недеља, 27. новембар 2011.

Igrala se deca…revolucije

http://www.youtube.com/watch?v=hVsdAGQF_e8

autor: Isidora Đolović, Filološki fakultet


     Sa debelim zakašnjenjem, ali osetnim posledicama u vidu ne malog zaostatka i blok nastave vikendom u cilju nadoknade, te nenormalno i nerealno skraćenih rokova za izradu seminarskih radova, a u jeku novih domskih raspodela i selidbi, osvrnimo se na dogadjaj od sredine oktobra - famoznu, zamalo lančanu, BLOKADU.
       Prvobitna zamisao i poenta protesta, sa blokiranjem fakultetskih učionica i sala kao radikalnim korakom nezadovoljnih akademaca, bila je dugo zakuvavana pobuna protiv visokih školarina, nemogućstva da svi sa ostvarenih 48 bodova predju na budžet i nepostojanja dotadašnjeg produženog apsolventskog roka. I to je bilo sasvim u redu. Da se teško živi, to svi osećamo, da je teško uciti, zna većina - a još kada ti za trud i satiranje traže da im pride platiš, npr. jednu od 5 izdatih diploma u godini (jer nam je prolaznost nikad gora), e, onda više ne govorimo o nerazumevanju - to se već zove bezobrazluk. I to je fakat.
      Ali, ništa od zahteva plenuma dekanatu isprva nije podneto! Umesto toga, vodje pobune, sa (najpre simpatičnim, onda  pozerski dosadnim, naposletku sumnjivim) crvenim trakicama oko ruku iskoristili su, čast izuzecima, protest za ličnu promociju i bukanje. Trazili su 10 ispitnih rokova, manje od 50 % potrebnog znanja za prelaznu ocenu i slične gluposti, kao da je u pitanju večernja školica. Najveći neradnici, koji se na predavanjima i ne pojavljuju, koji studiraju desetak godina i džabalebare, traže - ej, molim te!- nekakva prava. U zemlji Dembeliji, sve je moguće.
       Posle niza sastanaka plenuma i većanja, činilo se da je podignuto „mnogo buke ni oko čega“- protest je krajnje amaterski, neorganizovano, nepovezano lišio čitavu stvar smisla. Nije više bilo ni smesno, a pominjanjem podrške malinara dobili smo savršenu grotesku! Akademsku? Nažalost. Digli se dokoličari koji ne znaju ni da pismeno sroče svoje zahteve. Odavno nisam čula više promašenih padeža, akcenata rodnog kraja i nebuloznih rečenicnih konstrukcija nego ovde - od studenata fakulteta i to ni manje, ni više - nego FILOLOŠKOG. A onda se neko čudi što u dekanatu odbaciše zahteve kao „nerealne i nepismene“.
        Revolucionarni duh protesta se tako već prvih dana razvejao negde usput, u buci pogrešnih buntovnika, možda s razlogom, ali bez umeća da saberu i oduzmu sve, pa lepo, argumentovano i smisleno udju u borbu protiv sistema. Onda bi ih svi podržali, potpisujem! Ovako, jedva je skupljeno pola Sale heroja, a cirkus tog prvog dana poslužio je za sprdnju u sutrašnjim novinama.
      Medjutim!
        Već  sutradan ujutru, prevrnutim stolicama i klupama zakrčeni su hodnici i prolazi ka katedrama. Kako je smešno izgledao Filološki tih dana i kakva je to bila struktura ljudi, opet kazem uz čast izuzecima. Osetila sam se kao u crtanom filmu. Da, crtanom, jer je ovo bilo suviše glupo čak i za  nekakvu ekranizaciju Mir Jam ili čega već - jedino su se deca ovde rešila igrati revolucije, glumatati bez svesti o tome da svima nama čine medvedju uslugu jer zahtevi neće biti uvaženi, a gubimo isuviše vremena i časova.
       „Zgrada je pod upravom studenata!“ Flajeri i manifesti svuda izlepljeni. Kutija za donacije blokadnom fondu, peticije, blokadni bioskop, klopa, piće, “revolucionarna“ muzika sa zvučnika. Dobro jutro, Vijetname! Još uvek smo u blokadi. Provod za džabe šaćici ljudi, pod maskom „pravedne socijalne borbe“.  Ubrzo je i Filozofski, još izrazitije, uključen u blokadu. Kod njih je sve i trajalo duže i imalo grublji, opasniji kontekst.
         Sve je sa danima koji su prolazili poprimalo sve ružnije i ličnije razmere. Situacija se zatezala do pucanja i čekalo se ko će prvi da popusti. Dok je druga pobunjena polovina, studentski parlament, ulicama protestovala do Ministarstva, naši su se zabarikidirali u zgradi i sprovodili svoj cirkus. Zalazeći u politiku, atmosferu su činili izrazito neprijatnom. Bilo je bahatog ponašanja, pokušaja vrbovanja kolega, svadjanja sa profesorima, izbacivanja napolje iz kabineta. Profesori i uprava, sa svoje strane, održavali su privid da nastave ipak ima, iako to očigledno nije bilo ni istina, ni izvodljivo! A sve to iz nemogućnosti da priznaju kako je Fakultet potpuno izgubio kontrolu nad situacijom i kako ne mogu apsolutno ništa da preduzmu protiv štrajkaca. A mi ostali nikako nismo znali na čemu smo.  Dokoličare je bolelo uvce, oni ne bi dolazili ni da nema štrajka. Jadno mi je bilo da se krijem po kabinetima, jadno da se večiti studenti istresaju, jer ja itekako ZNAM šta sve ne valja na ovom fakultetu, ali ja polazim od sebe kada nešto menjam. A da ima svrhe, prva bih podržala!
        Bilo mi je možda najviše žao brucoša, uleteli su u potpuno konfuznu situaciju - zamislite, tek što upišete faks, nabasate na ovako nešto. Polovina vam govori jedno, druga polovina drugo. Politika i sumnjivo ideološko zaledje. Koketiranje sa marksizmom i istovremeno ogradjivanje od njega. Spavanje na faksu, vodje protesta koje nisu sa Filološkog niti ih je iko pre ili posle tu vidjao, alternativna predavanja, blokadni festival, štab u Sali 34, ruglo, skinheadsi, baklje, napadi. Polako su se neki od bundžija, kao ili stvarno razočarani, povlačili i vraćali podvijenog repa na tajna predavanja. Neki su pod maskom „pokajnika“ pokušavali i dalje da proguraju neku govoranciju u cilju promovisanja plenuma. Ali, dok se na susednom Filozofskom stvar zaoštravala, ovde je malo-pomalo jenjavalo. Neko vreme smo se krili i zavlačili po podrumima, zbornicama i čitaonicama kao prvi hrišćani u katakombama, kako bi slušali predavanja, što je itekako pružalo poruku da je fakultet položio oružje i povukao se pred bukačima - ali, bar ih nismo primećivali. I posle dve nedelje, štrajk je prekinut. Ni „blokadna kuharica“ nije pomogla.
       Pomaže samo rad. Većina ljudi koje sam vidjala na barikadama, očekivano, ne ide na faks. Nastavili su po svome. Drugi se osećaju izmanipulisano i razočarano; treći još uvek galame o anarhiji i socijalnoj pravdi, a zapravo su mamini i tatini buržujčići kojima taj budžet ne bi ni značio, a ne bi ga ni zaslužili. Žalosno je što se pravi oštećeni nisu podigli, ali, oni su suviše obeshrabreni i potišteni da bi se upuštali u takvu neizvesnu bitku. Još se Dostojevski pitao šta se desava kada potencijalno opasne ideje dospeju u glave pogrešnih ljudi, mediokriteta i ekstrema u negativnom smislu. Većina revolucija, makar i sitnih- tek u pokušaju- iznova i iznova daje velikom Fjodoru (a i nama) odgovor.


