уторак, 28. децембар 2010.

Happy New Year! (zimske slike i sličice)

autor: Isidora Đolović


     Nepopravljivo sam detinjasta i mnogo volim Novu godinu i Božić, volim tu prazničnu euforiju koja sve zahvata tih dana, volim to što  na neki način postoji privid da je sve u redu, da je život malo manje težak, a ljudi malo manje loši. U Beogradu su već početkom decembra ukrašene ulice, počele su pretpraznične rasprodaje i sniženja-inače, vrlo neprijatni dogadjaji, zbog čerupanja i otimanja lešinarki koje sebe vole da zovu "kupoholičarkama" oko nekog komada krpe. Počele su i pojačane akcije lopova (sećate se filma "Sam u kući"?), koji angazovanije džepare po ulicama. Na moju sreću, uzeli su mi "samo" dokumenta, a i da su se dočepali novcanika ne bi se ovajdili, pošto sam siromašni student iz unutrašnjosti... Pao je i sneg, što me posebno raduje, jer mi nekako Nova godina nije to što treba da bude bez snega, bez pravog ambijenta. Prema tzv. "Srpskoj novoj godini" nemam nikakav odnos i nikada je nisam obeležavala, pošto se radi samo o razlici u starom kalendaru i njen se značaj preuveličava.
      Čudno se osećam i na momente nemam ni utisak da je prošla još jedna godina. Valjda što smo stariji ne vidimo više rodjendane i Nove godine kao nešto prelomno i veliko, ali, radujemo im se kao lepoj uspomeni i navici iz detinjstva. Simbolično, Nova godina je lep povod da se donesu neke odluke i zacrtaju ciljevi, što ne znaci da to ne treba činiti svakoga dana! Ako ih nemamo "pred očima", ako ih smetnemo s uma, lako se izgubimo. Početak godine treba da nam postavi temelje na kojima ćemo graditi svoj život narednih 365 dana. Ako se tako postavite, ne možete omanuti!
      Dan pred doček obavezno okitim jelku. To je moj omiljeni ritual i ne mislim da ću ikada biti "suviše matora" za to, kao što moji ukućani  smatraju, pa su odavno odustali. Ostanemo, dakle, samo jelka i ja. U ovo doba odlazeće godine uvek rezimiram šta se desavalo, šta sam uradila, a šta nisam, uspostavljaju se planovi za narednu godinu. Do pre par godina sam, kao mladja, u ponoć sabirala svoje želje. To više ne radim, osim što poželim ono najosnovnije. Ostale želje su zamenili ciljevi, stvari koje sebi zacrtam i onda se trudim i da ih ostvarim. 
       Na pragu smo još jedne decenije. Prva u XXI veku je za nama i nije bila ništa specijalno. Nekada su ljudi imali `30-te, `60-te,`70-te, `80-te, pa i `90-te- i sve su bile uzbudljive i nečim obelezene, nečim novim i revolucionarnim. Valjda smo "ispucali" sve ideje, svega se zasitili, ništa više ne odusevljava. Ili je to samo moje vidjenje stvari? Možda su ovako razmišljali i u prethodnim decenijama, koje nam deluju idilično jer su tako daleke?!?
         Zaista ne želim da zvučim depresivno i negativno, ali, koliko god bili shvaćeni kao veseo dogadjaj, (barem meni) praznici nose sa sobom i popriličnu dozu melanholije, sete, potištenosti. Naročito je prvo januarsko jutro takvo, sa svojom tišinom i uspavanošću. Ipak, ja STVARNO volim Novu godinu. Volim prazničnu atmosferu sa šljaštecim ukrasima, šarenim lampionima, raznobojnim svetiljkama na svakom drugom prozoru. Ljudi kupuju kao da će inflacija i nekako se svi na trenutak zaborave, kao da ne postoji ni ekonomska kriza, ni nepogode, ni ostale gluposti koje nas truju. Deluje mi kao da je tada u svakome od nas malo više nego inače probudjena plemenitost i tolerancija.
        Pre svega, želim sebi i svim ljudima mnogo zdravlja i pameti. Sve ostalo se lako postigne i u velikoj meri zavisi od nas samih, a ovo dvoje ako nemamo, ništa ne pomaže. Želim i da se čovećanstvo bar malo dozove pameti, kako bi nam svima bilo bolje. Da se setimo da smo svi mi pre svega ljudi i zanemarimo sulude podele, koje vode do zločina i sukoba. Više mudrosti je ono što nam najviše treba i još nije kasno da pokušamo da je steknemo. Sa tim mislima, pozdravljam još jednu kalendarsku, 2011. godinu!
       U ime melanholije:



         

