ovi predmeti pučanske fascinacije, megapopularni i gotovo neizbežni, pokazuju da kultivisano i urbanizovano društvo nije uspelo da se oslobodi iskonskog poriva da "viri preko plota u komšijinu avliju". Još uvek se radije bavimo tudjim životima nego sopstvenim, što je svakako lakše, zar ne? Jednostavnije je ušuškati se u svojoj fotelji i pomno pratiti šta rade Era i Lepa, nego ustati, suočiti se sa svojim životom i preuzeti odgovornost nad istim. Rad i odgovornost nas fakat plaše više nego promaja! Zatvaramo oči i okrećemo glavu pred komšinicom koju muž tuče, ali, zato nacija glasno i jasno raspreda o svadjama Milene Ćeranić i Nemanje Stevanovića. Miloš Bojanić postaje heroj nacije, zbog koga je sirotinja raja spremna da linčuje i pride mu obezbedi lovu za izgradnju  još jedne palate, dok narod grca u dugovima i gladuje. Ali, na krčanje creva se zaboravlja uz TV program koji se, valjda, zato i emituje po ceo dan i u svim terminima! Umesto u Narodnom pozorištu, nacija gleda nekakve samozvane "Grand" balerine, a omiljeni bestseler je "Grabljivica". Kljukanje kvazi-kulturnim sadržajima iz kuhinje preobraćenog Saše Popovića (koji deci propagira lepo ponašanje) smiruje prazan želudac. Nije to ništa novo, i u antici su gladijatorske borbe bile najposećeniji dogadjaji, a kasnije su javna vešanja i giljotiniranja provereno privlačila rulju. Odavno je politika države da banalnim stvarima skreće pažnju sa istinski važnih. Samo nek` je hleba i igara!
         Dragi moji, sad je sve ogoljeno, izloženo "na tanjiru" Interneta ili pred svetlima kamera. Nasi životi, osećanja, svakodnevnica, pa i ovaj blog koji pišem! Orvelova jeziva vizija je, u nešto modifikovanom obliku, oživela i svi u kućama imamo prisluškivače, posmatrače, a da toga nismo ni svesni. Ili nećemo da shvatimo da su tu, u spravicama bez kojih više ne možemo! "Fejs" je zamenio neposredni ljudski kontakt, a rečnik omladini sveo na minimum. Mrzi nas i da dovršimo rečenicu, pa pribegavamo skraćenicama. Uskoro će verbalna komunikacija biti nepotrebna, jer se polako i nesvesno vraćamo u  doba sirovog, praistorijskog opštenja. Televizija polako umrtvljuje svaki atomčić kreativnosti i mentalne aktivnosti.
        Privatnost se, u ovoj eri globalnog voajerizma (oličenoj u "Velikom bratu", "Farmi" i sličnim emisijama) prodaje za male pare. Iznosi se na tržnicu. Jer, odavno ličnost nije ono bitno. Bačeni smo na licitaciju, pa, ko ponudi više.



петак, 13. август 2010.

Ultimate Rock`n`Roll couples

autor: Isidora Đolović


10) Dirty Tatiana - Memoires of a gorgeous stalker

Ko? Michael Jackson & Tatiana Thumbtzen
Kada? 1988.

        Da se priča iz pesme često prenese u stvarni život najbolje je osetio Majkl Džekson (Michael Jackson). "Kralj popa" je tih `80-ih bio ogromna zvezda i dugo očekivani album "Bad" doneo mu je mnogo odličnih pesama, vrhunski kvalitetnih spotova i uspešnu turneju.U pesmi "Dirty Diana" radilo se o groupie-ribi koja ga proganja. Sećate li se fenomenalnog spota "The way you make me feel", u kome on juri zgodnu curu iz kraja i bezuspešno pokušava da je osvoji? E, pa, iza kamere je situacija bila obrnuta.
       Manekenka Tatiana Yvone Thumbtzen, koja se pojavljuje u tom spotu, poznata je i po skandalu koji je izazvala kada je na turneji (gde je nakon snimanja bila angažovana kao plesačica) spontano poljubila Džeksona na sceni. Usledio je otkaz, a prelepa Tatjana je od svega napravila životnu tragediju, iako po svemu sudeći ona i Majkl nikada nisu ni bili zajedno. Pokušala je da ga kontaktira više puta, ali, kaže da joj njegov menadzer i ekipa nisu dozvolili. Čak je napisala i knjigu o celoj "tužnoj epizodi"("The way he made me feel"), a danas je - gle čuda, posle njegove smrti - bučnija nego ikad. Praveći od sebe heroinu tragične, zabranjene ljubavi, povezala se sa svim članovima familije Džekson, pa čak i njihovim menadžerima, patetično stvorivši sebi jeftin publicitet.
        Pravu istinu, očigledno, nećemo nikada saznati, jer je - kao i skoro sve u vezi sa zivotom Majkla Džeksona - obavijeno velom tajne koju je odneo u grob. Sigurno je to da je Majkl kasnije sklopio (kratak, ali, verovatno srećan) brak sa Elvisovom jedinicom Lizom Meri (Lisa Marie Presley) i da nije ni pomišljao na uvredjenu Tatjanu.
          Da su bili dobar par - JESU. Ali, nažalost, samo ispred kamera. Jedino je on znao zašto, a razlog nesumnjivo postoji.

