субота, 02. октобар 2010.

Vremeplov: Heavy iz Dalmacije – “Osmi putnik”


autor: Isidora Đolović


       Ukratko: sjajan hard'n'heavy bend, dolaze iz Splita, osnovani su '85. i snimili tri izvanredna albuma: "Ulična molitva", "Glasno ,glasnije" i "Drage sestre moje...nije isto bubanj i harmonika". Pevač im je bio Zlatan Stipišić, danas poznatiji kao Gibonni. 2002. godine su se ponovo okupili, imaju novog (odličnog) pevača Deana, albume "Ziv i ponosan" i “Tajna”, svirali su u BG-u u  više navrata....
nekadašnji "Putnici"
         Dalmaciju i jadransko primorje obično povezujemo sa šlagerima, toplim mediteranskim zvucima koji sjedinjuju muzičko nasledje starosedelaca sa melodijama pristiglim sa “San Rema”. Split je, ipak, iznedrio i jednog od najboljih predstavnika “teškog zvuka” bivse Juge, bend čija je zvezda bljesnula, munjevito gorela i ugasila se posle nepune četiri godine, da bi početkom ovog veka doživela svoju novu slavu. Prva karijera hard-rock/heavy-metal benda “Osmi putnik” bila je kratka, ali, nasledje je ostavilo traga i uticaja do današnjeg dana. Obnovljena postava je tu misiju produžila uz puno elana.
         Jugoslovenska muzička scena je, s neznatnim zakašnjenjem, pratila svetske tokove, pa su se tako i kod nas smenjivali klasicni rock, punk, new wave, new romanticism, funk, heavy metal, uz karakteristične primese ovog podneblja. New wave of british heavy metal (NWOBHM) se “rodio” krajem `70-ih, kod nas gotovo istovremeno nastaju  prvi bendovi tog tipa, a kasnije se pokret širi. Izdvajaju se bendovi poput sledećih: “Gordi”, “Vatreni poljubac”, “Kerber”, “Faust”, “Pomoranča”,  panonska varijanta zvana “Griva”, iznenadjujuće dobri “Crna udovica” i “Osvajači”, te apsolutni predvodnici i velikani žanra – bosanske “Divlje jagode”.

петак, 01. октобар 2010.