Tri TV gracije: Kelly Bundy, Kelly Taylor, Kelly Kapowski

    Neki od nas retro-fanatika vrlo lako će primetiti jednu zanimljivu koincidenciju. Naime, krajem `80-ih i početkom `90-ih kao po pravilu, najistureniji ženski likovi u tada najpopularnijim serijama imali su nekoliko sličnosti: fenomenalan fizički izgled, ne toliko fenomenalnu inteligenciju (bar u početku), "slutty" reputaciju i - IME. Ovo je priča o tri najpoznatije Keli u istoriji televizije.

autor: Isidora Đolović


1) Kelly Bundy 


     U nezaboravnom tumačenju Kristine Eplgejt (Christina Applegate, rodjena 25. novembra 1971), Keli Bandi je jedan od najzanimljivijih TV likova ikada. Starija kći Ala i Pegi u jednom od najboljih humorističkih serijala - "Married....with Children", Keli je tipican primer  "white trash" američke plavuše, čija je glupost dovedena do te mere da se stalno pitate "može li gore?!?"...I odgovor je: može! Naravno, sve to ne bi bilo postignuto da nije  ogromnog komičarskog talenta Eplgejtove. Serijal je kroz 11 sezona doslovno "opleo" po svakom segmentu trulog američkog drustva, zbog čega je šokirao licemernu javnost i često bio na ivici zabranjivanja. Lik Keli u prve dve sezone nije bio toliko debilan, ali, kako je serija odmicala, njena praznoglavost se toliko produbljivala, da je to genijalno! Prikazana je kao laka ženska, koja voli rock`n`roll i izlazi sa raznim propalicama; uvek se zaljubljuje toliko da je spremna i da se uda, ali, isto tako brzo menja predmete interesovanja; često ima fiks-ideje koje na pogrešan nacin i sprovodi u delo; beleži više neuspelih pokušaja da bude glumica ili model; ne zna da čita i speluje; a omiljena razonoda joj je svadjanje sa mladjim bratom, inteligentnim, ali neiživljenim Budd-om. Tom prilikom su njene ironične opaske čak začudjujuće pametne. Ipak, uprkos površnosti i otudjenosti, njena vezanost za porodicu se uvek ispolji u ključnim trenucima. Radila je kao  konobarica, maskota "Verminator", vodila vremensku prognozu, imala sopstvenu TV emisiju, bila model i igračica u spotu glam-rock benda. Tokom svih 11 sezona, Keli (uz povremene odlaske od kuće i pokušaje da se osamostali) živi sa roditeljima i nema nikakve planove. Na svaku njenu izjavu, otac ima isti odgovor : "That`s right, pumpkin".

Vremeplov: Tajči, omiljena Lolita bivše Juge

autor: Isidora Đolović


         Svakako jedan od najvećih fenomena muzičke scene predratne Jugoslavije i asocijaciju na taj period predstavlja Tatjana Matejaš, poznatija kao Tajči.  Mislim da nema devojčice koja je tada nije obožavala, a što se tiče tinejdžera i muškaraca, to je već bila posebna priča. Euforija koju je svojom pojavom izazvala, a narocito način na koji se u zadnjem trenutku povukla sa muzičke scene obezbedili su joj gotovo kultni status. Danas se, kao i onda, još uvek vode mnoge polemike oko njenog lika i dela. Medjutim, pokušajmo da sve to realno sagledamo, ne mešajući nacionalističke i šovinisticke predrasude u celu priču.
http://www.youtube.com/watch?v=To7pW1ksGNc
          Prva pesma koju sam kao dete znala napamet i stalno pevala po kući bila je "Hajde da ludujemo ove noći". Nekima su zanimljive bile Lepa Brena i kasnije Ceca, ali, moji roditelji (hvala im na tome!) nisu dozvoljavali da se takav šund pusti u našem domu. Tajči je bila slatka, dopadljiva, pesmice su joj bile simpatične i pristojne, tako da je ona vrlo smišljeno lansirana kao domaća verzija onoga što su na zapadu bile Debbie Gibson, Vanessa Paradis ili Tiffany. Pojavila se u trenutku kada je jedan društveni poredak bio na svom izdisaju, a povukla se videvši u šta se sve pretvara i kako se čak i njena karijera i pojava pokušavaju instrumentalizovati u svrhe medjunacionalnog sukoba. Iako je danas u Hrvatskoj osudjuju zbog napuštanja zemlje i odlaska u SAD, taj potez je i za njenu karijeru i za ličnu afirmaciju i sazrevanje bio nešto najpametnije što je mogla da uradi. U Srbiji se, s druge strane, lansiraju priče o njenom navodnom govoru mržnje tokom nekoliko meseci neposredno pred rat, ali, opet, to je deo naše paranoje i potrebe da u svemu nadjemo nekakvu pretnju i sebe načinimo večitim žrtvama. Istina nije crno-bela, naravno. Na svu sreću, mnogo je više onih koji Tajči pamte kao nasmejanu i razigranu pojavu u ružičastoj haljini, sa imidžom i pokretima u stilu Merilin Monro, na jednom od poslednjih takmičenja za "Pesmu Evrovizije" pre raspada SFRJ.

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...