четвртак, 12. август 2010.

Uistinu pozerište

          Htela sam da pomenem kako mi je muka od napadne dečurlije i svih koji su se toliko osilili da više nemaju nikakvog poštovanja prema onima koji su pametniji i stariji. Počinjem da se osećam kao nekakav metuzalem, i sve češće koristim onu frazu :"U moje vreme..." I htela sam da pomenem Sajam knjiga, na kome je standardno (pošto je postao veoma IN) bila gomila idiota koji tokom godine pročitaju jedva 2 knjige, ali, tamo šetkajući po halama svi redom izigravaju akademske gradjane. Kojima su Marko Vidojković i Dostojevski (za koga su očigledno jedino čuli od pisaca klasicne književnosti, pa se samo njega i hvataju) u istom rangu. I likova koji se tripuju i lože na jebeno "Hladno pivo", koje su uspeli da mi ogade za sva vremena, iako realno bend nije loš.
Ne znam jesu li mi gori oni, ili moji vršnjaci koji prolaze kroz fazu "klošarenja" koju sam ja prerasla u 16. godini, i još su se u tom zakasnelom pubertetu toliko razmahali i dali sebi štošta za pravo....idi, laži nekoga ko te ne zna! Skupila se kretenska raja, pa svi srećni i nadmeni, onako, na gomili...
Sve je odavno rekao i Marchelo. E, sad, da malogradjanska "urbana" omladina ne smatra bilo šta drugo (osim onoga što su im njihovi gradski idoli rekli da slušaju) ljigom, možda bi se i prepoznali. Ipak, teško. Za samokritičnost ipak treba mozga.
Kako god, ovo je posvećeno svim tim vlasnicima mrkih pogleda i ničim izazvanih ružnih komentara, koji i dalje "krekeću iz svoje urbane bare" na nas što smo uvek bili van žabokrečine, pa im bodemo oči...

"...A šta je bunt? Za to je potreban um:
Ako si malouman, tvoj bunt je samo mala gluma.
Nešto fakat grize sistem, al to nisu političke krize:
Ti si taj virus!
Ti si minus, crna rupa naših redova,
I nema promena dok korov ide protiv korova,
Iz poriva što je danas tako urbano biti urban,
A upravo si nula! U prazno klizi sutra,
Sve dok su revolucionari dangube i vandali
Što kurcem nisu mrdnili za sve te bolje stvari...
Svima nam je dens – bljak, svima nam je fens – ljax,
Al niko nema herca da menja nešto smesta...
Svako besan na Mesam, svako sve zna,
Svako je često skenjan, retko trezan, pravi geto – tebra!
Al džabe, me bratimiš, brate, fakat nismo rodbina!
Van WC-a ne trpim druženje s govnima. Ti si taj.

Drugačiji klinci malog grada, gotivna klošarijana
-Odjednom se budiš s pitanjem – dal’ to smisla ima danas?
Dva’es i kusur dina u bulji a i dalje na klupi.
Ništa u vugli, glup kao tuki, i pride se kurči...
Ajd sad objasni, deder, feget: odakle ti mob? Odakle ti vops?
Odakle skejterske tike marke Globe?
Mi smo, beše, radnička deca što imaju zavet
Da sjebu male bogataše time što imaju pamet?
„Oni su fensi-govnari jer im je tatko punog džepa,
Oni su gotovni, a mi za svoje gulimo dupeta!“
Sad te nije sramota da sereš o promeni sveta
Kad funjorski živiš ko oni, od tuđeg budžeta???
Ti ćeš da mi doneseš novi svet, bre pička ti materina?
Uzmi radi nešto slepče, nije te stid pred matorima!
Nemaš ti problem, čim daješ sebi tolko oduška.
...Ja radije biram pokušaj makar ispao popušaj, kapiš?

