субота, 18. септембар 2010.

Ultimate Video Vixens

 autor: Isidora Đolović


*"Domaćica" :

Plavi orkestar - "Kad mi kažeš, paša"
http://www.youtube.com/watch?v=j_FMf0EqvoA

"Čovijek u životu ima dvije ljubavi...jedna mu kuha a druga mu je sudbina...Slatko se ismejem svaki put kada gledam ovaj spot! Žgoljavog i smušenog pubertetliju Lošu (ne mislim ništa pogrdno, naprotiv, gotivim ga!) ispred kamera su poljubile i ostavile Mirjana (tada još samo) Bobić, Suzana Mančić, Sonja Savić i Tanja Bošković. Spot je režirao Goran Gajić, suprug Mire Furlan.

Bijelo dugme - "Šta ima novo"
http://www.youtube.com/watch?v=8KHxKTTdR7Q

Najbolji spot uradjen na prostorima bivše Juge. Kao mala sam obožavala ovaj video, a ako se ne varam jedini  ima uključenu žensku ulogu (ispravite me ako grešim). Izmaglica, škripa voza u pozadini, pokreti, dim...savršeno.



*Bonus:

5) Laetitia Casta
Rihanna – “Te amo”
http://www.youtube.com/watch?v=Oe4Ic7fHWf8

Nije tipična “video vixen”, pošto je ta kategorija gotovo izumrla u današnjem sajber-svetu, gde fotošop i kompjuterska obrada prave savršena (hm…kako za koga) lica. Ali, izgleda izvanredno u novijem spotu ”Te amo”…za razlku od pomahnitale Rihanne.

I naravno…Tolstojevski

Šta čitamo, koliko čitamo i da li uopšte više čitamo?
     http://www.youtube.com/watch?v=-RdVSQ5B9go

autor: Isidora Đolović
 
     Otkad sam sa tri godine naučila da čitam ćirilicu i latinicu, iluzija pripovedanja je za mene nešto najlepše. Prenese me u neko drugo vreme, mesto, prostor, svet…Toliko se uživim, pa mi posle treba neko vreme da se vratim u realnost! A kad pomislim da je nekome pročitati knjigu ravno robiji…Pa, valjda se o ukusima ne raspravlja.
       Srbi obično glumataju da čitaju, hodajući Sajmištem kao bezglavo stado, ali, poražavajuća statistika uvek pokazuje isto - pljeskavica ispred hale iz godine u godinu je najprodavanija knjiga na Sajmu! Apsolutni hit prošlogodišnjeg bila je Mir-Jam, od čijih se ušećerenih dela više ne može pobeći, posebno nakon ovih ekranizovanih verzija kojima nema kraja. Osim toga, još uvek vladaju “Kupoholičarke”, “Haremi” i slične “ženske” knjige. Ivana Mihić je još uvek u zabludi da zna da piše, pa je objavila još jedan roman. Očekujemo ediciju sabranih dela kroz koju godinu. Ljiljana Habjanović ode u fanatizam, preuzela je na sebe maltene apostolsku ulogu, mada je gordost najveći hrišćanski greh.
odlomak iz "remek-dela" Marijane Mateus