Ponos i drugi zločini

          Volim da mislim o sebi kao tolerantnoj osobi. Prilično sam kosmopolitski i liberalno vaspitavana, “operisana” sam od zatucanih stavova tipa nacionalizma, rasizma, predrasuda koje ljude mere i ocenjuju na osnovu boje kože, religije, narodnosti. Isključivo mi je bitno kakav je ko čovek, kakve su mu misli i dela. Nisam politički opredeljena, nisam član nijedne navijačke grupe, ne volim uniformisanost i svrstavanje u kategorije bilo kog tipa. Ne mrzim, ne protestujem, ne pišem grafite sa huškačkim parolama. Volim svoju zemlju, ali, ne držim majčicu Srbiju “za suknju” i nemam ništa protiv videti sveta. Nisam “Srbenda”, ne volim narodni melos, masno pečenje, šatre, rsanje i trubače, ali sam zato pismena i poznajem našu istoriju. Verujem, ali, ne ponašam se kao inkvizitor. Pišem i ćirilicom i latinicom, uopšte mi nije teško i  neću da biram jedno od ta dva pisma. Ne opterećujem se time jesam li podobna bilo kome i u bilo kom smislu. Kao što vidite, trudim se da budem maksimalno trezvena i realna.
          Ali, ljudi smo, pa se i meni itekako potkrade koja predrasuda ili (naizgled) rigorozni stav. Nije isključeno da grešim, jer, ko je danas uopšte u pravu?!? Jedan od mojih strogih stavova je i onaj po pitanju ponovo najavljene gay-parade. Za mene to nije, nikada neće i ne može biti normalno i društveno prihvaćeno. Volela bih da mi neko objasni o kakvoj “Paradi ponosa je reč? Jel` to ono:”čega se pametan stidi, time se lud ponosi”?!? Da se razumemo, zaista nemam ništa protiv tih ljudi. Nikada ih ne bih tukla, proganjala, mučila, jer se protivim nasilju bilo koje vrste. Imam puno toga protiv same pojave i težnje da se legitimizuje i prizna kao normalna, jer to nije. Slažem se da ih ne treba izdvajati i žigosati, ali, to niko i ne radi. Oni sami, sa ovakvim zahtevima, sebe obeležavaju.
           Kažu, homoseksualnost je postojala još u anticko doba. Postojale su i mnoge druge izopačenosti, pa šta? Treba li da vratimo sve to? Treba li da pronose svoju nastranost, da je šetaju centrom prestonice, naočigled svih?!? Neka rade šta hoće iza zaključanih vrata, ali, ružno je i degutantno i kada se momak i devojka “povatavaju” na sred ulice, a kamoli kada to čine osobe istog pola! To NIJE prirodno, a Srbija je još uvek seoska, patrijarhalna zemlja (mada se najveći deo tog sela preselio u gradove), koja poštuje koncepciju porodice kao zajednice dvoje supružnika. Ne dvojice, i ne dve.
           Prošle godine je moj stav bio još rigorozniji, ali, ove godine sam došla do zaključka da, po svoj prilici, možda nema svrhe buniti se. U medjuvremenu, dogodili su se “Farma”,”Trenutak istine”, različito manifestovani prostakluci i ogoljavanja najnižih tajni, poroka i izopačenih strasti. Svet je postao imun na perverziju i nakaradno, postalo je deo nas, nikoga više ne čudi. Svuda oko nas mediji bombarduju vestima o morbidnim zločinima, porodičnom nasilju, ponižavanju iz pohlepe za novcem, pa smo nekako oguglali na sve. I kakva će razlika biti ako pederi i lezbejke budu, ili ne budu, prošetali gradom?!? Svakodnevno manijaci defiluju oko nas, samo što to niko ne zna, dok u sred bela dana ne siluju nekoga. Na Internetu i televiziji se ništa više ne cenzuriše. Trandže takodje nisu novost, proslavili su ih Boki 13,  Karleuša i Lejdi Gaga više nego ikad. Vlada estetika grotesknog, što čudnije-to poželjnije. Ovo sad će jedino izazvati burnu reakciju neiživljenih hormondžija iz navijačkih i nacionalističkih grupa (koji se kunu u Boga i otadzbinu, a ne umeju da govore i pišu svojim jezikom, i svakodnevno čine zločine protiv čovečnosti), koji ionako jedino čekaju zeleno svetlo, pa da divljaju. Kako god bilo, sa i bez gay-parade, dodje na isto.
               Oduvek je bilo umetnika, naučnika i ostalih važnih licnosti drugačijeg seksualnog opredeljenja. Ali, niko tu činjenicu nije naturao drugima na nos. I oni su ljudi, naravno. Postoji toliko divnih osoba za koje niko neupućen ne bi ni pomislio da su gej, niti ih to na bilo koji nacin odredjuje. Do pre nekoliko decenija, za supružnike je bilo sramota da se poljube u javnosti, jer je bilo nepristojno. Sad imamo tekovine seksualne revolucije. Romantika je postala nešto bljutavo i ogavno, nema više iščekivanja, poštovanja i osvajanja, sve se svelo na “put out, or get out”. Uzdržavanje je postalo misaona imenica. A seksualnost je, ipak, lična stvar i ne bi trebalo da se tiče bilo koga osim vas. Tačno je da živimo u svetu koji je, više nego ikad, pomahnitao, medjutim, to ne znači da i mi moramo biti takvi. “Jedna lasta ne čini proleće”, ali, jedan po jedan biser – i vremenom možda dobijete pristojnu nisku!
              Jednom prilikom sam, vraćajući se sa fakulteta, iz trole videla dve lezbejke. Bilo mi je muka. Mnogo ružan prizor. Treba li takvim prizorima izlagati decu? Treba li ih odmah upoznati sa svim nakaradnostima života, koje će ionako pre ili kasnije videti kada odrastu? Sad bih mogla početi priču o Adamu i Evi, Romeu i Juliji, Tristanu i Izoldi…ali, to nije potrebno. Danas malo znače tradicionalne vrednosti, ali, treba ovo malo što ih je ostalo da čuvamo. A to se svakako ne postiže organizovanjem parada – ni “Grand”, a ni ovih drugih.


autor: Isidora Đolović



Ultimate Rock `n `Roll Hot Stuff


….ili “Frajeri koje bih tako posedovala”.

       OK, svesna sam toga da mnogi mangupi sa moje liste  više uopšte ne izgledaju kao nekada, ali, nemojte me podsećati na tu bolnu činjenicu! Jeste, mnogi su se “zbrčkali” i danas liče na babuskare, a ranije behu lepši od mnogih devojaka. Pošto sam zaljubljenik u stara vremena, a još više u lepotu (danas nagrdjenu i teže nego ikada dostupnu), ovo je omaž nekim prirodnijim danima, kada su šmekeri to zaista i bili. Zato….enjoy the view!