...A kad više nisu znali šta će, uleteo plan B:
Učlanili se u omladinu te i te stranke!
Sad lepe plakate da narod primi na znanje
Da biće nam bolje ako damo im zvanje...
Od našeg poreza prave banket, dobiješ flajer
Gde pamet dele ti mazge što nikad ništa ne rade!
Jer to su naučili od svoje tetke - bivšeg hipika:
Da bune se a da ne žuljaju svoje dupe nikada!
Ništa bolji od pink – likova, samo drukčiji stajling,
Drukčijeg muzičkog ukusa uz malo izmišljenog prkosa;
Ništa iza sebe sem dara da se kureta!
...Više mi je simpa dizel: barem je iskren retard.
...A da li biste ikad verovali u reči pesme moje,
Da vam u intervjuima zvučim poput Viki – Miki – Stoje?
Da sam nepismen ko majmun, bezprizoran poput proliva,
Da sam isti kao oni, zar bih bio pobuna?
Hoćeš protiv njih? Onda budi bolji od njih.
Hoćeš STVARNO protiv njih? Ne pucaj kapislama na njih.
Drugari splavari, splavuše i sav cirkus krivi nisu:
Ako je rock’n’roll mrtav, pričamo o samoubistvu."

(Marchelo - "Pozerište", sa albuma "Puzzle shock" iz -čini mi se- 2005, sve preporuke!)

 autor: Isidora Đolović

Šteta!

02.10.2009

Iščekujuci početak semestra na fakultetu, pratim komentare ljudi na ove aktuelne dogadjaje. U prilog tekstu koji sam prethodno objavila na svom blogu, reći ću samo da je ŽALOSNO:
1) Što je tragičan dogadjaj naš politički "krem" iskoristio za sopstvenu promociju,
2) Što veliki broj mladih smatra da ne treba da nas bude sram, jer - zaboga - "ni njih nije bilo sramota kad su francuski avioni ubijali srpsku decu"(otkud znate?!? I čemu više tolika generalizacija?!?), i da su oni koji su protiv nasilja "lažni moralisti i humanisti".
3) Što su ove pretnje i priče o tome da će se konacno stati na put huliganima i nihovoj preteranoj slobodi samo puko naglabanje, koje će (kao što to obicno biva) za koji dan biti zaboravljeno, a sva istraživanja zločinackih dosijea bačena u fasciklu, pa negde u fioku....gde će kupiti prašinu do daljnjeg.
4) Što ceo Balkan još uvek razjedaju nacionalizam, mrznja i podsećanje ne samo na rat posle raspada SFRJ, nego čak na vreme Kraljevine Jugoslavije!
5) Što mladi ne znaju za naučnike, vojskovodje, pisce, ali, znaju za ratne zločince i "heroje", raznorazne paravojne formacije i nacističke pokrete - a sve to, pomešano sa kvazi-patriotizmom i pobožnošću, pravi veoma jaku psihološku bombu...dok u pozadini urliče "Kleopatra iz Žitoradje". Soundtrack naše stvarnosti.
I naposletku, što one koji ne dele njihovo mišljenje, proglašavaju za "izdajnike roda svoga", "državne neprijatelje", "izrode". Proglasićete, možda, i mene, posle ovog teksta. Ali, ne tiče me se. Svetla tačka u celoj ovoj mračnoj priči, koja se razvukla od početka `90.-ih, samo u različitim koricama (i nadam se da neće biti "Never ending story"!), jeste pokazatelj da još uvek IMA pametnih, tolerantnih, plemenitih, društveno osvešćenih ljudi. To su ljudi koji još uvek dižu glas u prazno, ali, možda će jednom generacije posle nas shvatiti, kad već mi ne želimo/ne umemo.
Meni je na playlisti, u ovom trenutku, pesma koja je možda idealno opisala kroz šta prolazimo, pogotovo u pojedinim stihovima:

"Skin head, dead head,
Everybody gone bad,
Situation, aggravation,
Everybody allegation.
In the suite, on the news,
Everybody dog food,
Bang bang, shot dead,
Everybody's gone mad.

All I wanna say is that
They don't really care about us..."