среда, 05. октобар 2011.

"Free your mind, and the rest will follow.."

   autor: Isidora Đolović

  Čovek je kreativno biće, privilegovano sposobnošću da stvara. Kada ima sve, njegov mozak se ulenji, volja za stvaranjem izgubi - a kreativnost i razmišljanje su jedino što nas razlikuje od životinja. I kad stvaralaštva nema, bude se divljački i animalni nagoni, jer nema uživanja u lepoti da ih potisne. Otuda toliko prostakluka i vulgarnosti svuda oko nas. Jer, energiju koju treba da usmerimo na nešto dobro, koja nam je zato i data, trošimo na pogrešne i nedostojne, a povrh svega razorne stvari. Bojim se da je to najveći hendikep tehnologijom prezasićene, "facebook" civilizacije.

субота, 01. октобар 2011.

Četvrt veka od tužnog rastanka

 autor: Isidora Đolović


Dražen Ričl
(1962-1986)
“Mlogo hteo, mlogo započeo
čas umrli njega je pomeo.” (Branko Radičević)

           Nije retkost da umetnici u ranoj mladosti ostvare neverovatan uspeh, niti da se u nečijih par godina slije prosečan ljudski vek. Ovakav životni scenario nalazimo i kod mladića o kome večeras želim da pišem. A on je bio istinski umetnik, potpuno spontano širio i velikodušno prosipao svoj višestruki talenat na svakom koraku i sve to skromno, nepretenciozno, prirodno- kao i svaki pravi, Bogom dani.
           Ima neka zla kob koja odnosi mlade stvaraoce. Kao da time život hoće da pocrta njihovu nezemaljsku bit, činjenicu da čistota umetničke duše i plemenitost njene vizije nije za ovaj svet- krhka i uzvišena nad blatom svakidašnjice. Pojavi se, bljesne i spektakularno napusti pozornicu života, ostavivši zabezeknute posmatrače da doveka pričaju o čudu koje su doživeli. A nema boljeg traga te zvezde repatice od-dela. Kroz njih, oni večno žive.

"...važno je da se sanja,
neka se sanja..."
od detinjstva sa gitarom
          

петак, 30. септембар 2011.