Jesenja seljakanja [i pomalo o izdaji]

         Ima Zdravko Čolić jednu staru pesmu, koja govori o oktobru kao “sezoni kiša”. Ovaj mesec je i sezona početka novog semestra i školske godine uopšte (za nas studente), sezona selidbi, podnošenja dokumenata na konkurse za dom i stipendiju, pa strepnje i nerviranja, jer, valja naći pristojan krov nad glavom koji (po mogućstvu) ne prokišnjava! Kako god bilo, sitna nerviranja su sastavni deo studija, ali, kada čovek zaista voli to za šta se opredelio, ništa mu nije teško. I kad se sve sabere i oduzme, poteškoće koje su pri tom nailazile ostanu male u poredjenju sa  krajnjim rezultatom.
          Ovih dana sam se odselila iz stana koji sam iznajmljivala protekle dve godine. Uveliko teku pripreme za novo poglavlje, novi početak, novo useljenje. Nije baš sve bilo po planu, ali, kada te iznenada zahvati i ponese bujicai života, moraš da se snalaziš i plivaš. Šta ti drugo preostaje? I šta je život, nego dugi niz prilagodjavanja?
         Ali, biti student u Beogradu je vrlo zanimljivo, premda podrazumeva i neizbežno jurcanje tamo-vamo, menjanje prevoza i po sto puta na dan, trpljenje džangrizavih penzionera u istom, itd. Po dolasku, zavolela sam najpre centar grada, Terazije pogotovo (uopšte mi ne pada teško da prepešacim do Slavije, pogotovo u sumrak - to su neki moji tripovi, šetati gradom dok pada veče  slušalice  u usima, muzika  iz “Crnog bomardera”...), Kalemegdan, Slaviju, parkove, SKC, izložbe, svirke, metež... Volim slobodu i raznovrsnost stilova, izraza. Ja, koja sam (koliko god to možda smešno zvučalo) svim srcem u tim davnim `80-im, vremenu motora, kožnih jakni, natapiranih kosa i zgodnih frajera, ja koja sam u duši i umetnik i heavy-divljakuša osećam se tamo skroz u svom elementu. Uglavnom, studentski život ovde je zanimljiv, ako znaš da iskoristiš sve pogodnosti, popuste i povlastice koje nosi sa sobom. Naravno, mnogo je i teškoća, čak više za nas studente iz unutrašnjosti, neuporedivo više nego Beogradjanima - jer, ovde smo prepušteni sami sebi, bez roditelja, novca, svega "na dlanu", moramo mnogo toga pregrmeti, ali..."Sve je lako kad si mlad", zar ne?
            Prethodno sam stanovala na Kanarevom brdu u “vili promaji”, cimerka i ja u četiri zida kao robijaši, a stara gazdarica se drala na nas zbog svih mogućih sitnica, teror svoje vrste. Ono što sam izvukla kao pouku, a i naučila, jeste - da trpim. Ranije mi je fitilj bio veoma kratak, mislim, i dalje je, ali, nekako sam naučila da prećutim, jer nekad jednostavno nemam izbora. Mnogo toga sam morala i moram da progutam od kada sam na fakultetu, mnoge nepravde i prostakluke, rekla bih da sam postala jača i snalažljivija nego ranije. Ponekad pomislim - baš je lako ljudima kojima se život svodi na krpice, kola, izlaske sa podjednako ograničenim i prostim likovima....kad bih samo manje lupala glavu oko nekih stvari. A opet, ne mogu zamisliti da budem drugačija. Zadovoljna sam sobom, u suštini. Zadovoljna sam i usamljena u isto vreme - prokletstvo umetnika?!?
          Nedostajaće mi onaj stan. Ja se vezujem za stvari i ljude, ali, kada dodje vreme da se podigne sidro, nastavljam dalje bez problema. U tom smislu mi nikada nije teško otići, jer uvek stavljam viši cilj ispred sebe, kao nešto vredno svake muke i truda, pa uporno hrlim ka tome. Uprkos sitnim neudobnostima, buci majstora, bubama, ružnom kupatilu i katkad nepodnošljivoj samoći, bila sam srećna u tom malom prostoru. Jer, sa terase na uzvišenju, za vedrih prolećnih noci su se nalepše i najjasnije videle zvezde na nebu iznad Beograda. I jer sam, ustajući zbog ucenja dok se još nije ni razdanilo, kroz prozor bezbroj puta osluškivala kako kuca neumorno srce velegrada i pokreće sve žilice i arterije, u vidu brojnih razgranatih ulica. Ranoranilac sam i volim jutro, kada me razbudi gorka kafa i dok se nebom širi prva dnevna svetlost, osećam kako se grad isto tako budi. Iskreno, prestrašena sam neizvesnošću koja se prostire preda mnom, posle nekog perioda “ušuškanosti”. Prestrašena sam novim početkom, novim prilagodjavanjem, nepoznatošću onoga što me čeka. Ali, istovremeno sam i uzbudjena i interesuje me sa kog ću potkrovlja od ove godine istraživati dušu Beograda, koja naprečac osvaja sve koji se uključuju u njegove neumorne tokove. I ta znatiželja pred izazovom pobedjuje paniku, koja zna paralisati ako u svemu ne nadjemo bar jednu pozitivnu stranu.