90210 – šifra za vedru uspomenu

   autor: Isidora Đolović    



     Od letos je nešto što ne propuštam na TV-u, verovali ili ne, serija  “Beverly Hills”. Totalno retro! Kada sam bila klinka, bila je ultra-popularna, mi devojčice iz kraja smo skupljale sličice, a imena likova i okvirna radnja do dan-danas su mi ostali u sećanju. Naravno, pošto sam tada bila dete, ipak ništa nisam razumela i utoliko me više zanimalo da ponovo odgledam, ne bi li otkrila u čemu je bio izvor tolike fasciniranosti!
      Pa, ovako: serija je stvarno JAKO dobra! Gotivne rane `90-te, dobar stil oblačenja, dobre fore, dobra muzika, predivni Los Andjeles, bliska omladinska tematika i poslednji predstavnik urbanih šmekera -“buntovnika bez razloga”- Dylan McKay. Dovoljno?!?
      U čemu je bila tajna “Beverli”-ja? Kao prvo, likovi su životni. Muče ih svakodnevne, normalne, realne stvari. Istina, ovi srednjoškolci voze sopstvena skupa kola i uvek im je kinta u džepu, ali, da se razumemo – ko može sebi da priušti kuću na Beverli Hilsu, može da priušti i automobil! Sa njima se može poistovetiti. Kao uspela mešavina drame, komedije i jednostavnog prikaza stvarnosti, serija je nadmašila “Melrose place” ili “Saved by the bell” baš zbog dobre ravnoteže koja je postignuta. Sve je umereno, ne ide se u krajnost. Niti zalaze u debilizam i dobro poznatu američku ispraznost, niti (mada se bavi i vrlo ozbiljnim temama, poput samoubistva, droge, alkoholizma, maloletničke trudnoće, različitih trauma) gube onaj tračak vedrine i nade. Likovi greše, posrću, skreću s puta, ali, uvek na kraju pobedi razumno i čovečno ponašanje. Naposletku, izbor glumaca je odličan, sa ove vremenske distance posmatrano. Ne računajući tunjavu (a pride i ružnu) Donu, koja je verovatno na konto prezimena (tatica producent, Aron Speling) upala u glumačku postavu, svi ostali su baš onakvi kakvi treba da budu, uključujući i neke jako upečatljive epizodne likove : Emily Valentine, Nikki, profesor Gil, kafedžija Nat…
         Osnova radnje je jednostavna : prilično stabilna familija Walsh stiže u elitni deo kalifornijske metropole, gde snobovski komšiluk krije razne poroke, ali i neočekivane vrline. U centru priče su sin Brendon, sušta vrlina (naime, to je lik koji uvek radi ispravne stvari, koji ne puši-ne pije-ne pleše, a sve ribe mu se bacaju u naručje) i njegova bliznakinja, brzopleta i prgava Brenda kojoj višestruko “vadi prosek” dečko a-la-James-Dean, pomenuti Dilan. Njihovu ekipu čine i pametnica Andrea, koja na uštrb ambicija potpuno zanemaruje društveni život, flertu veoma sklona pomodarka Keli Tejlor, šaljivdžija Stiv, smotani zaludjenik muzikom Dejvid...za svakoga ponešto! Vrlo je zanimljivo kako će svi ovi likovi evoluirati iz sezone u sezonu.
        Kako sam saznala, serija je išla u ukupno 10 sezona (!), ali, već nakon 5. sve to je izgubilo svoj šmek i smisao…I to ne samo zbog rasipanja originalne postave, prvenstveno odlaska likova koji su činili srž serijala (trio Jason Priestley – Shannen Doherty – Luke Perry). Kao što to obično biva, svaka na silu produžavana tvorevina ili kasnija reinkarnacija kultnog sadržaja ne liči ni na šta, baš zato što se istroše ideje, izgubi spontanost, a dodju neka druga vremena i razne Hane Montane, Selene Gomez i njima slični. “Beverli Hils” je svoj smisao imao baš tada kada je i nastao, početkom `90-ih. Kao što npr. današnje obrade legendarnih “Bračnih voda” u hrvatskoj interpretaciji deluju tužno i patetično, neke stvari ipak treba ostaviti takvima kakve jesu. Zato ne gledam dalje od 5. sezone!
           Uglavnom, serija ima kvalitet i s pravom važi za kultnu. Kao deca to nismo mogli da znamo, ali, tadašnja omladina jeste, jer je u pitanju bio prikaz njihovog svakidašnjeg života i vremena, u pomalo nesvakidašnjem ambijentu. Nama se sada poturaju “Pridji bliže”, “High school musical” i ostale besmislice koje vredjaju inteligenciju čak i osnovcima. Zato je ovaj potez televizije “HRT 2” pun pogodak i lepo podsećanje.