Obećavam vedrije teme ubuduće, barem na mom blogu.

 autor: Isidora Đolović

Repose en paix, Brice

čet - 01.10.2009
         Bris Taton, koga su iz čista mira pretukli huligani, preminuo je prekjuče. Nije otišao na utakmicu zbog koje je u Srbiju i došao, jer je nekima - eto- palo na pamet da po ko zna koji put divljaju. Žao mi je. Sramota me je. Sramota me u ime  ništarija koje su ovo uradile i onih drugih, koji su ovo podržali. Moj stav je već godinama isti - oštro se protivim svakom nasilju, a ovi takozvani navijači su stvarno preterali. Mada, ne bi oni imali toliko slobode da nemaju dobro zaledje. Neću da ulazim u to ko ih gura, to je posao nekih drugih...
Konkretan primer imam i u svom rodnom gradu. Lokalna ekipa navijača, ozloglašenih momaka, raspojala se i umislila da svi treba da se uplaše od samog njihovog pogleda! A da ne pominjem to da misle kako silom sve što hoce - mogu da postignu. Nažalost, izgleda da mogu, a to je nedopustivo.
Lako je reći - toga ima u celom svetu. Ali, ja živim u Srbiji i dok mi se ne pruži prilika da odem u svet, ovo je jedina stvarnost na koju - nadamo se uzalud - iole možemo da reagujemo. Ako već ne možemo i da je promenimo. Predaleko je sve otišlo. Volim svoju zemlju i tu ljubav želim da iskazujem tako što ću svakome da pokažem njene vrednosti i lepote. Neću da se zatvaram u svoju ljušturu, bijem strance koji kroče na njenu teritoriju, neću da tripujem da smo "nebeski narod" kad 90 % tog naroda psuje Boga iz dana u dan!
I, ne, nema to više nikakve veze sa fudbalom, omiljenim timom, navijanjem. Oni, huligani, TRAŽE povod za frku, nebitno koji povod (Karadžic, gej-parada, utakmica). Oni se svuda mešaju, svuda trpaju svoje noseve pod šalovima klupskih boja i "fantomkama", love neki (po njihovoj proceni) "mrki" pogled, da bi mogli da nadju izgovor i počnu. Pesnicama isteruju svoje ko zna kakve komplekse i frustracije, a posle traže nekakvu "pravdu za Uroša"?!? Dok, s druge strane, životom ne plati -ni kriv ni dužan- jedan mladi čovek. I usudjujemo se da govorimo o nekakvoj pravdi!
Pitanje za razumne : želite li da živite u ovakvoj Srbiji, zatrovanoj nacionalizmom, mržnjom, predrasudama?!?


 autor: Isidora Đolović

Izgledaš UŽASNO dobro

              OK, niko ne kaže da lepih metalki nema. Naprotiv. Govorim o onim hororističnim  stvorenjima (crno-bela fotka ispod naslova), koja tripuju i leče neke svoje komplekse (a možda je ovo samo moja predrasuda) tim idiotskim imidžom, kojim za sve nas u malo alternativnijem fazonu stvaraju losu šliku kod ljudi. Mene boli uvo, nek nose i rogove, kantu, bilo šta na glavi, nek obuku džak....njihovo telo, njihov život. I ja često nosim crno. Vidjala sam prelepe devojke u tom fazonu, ali, nažalost, mnogo više onih koje SAME SEBE prave nakazama : okrečeno lice, gavran-crna kosa, slepljena i masna, i sl. Nije sramota, i ne treba da bude sramota imati svoj stil, al ne treba ni ići u krajnost i pojavljivati se kao antihrist, to je vec pravljenje budale od sebe i nema nikakve veze sa muzikom. Ni sa životom.

       Govorim iz iskustva - bar ovde, cure koje se lože na brutalne bendove(a i metal uopšte) aljkave su, razbacane i usukane, i još se time ponose. Same sebe čine odvratnim. Ali, naravno, ima i paćenika koji "to" muvaju. Osim toga, meni je krajnje nenormalno da žensko čeljade počne slušati neku malo žešću muziku sa Slayer-om, Pestilence-om, ili nečim sličnim. Ne kažem da cura to ne može da sluša, ali, one što predju sa Nataše Bekvalac na Slayer, u 99 % slučajeva su foliranti. I to žešći. Ispravite me ako grešim. Niko nije kriv gothičarkama i blackerkama što je taj strereotip prikačen uz njih jer, čast izuzecima, većina daje upravo jednu odredjenu sliku i predstavu o sebi.