           Reč koja mi se ovih nedelja motala po mislima – “Betrayal”. Izdaja. Najviše zaboli kada je od strane ljudi kojima si verovao. Istina, znaš da su svi pomalo kvarni i da te ništa ne sme iznenaditi. Od nekih si to i ocekivao, pa, ipak – zaboli. Kada ti, neočekivano  i podmuklo, zabodu noz u ledja. Tada izvinjenja i pravdanja ne znače ništa, jer znaš da nisu iskrena, a i šteta je već učinjena. Od svega, najgore je to što su mnogi nespremni da priznaju svoju grešku i ljudski se izvine. Onda bi bilo lakše, poštenije, onda bi se osećao kao malo manja budala što još uvek veruješ u ono dobro u ljudima. Ovako, oprostiš i zaboraviš (jer, nije na nama da sudimo), ali, ostane gorčina i više ih ne gledaš istim očima. I pored najbolje namere, nešto se promenilo. A moglo je bolje.
           Dodje do toga da se ti izvinjavaš i smiruješ situaciju. Bude ti malo bezveze, ali, istrpiš, jer – hej! – jesi povredjen, ali, savest ti je mirna. A to je jedino važno. Ti što su krivi, ostaju prepušteni svojoj, gde ćeš teže osude?!? A ti, guraj dalje. “Keep on rockin` in the free world…”



autor: Isidora Đolović


Stigla jesen, a stigli i “Guns”-i…

         
       …istoga dana, u beogradsku “Arenu”. Nažalost, ne pravi, nego “Chinese democracy” tvorevina pegavog i ugojenog Axl-a. Album nisam ni preslušala, na koncert nisam išla, što zbog finansija, što zbog toga jer volim stare “Guns”-e. Bez Slash-a, Duff-a, Izzy-ja i Adlera to mi, jednostavno, nije to. A baš ih volim! Kad pomislim na “pištolje i ruže”, prvo se stvori asocijacija na `80-te, “Jack Daniels”, kaubojske čizme, nemarno-frajerski stav na bini sa sve cigarom, hard-rock u svom punom zaletu. I tako volim da ih zamišljam. To vam je kao mladalačka ljubav koju dugo niste videli, pa više volite da je zauvek pamtite u starom izdanju, nego da shvatite da je sada matora i nezanimljiva, obična osoba. I da ste možda i vi postali takvi. A uspomene nikad ne stare, u njima večno žive mladost i polet. Tako je i sa “Guns”-ima.
         Uz “Don`t cry” sam svojevremeno doslovno isplakala reku suza po nasledjenoj kariranoj košulji koja je smrdela na jeftine “Vision” cigarete. Imala sam 16 godina, bila veoma nesrećno zaljubljena u jednog burazerovog drugara, besomučno vrtela i  premotavala tu pesmu na kasetofonu. Srećom, cigare sam vremenom batalila, dotičnog frajera i snove o njemu takodje, ali, bend ostade soundtrack jednog perioda mog života. Obožavam prvu postavu. Bili su nešto posebno sa svojom sirovom energijom, buntom i originalnošću. Bili su najbolji kao celina. Zato ni “Velvet revolver”, ni Axl & drugari, neće nikada biti popularniji od Pra-Gunsa. I, pored ostalog, svi su mi (osim Izzy-ja) bili mnoooooooogo slatki…ipak sam ja žensko, “padam” na lepotu.
Duff McKagan, Axl Rose, Izzy Stradlin, Slash, Steven Adler

        Ko je bio na koncertu, nadam se da se dobro proveo, a meni i ostalim fanovima kultne ekipice s početka karijere preostaje youtube i recimo, “Welcome to the jungle”:



autor: Isidora Đolović
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...