Komunizam i renesansa

      autor: Isidora Đolović

        Odgledavši novu epizodu “Rockovnik”-a, dokumentarne serije koju nedeljom pratim, još jednom moram zaključiti – zaista smo imali inovativnu, svetsku, vrlo originalnu muzičku scenu. Paradoksalno, u vreme političkih stega, umetničke slobode su bile smislenije i veće nego ikad. Naša posleratna kultura doživljavala je preporod…”Kud se delo rockerčića blago”?!?
       To je muzika za sva vremena i zato njena vrednost s godinama sve više raste. Zato su ti albumi danas kultni, harizmatični izvodjaci - žive legende, a priče o njima i tom vremenu tako interesantne za slušanje! Setimo se samo prelepog, divnog Gorana Miloševića, ili Alena u heavy-metal eri “Divljih jagoda”, ili mladog Vlade Divljana…a za muškarce, glavne “mačke” bile su Marina Perazić, Vesna Vrandečić, Anja Rupel, Zana Nimani…Jugoslavija je bila pravi rasadnik talenata, šta nam se desilo?!? Sada smo toliko daleko od tog kvaliteta, skoro je NEMOGUĆE povezati drzavu u kojoj je Ceca najveća zvezda, Karleuša najoriginalnija, a Stoje i Anabele najveće ribe…sa podnebljem koje je iznedrilo jednog Milana Mladenovića, Margitu Stefanović, Džonija Štulića, Darka Rundeka, Željka Bebeka, Vlatka Stefanovskog, Josipu Lisac, Bebi Dol i ostale face. Ono što su na zapadu bile Debi Hari i Pat Benatar, kod nas je bila Sladjana Milošević. Davorin Popović je imao pevačku tehniku dostojnu inostranih legendi, a Čola je bio pop-zvezda kakvu Balkan više nikada neće pronaći. "Novi talas" je stigao kod nas paralelno sa trijumfom na britanskom i nemačkom govornom području, pa je u svim središtima bivše Jugoslavije došlo do prave ekspanzije darovite, vredne i kreativne omladine udružene u bendovima. Novi talas, New primitives/ Nadrealisti, Synthpop, Neue Slowenische Kunst, Neo-Rockabilly, Hit meseca, YU rock misija...za svaki svetski pravac imali smo domaći pandan, kao i niz "samoniklih", potpuno autentičnih pokreta. Njihov entuzijazam i životna energija ostavili su večita umetnička dela, koja i danas deluju jednako sveže i aktuelno kao u trenutku nastanka. Beogradska, zagrebačka i sarajevska škola su nam dale čitav niz sjajnih pojava.
          Sad Bora Djordjević piše pesme za Cecu Ražnatović, a umesto Hajdučke česme imamo Lukasov spektakl u “Areni” (ne mislim na Džordža Lukasa i “Star wars”!).”Sad, but true”…Kako i ne bi, u vremenu kada više nije "IN" biti intelektualac, omladina više ne diskutuje o pročitanim knjigama, niko ne zna stihove napamet, nije više prestizž nabaviti LP plocu- sve je dostupno odmah i sada, preko "fejsa" i "jutjuba", samim tim i uzeto zdravo za gotovo. Zašto bi se mučili, kad učešćem u "Velikom bratu" možemo brzo doći do love? Zašto se truditi za bilo šta? Biće da je nešto “u vodi”, jer je u celom svetu tako. Bilo mi je jako dirljivo ono što je Loša u emisiji “Balkanskom ulicom” rekao o tom vremenu kao “viteškom”, naivnijem i nevinijem. Ljudskijem.
          Verovali ili ne, Beograd je 1986. bio kandidat za domaćina Olimpijskih igara za 1992. godinu. Kao što je poznato, Barselona je dobila tu čast (a u godini održavanja najvećeg sportskog takmičenja na svetu, mi smo se uveliko satirali u krvavom gradjanskom ratu). Ipak, imali smo potencijal koji nam je danas apsolutno nedostižan. Promotivni spot koji predstavlja lepote naše prestonice (pevala je Nataša Gajović, tada u "Zani", kompozitor - Laza Ristovski):

        Sve se menja i sve teče, nekad uzvodno – nekad nizvodno. Bojim se da smo kolektivno zaboravili da se držimo prave bujice, one valjane. Pa nam dobre stvari prohujaše sa vihorom!