         Ja sam tu fazu potpunog zacrnjivanja prošla do 16. godine i danas me sramota kad se setim kakav sam "freak" znala biti, ali, valjda je to deo odrastanja. Tražiš sebe, prolaziš kroz faze, ali, ako ne prevazidješ to do punoletstva, onda ti stvarno nešto fali. Ja i dalje imam svoj stil i dalje čovek MOŽE da provali šta slušam kada me vidi na ulici, ali, ne idem u krajnost. Za mene je ideal devojke-rokerke/metalke izgled cura iz `80ih (fotka u boji, ispod naslova). Nekome je možda i to "groupie", fufasto i sl, ali, bar su bile daleeeeeeko ženstvenije nego ove sad.

            Ja nisam UOPŠTE mislila na prevazilaženje i prerastanje muzike, ili MUZIKU kao fazu. Već na imidž, a realno, nije normalno da neko u 21. stavlja corpse paint, seče ruke i izigrava neshvaćenog buntovnika. Što se tiče muzike, još uvek slušam bendove koje sam volela u 16, a istovremeno stalno otkrivam nove, koje zavolim podjednako (evo,baš sam se "nalozila" na INXS u poslednjih mesec dana, i ne znam kako ih ranije nisam otkrila ) i to nema ama baš nikakve veze sa godinama. Čak štaviše, sebe ne smatram ni metalkom, ni rokerkom, jer od metala slušam samo blaže zanrove (heavy,power,progressive), i to etiketiranje mi je glupo. Volim muziku, nebitno kom podžanru pripada. Ne mislim da sam zrela, još mnogo godina i iskustva mi treba da bih sebe tako videla, ali, zrelija nego ranije svakako jesam, i zrelija od naloženih kretena - naravno.

        Ekstremno fensi i ekstremno metal za mene su dve krajnosti, obe loše. Užasavam se kada vidim ribu koja izgleda kao podgrejani leš, obučena poput Mortiše Adams, sa retkom kosom do kolena i u nekim odvratnim čizmetinama sa platformom. Užasavam se i kičastih splavarki koje su svoj imidž videle na nekoj od pevaljki iz "Granda", pa preuzele. Neukus je prisutan u oba slučaja. Obe krajnosti, obe degutantne, nakaradne.
   
         "Gothica lepotica":

autor: Isidora Đolović

Only the good die young?

autor: Isidora Đolović


        Moram priznati da do juna prošle godine nisam bila fan Majkla Džeksona, ne u tom smislu reči. Poštovalac njegove muzike - DA, i što sam starija, sve više otkrivam njene vrednosti. Od kada znam za sebe, znam i za LP "Thriller" koji se nalazi u kolekciji mojih matoraca, a istoimeni spot mi je kao klinki uterao strah u kosti (toliko da sam tek pre par meseci smogla hrabrosti da ga ponovo odgledam...i otkrijem da je sjajan!). Ali, kada je reč o njegovoj ličnosti i delima, bila sam krajnje neupućena. Ako bi se i povela priča o dotičnom muzičaru, robovala sam - NAŽALOST - predrasudama koje i većina drugih gaji, predrasudama stečenim na osnovu stvari koje sam čula negde u prolazu, bez većeg udubljivanja u iste. Medjutim...

       Nakon vesti o smrti najvećeg pop muzičara svih vremena, zainteresovalo me da vidim o čemu se tu zapravo sve vreme radilo, ko je taj čovek u stvari bio i jesu li tolika pljuvanja imala realnih, logičnih osnova. Odgovor je bio - NE.

      Pozabavivši se temom, pruživši šansu i objektivno sagledavši činjenice, došla sam do tužne i tragične priče vanserijski talentovanog autora, velikog humaniste i dobrotvora, čoveka skrhanog i opterećenog sopstvenom tragedijom ( traumatično detinjstvo; kompleks niže vrednosti; teška bolest zbog koje je od naočite pojave kakvu je imao `80ih postao onakav kakvim ga pamtimo mi mladji ; pogrešni ljudi koji su ga celoga života okruživali) i na nju pridodatim napadima okoline i medija sa svojim standardno besmislenim i glupim pričama. Čini se da je prema Džeksonu javnost bila naročito surova, na kraju ga i uništivši. Kao što to obično biva, sada ga uzdižu, hvale i veličaju. Dok je čovek bio u životu, nisu ga štedeli sa svojim uvredama, spletkama i pokušajima da ga prikažu kao neuračunljivog nasilnika, zlostavljača dece, izopačenu nakazu.

     Završio je kao i mnoge velike ličnosti XX veka pre njega - Elvis, Ledi Dajana, Merilin Monro, Džejms Din, Morison, Mark Bolan, Lenon, Majkl Hačins...Pridružio im se na blistavom nebu umetnosti, a ostaje njegova muzika da živi i inspiriše sve koji su spremni da je iskreno prihvate. Ostaje da nas poziva na otvaranje očiju pred realnošću oko nas, na budjenje svesti pred sopstvenim pogrešnim koracima kojima uništavamo svet i sebe same, na ljubav koja nije samo u frazama. Da zabavi i fascinira.



            Rest in peace, Michael...and THANK YOU FOR THE MUSIC!



Za pojavu turbo-folka okrivite „Bijelo dugme“- gordost i predrasude

autor: Isidora Đolović


     Koliko ste puta čuli ovakvu izjavu:“Bijelo dugme je plagijatorsko djubre od benda!“
     Ja nebrojeno mnogo. I na stranu to što su „dugmići“ bili ti koji su me kao osnovca uveli u čaroban svet DOBRE muzike (koja nije samo i isključivo rock`n`roll), starih i naizgled lepših vremena, opijajućih melodija i insprirativnih tekstova i podstakli moju veliku i aktivnu ljubav prema muzici koja, evo, skoro deceniju ne jenjava. Na stranu sve to, biću strogo objektivna.
    Azra, Dugme i Čorba, najčešći konkurenti u svesti mladih poštovalaca alternativne muzike, NE MOGU da se porede medjusobno. A ljudi to uporno rade. Tri benda različita u svakom pogledu, sva tri bitna i  dobra. I Štulic i Bora i Bregović su REALNO dobri tekstopisci i svaka im čast za sve što su uradili za jugoslovensku muzičku scenu.      




    Dugme zapravo uopšte NIJE loš bend. Imali su užasnih i glupih pesama (ko nije?), ali, isto tako i antologijskih i genijalnih. Značaj im se ne može osporiti. Do njihove pojave imali smo (uz dužno poštovanje) predosadnu Korni grupu, Siluete, YU grupu i slične. Tek sa Dugmetom bendovi su se odvažili da prate svetske rock`n`roll trendove u pogledu imidža, turneja, muzike. Bili su plagijatori, pa šta?!? Za koga se u rock-u, POGOTOVO domaćem, može reci da je potpuno originalan i autentičan?!? "Zelena trava doma mog" nije plagijat? Ni "Usne vrele višnje"? A da su dobre pesme  -jesu.        
    Ali, ne, najlakše je pljunuti "Dugme" i okriviti ih za pojavu turbo folka u Srbiji.....To što je urbana "mislim, jeeeeebotee" elita proglasila Partibrejkerse, Orgazam i ostale predstavnike "novog vala"-a za kultne, a ostale (ponajviše bosanske bendove) za ljigavštinu, ne govori ništa osim da su ukusi subjektivna stvar, ali kvalitet je objektivan. Ili bi bar trebalo da bude. A svi pomenuti bendovi su, u ODREDJENIM periodima karijere pravili kvalitet. Volela bih da neko od pljuvača to ponovi. Al sve nešto sumnjam.        


     Što se Azre tice, nisu mi medju omiljenim bendovima, ali, što bih krila - volim ih. Ne mogu uvek da ih slušam (kao i EKV, imaju teške i duboke tekstove, nisu tra-la-la bendić za opuštenciju), ali, mnogo ih cenim, pogotovo Džonija. Njemu skidam kapu. "Kao ti i ja", "Kao i jučer", "Ravno do dna", "Kurvini sinovi", "Gracija"- neki od favorita...ma, odlični su.
        Rekla sam više puta da Bregović jeste plagijator, ali, da u rock-u, naročito domaćem, i inače malo šta ima potpuno autentično i originalno. I navela JEDNU Azrinu pesmu, koja je obrada, što NE ZNAČI da je Džoni plagijator, jer nije. I nisam rekla da su te obrade/plagijati loši, naprotiv.        
       Nisam rekla da je on išta svoje komponovao (Brega), nego da je bio dobar tekstopisac. Mada je najbolje pesme Dugmeta napisao Duško Trifunović, nisu ni Bregovićeve loše.Nek neko od nas napiše "Sve će to mila moja prekriti ruzmarin, snegovi i šaš", pa onda može slobodno da pljune Bregoviću u lice. Ali, to se neće desiti.  