Septembarske funk-rock svećice

autor: Isidora Đolović

          20. IX 1966. godine, u mestu Praia da Vitória, na ostrvima Terceira arhipelaga Azori, u Portugalu rodio se moj omiljeni gitarista. Srećan mu rodjendan!
       Nuno Duarte Gil Mendes Bettencourt rodjen je u mnogočlanoj (najmladje, deseto dete) i umetnički talentovanoj porodici, koja je kada je bio dečak emigrirala iz rodne Portugalije u Boston, gde je odrastao. Do 12. godine se interesovao  jedino za sport, a onda je otkrio gitaru i “ostalo je istorija”. Samouki dečak izrastao je u jednog od tehnički najboljih i najinovativnijih gitarista sveta (1991. se nasao na kompilaciji “Guitars that rule the world”, rame uz rame sa Malmstinom, Kocenom, Vaiem i ostalim velikanima, a časopis “Young guitar” ga je više puta proglašavao za najboljeg), a verovatno i najlepšeg (važi za mladje dane, premda se i dalje dobro drži!)- sa svojim egzotičnim latino-izgledom, savršeno pravilnom fizionomijom lica, plus odličnom fizičkom gradjom. I, pre nego što počnem da balavim…Karijera!
       Kao tinejdžer upoznaje Gerija Šeronea (Gary Cherone), budućeg pevača njihovog benda “Extreme”. Ugrabili su poslednji voz slave hard/glam-rocka i krajem `80-ih se bend seli u Los Angeles, gde su doživeli planetarnu popularnost. Legendarna balada “More than words” nagradjena je Gremijem (u spotu se lepo vidi da je Nuno mnogo pre gothičara i emosa furao crni lak za nokte), a albumi “Pornograffitti”(1990.) i “Three sides to every story”(1992.) brojnim prestižnim muzičkim nagradama. Nuno, pored virtuoznog sviranja gitare, ima i odličan glas, komponuje i piše tekstove, svira bubnjeve i klavijature. U danima najveće slave bio je sex-simbol, pozirao za “Vogue” (editorijal “Gypsy soul”) i “In style” (sa Vanesom Paradi), radio sa Dženet Džekson (odsvirao je solo u njenoj pesmi”Black Cat”), družio se sa Sebastianom Bahom (još jedan “r`n`r hottie”), izlazio sa pevačicom Martikom, pa glumicom Kristinom Eplgejt. Odbio je ponude bendova "Guns`n Roses" i "Queensryche" da postane njihov gitarista. Posle raspada svog benda, uplovio je u vode (doduše, već na albumu Extreme-a “Waiting for the punchline”) tada aktuelnog grungea, oženio se dve godine starijom australijskom rock pevacicom Suzi DeMarki (imaju kćerku Bibi Orleans i sina Lorenca), snimio par solo albuma i predvodio bendove “Mourning windows”, "Population 1", "DramaGods"i “Satelite party”. ”Washburn” je pokrenuo seriju njegovih gitara “N4”. Povratak korenima usledio je 2005, kada se “Extreme” ponovo okupio. Sviraju i dalje, a Nuno je od prošle godine gitarista u Rihanninom pratećem bendu.
poziranje sa Vanesom: Džonija još uvek nije bilo ni na vidiku
delovi modnog editorijala "Gypsy soul"...
...objavljenog u časopisu " Vogue"
Nunova supruga Suzi  je nekadašnja australijska rock  zvezda, lider grupe "Baby Animals"
Bivša 1, Martika,  pratila ga je na turnejama...
...i  kažu da joj je "skinuo mrak"...
...bivša 2, "izlet" na glumice...

...i bend


Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...