       Subjektivna je stvar volite li Dugme ili bilo koji drugi bend ili ne, ali, tvrdnje koje ljudi pritom iznose u svojoj ljubavi/mržnji često nisu realne. Ja ne volim mnoge bendove, ali, neću ih popljuvati ako su realno dobri, samo zato što ta muzika nije po mom ukusu. I ne smatram sebe kompetentnom da pljujem po bilo kome od tih ljudi.        
      Ja ne podržavam, niti opravdavam Bregovića. Samo kazem da je on u tom svom lopovluku uspeo, kako sam kaže, on je "lopuža koju nisu uhvatili", i za to treba imati petlju i zaslužuje poštovanje bar zbog činjenice da je ostavio neki pišljivi trag. Dugme i turbo-folk veze s vezom nemaju. I zašto svi izdvajaju Bregovića? Nije on bio Dugme, niti ovo što on sad radi ima veze s tim. Kada  me pitaju da li volim Dugme, meni kao argument za pozitivan odgovor na pamet padnu: Bebek koji je odličan vokal, pa Tifa koji je svojevremeno "jeo za doručak" pola muzičke scene ex-Jugoslavije, prvi albumi koji su (uz izuzetak glupih pesama koje se svima omaknu) stvarno dobri, i činjenica da te pesme i dan-danas ljudima bude neku nostalgiju i predstavljaju neki značaj. Na pamet mi pada to da pre njih nije bilo velikih rock koncerata, rock imidža, i da su oni to prvi progurali, u kakvom god ruhu, na ove prostore.       

        Čini mi se da je za svaki deo teksta koji je parafrazirao, Bregović naveo odakle je. Tako je "Ko ne sluša pjesmu, slušaće oluju" Miljkovićev stih, to na LP-ju i piše. Isto tako je za fraze iz "Meni se ne spava" i "Lažeš" naveo odakle su. A "Djurdjevdan" nije on komponovao. To je stara ciganska pesma  koja se zove "Ederlezi", a Bregović ju je samo obradio za potrebe filma "Dom za vešanje".         
       Porediti ih sa Azrom i  Čorbom je, po mom mišljenju, van pameti. Lepo sam rekla da se ta tri benda NE MOGU porediti, različiti su. I svi značajni za našu muzičku scenu, SVIDJALO SE TO NAMA ILI NE.         
       Aj` u zdravlje i nemojte da čujem kako je nekome ovo šund....ljudi, nije fer!


Lik koji je udario profesorku zbog dnevnika

         S obzirom na to da smo mi degenerična nacija i da je ovde odavno sve dozvoljeno, ovo me uopste ne čudi. U našem smrdljivom društvu odavno se ne zna "ni ko pije, ni ko plaća", a tako će i biti dok se nešto ozbiljno ne preduzme, za šta su opet šanse minimalne, jer treba početi od nečega, a ovde se od količine budalastina više ne zna ni ODAKLE početi. Društvo nam je trulo, država takodje, skandala nema - ovo je diglo prašinu, trajaće frka par dana, a onda opet isto....natrag u žabokrečinu iz koje ćemo se busati da smo "nebeski narod", da nas "svi mrze", isticati naš inat i gadjati glavom u zid. Kao i uvek. Žalosno.        
        Sad ovo povlači mnogo govorancije koja bi prevazišla okvire teme, pa ću prikočiti. Meni lično je alarmantno što ću posle faksa i sama morati da se ganjam sa ovakvim maloletnim raspojasanim mamlazima, muškim i ženskim, što me posebno unapred raduje....             

          
        Što se obrazovanja tice, prave od klinaca debile, a o vaspitanju ni govora. Moja tetka radi u prosveti i kaže da sada ne možeš djaka ni da opomeneš, a kamoli isteraš sa časa, jer će odmah mamica i tatica da se bune:"Kako vi smete MOJE DETE da izbacite (opomenete, udarite, i sl.)?!?"        
        Ja kažem da smeju itekako, ako ih matorci nisu vaspitali, onda bar treba da u školi to pokušaju. Batina je iz raja izašla, za pojedince. Ali, ponavljam - ovde je sve moguće i ništa se ne poštuje, autoriteti još manje.


Isidora Đolović

Guča – ponos ili sramota Srbije?

I to je tradicija...

         Evo, da prozborim i ja koju reč na ovu, svakog avgusta aktuelnu temu.
        Dakle, moja majka je iz Guče i od malena smo svake godine išli tamo za Trubu. Obavezno tu provodim raspuste - kada nije Truba, i tada mi je lepše, iako je Guča mala varoš sa četiri ulice, onako penzionerski mirna. Ne znam, Truba kao manifestacija mi je dosadila, svake godine je sve gore. Bojkotujem je već nekoliko godina unazad. Kada sam bila mladja, obično se okupljala ekipa iz grada, burazerovo društvo, pa nam bude zanimljivo, kuliramo bez manijacenja i razularenosti po ulicama. Uglavnom smo sedeli kraj reke ili na onoj livadici, posmatrali ljude i to je to. Izdajemo sobe za turiste svake godine, uglavnom strance, zaradi se tu dobra lova, a 1994. godine nam je ozloglašeni Bregović bio gost.

1. Primetila sam da se svi busaju nešto za  Guču. Kao, ubij se, rocker, a ide tamo. Pa,  90 % čačanskih "metalaca" ide u tu istu Guču i ponašaju se, ne svi ali većina, kao najgora šabanija! Da ne pominjem Gitarijadu u Zaječaru 2007. godine, gde se polovina Čačana koji su išli ne seća ni šta je slušala, ni koji su demo-bendovi nastupali, zato što su bili pijani sve vreme, a o seljačenju i onome "ne zna se ko s kim i ko koga"-i da ne pričam.Toliko.

2. Ne treba Guču ni pljuvati, a ni ne daj Bože povezivati sa narodnjacima i Bregovićem. Obrazložiću i zašto : Nije oduvek bilo tako, niti je prvobitna zamisao bila takva.
Mislim da se Guča odavno udaljila od polazne ideje - niko više ne dolazi zbog takmičenja i trubača, izložbi, tradicionalnih takmičenja, nego zbog nekih levih stvari...Sve mi to više liči na seljačku olimpijadu nego na kulturno-umetničku manifestaciju. Imala bih slično mišljenje o bilo kojoj zgodi čija se veličina meri količinom popijenog piva i pojedenog prasećeg ili jagnjećeg pečenja. Odavno sam već navikla na divljačke porive svog naroda. Ne učestvujem u tome, jednostavno, za mene je veselje nešto sasvim drugo.

"Parada pijanstva i kiča.."
3. U suštini, nervira me činjenica da je Guča sada postala strašno moderno mesto. Razularena masa je došla da se dere, skače, divlja, napija, povraća i vrši nuždu gde stigne. Pijanci se penju na spomenik trubaču i neretko zadobijaju teške povrede prilikom pada ili čak ginu. Polugole Cigančice na stolovima pod šatrama, medju konzumentima kupusa iz zemljanog lonca i ručerdama koje im trpaju evre za pojas. E, sad, stranci koji dodju vide to kao neku egzotiku, idu prljavi i smrdjivi (pogledajte samo Francuze), ižive se, a onda se operu i vrate u svoje uredjene države gde žive od dobrih plata, a mi ostajemo da tripujemo kako je naša kaljuga super. Jedan moj drug iz srednje je rekao da dolazi u Guču zato što je to "jedino mesto na svetu gde možeš da se ponašaš kao stoka, a da ti niko ne zameri zbog toga...."
        Poštujem trubače, činjenicu da nisu školovani muzičari, a tako lepo i sinhronizovano sviraju. To je deo našeg folklora i svakako ga treba negovati. Sasvim je druga stvar što ljudi dolaze u Guču da se tamo nažderu i napiju do iznemoglosti, pa onda to ružno izgleda. Ali, meni je prva asocijacija na Guču zvuk trube i muzika, a ne pijani divljaci koji posle Guče ne znaju ni da su u njoj bili. Tradicija treba da se poštuje, a ne da predstavljamo Guču uz polugole kelnerice na stolu, pijandure koje se valjaju u blatu i kučiće koji vuku unaokolo ostatke rastrgnute živine i slično.
Efekat rakije na plus 40...U iščekivanju Obame i Putina
           Ta muzika može biti umetnost, ali ne na vašaru. Takav smo narod da ćemo sve stvari koje su vredne pomena i pažnje lako poseljačiti i spustiti na nivo malogradjanštine. Lično mislim da je Guča kao MANIFESTACIJA, bez propratnih gluposti, nešto što treba očuvati- ali, naš mentalitet je to upropastio.


Isidora Đolović
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...