Zaboravljeni talenti- Amila Sulejmanović

  autor: Isidora Đolović        


        Poznata je stvar da prave kulturne vrednosti ne tretiramo kako dolikuje i kako zaslužuju. Šta onda reći o tekovinama sada već nepostojeće države, prošlosti koju umom i duhom ograničeni žele da izbrišu, negiraju i obezvrede? Serijom tekstova ću pokušati da podsetim, češće i priredim novo otkrivanje odredjenih nepravedno potisnutih fenomena muzičke scene osamdesetih, ljudi čiji primer dokazuje da je ovdašnja umetnost jednom bila ravnopravna sa svetskom. Volela bih da dam skromni doprinos misiji čuvanja od zaborava zaostavštine vremena bogatog idejama i njihovim iznenadjujucim realizacijama.
         Ne verujem da postoji osoba sa ovih prostora koja nije barem jednom čula pesmu sarajevskog benda "Valentino"-"Volim te još", sa čuvenim refrenom i spektakularnom poslednjom strofom, koja ne bi bila to što jeste bez snažnog i upečatljivog ženskog vokala. Neću ulaziti u priču o samom bendu, pogotovo ne današnjem besramnom pozivanju bivšeg gitariste Zije na staru slavu i promuklom šaputanju ono nekoliko iole kvalitetnijih pesama s prvih albuma, koje naravno nije on pevao u originalu, niti o činjenici da je takav lik uspeo da odgurne od sebe sve saradnike koji su bend u pretposlednjoj dekadi dvadesetog veka još držali tik s druge strane one granice koja deli sprdnju od muzike. Ovo je prica o ženi iza tog fantastičnog glasa i njenom većini nepoznatom, ali veoma vrednom pažnje, nevelikom opusu. Njeno ime je Amila.

недеља, 03. јул 2011.

40 godina bez Džimija

Jim Morrison memorial (1943-1971)

       autor: Isidora Đolović

  Navršile su se tačno četiri decenije od kada je svet ostao bez jedne od najinteresantnijih figura moderne muzičke umetnosti. Morison je, to znamo, bio (i ostao) velika rock`n`roll zvezda, ikona XX veka, koju je zagonetna i prerana smrt uzdigla do kultnog statusa. Medjutim, on je bio mnogo više od toga- neosporno talentovan pesnik i muzičar, privlačna i harizmatična, ali i preintenzivna i neprilagodjena ličnost, čovek sa posebnom vizijom, sposoban da probudi i zauvek zarobi paznju. Zato nije ni čudo što se njegov lik "odomaćio" na različitim modernim proizvodima, kao prepoznatljiv simbol, npr. uz Merilin i Če Gevaru. Kao što se po prirodi stvari dešava, priznanje je došlo za njega prekasno, ali, neminovno i uprkos svim silama protivljenja koje su ga osporavale i pokušavale da unize i osujete. Zasluženo je uzdignut medju zvezde, gde kao da je oduvek pripadao i težio da se vrati, iz ovog hladnog i surovog sveta. Danas je daleko važnije pitanje: da li je svet zaslužio Džima Morisona?

"Can you give me sanctuary?
I must find a place to hide,
A place for me to hide." 

Bravo, Nole!

       O njegovo ime se mnogi pokušavaju "očešati" i pokupiti kajmak, narodski rečeno, na račun njegovih uspeha- od političara do pevaljki. Novak Djoković, mimo svega toga, grabi napred ka vrhu. Nakon zaista fascinantnog niza pobeda, sada je tu i vimbldonski trofej. Ovaj dečko je živi dokaz da se trud i rad isplate, jer je on upravo ostvario svoj dečački san. I učinio Srbiju ponosnom.
       autor: Isidora Đolović


     Sjajno je što je Novak pobedio, a od svega najlepše mi je to što je uspeo da ostvari svoj cilj iz detinjstva, sasvim pošteno, sopstvenim znojem i zalaganjem svojih jednako posvećenih roditelja. Ovo, istina, nije ni prvi ni poslednji uspeh srpskog sporta, ali, trenutno jeste najveći i najznačajniji, pa je sasvim prirodno i normalno obradovati se i reći "svaka mu čast".
      Ali, s druge strane, stoji i to da smo kao nacija zaista skloni preterivanju. Kao što previše uzdižemo, tako sutradan silovito srušimo istog u blato ako doživi poraz. Zaboravljamo da Novak prvenstveno igra za svoj interes i svoju korist. Pride, naravno, promoviše svoju zemlju, ali, on sam u njoj vec dugo ne živi...mislite i o tome. 
     Nisam fan tenisa samog po sebi, čak mi je već nekoliko godina unazad muka od pomame koja je zavladala, od toga što je postalo IN ustajanje u 3 ujutru da se blene u ekran, mada se ne razumeju pravila igre, kao i od selektivne amnezije i zaboravljanja prethodnih velikih uspeha, ne samo sportskih.
       Ne mogu da se otmem utisku da on itekako zna & oseća na koji način da podilazi masi, što bi rekao Cane "Partibrejkers": "Ja vas palim, a vi se ložite!" Otuda i sav cirkus oko dočeka, otuda neomiljeni političari i zaboravljene pevačice da mu se penju na glavu i šlepaju uz njega, a on uspešno koketira sa svim tim, otuda i priče o njegovom liku na novčanici, otuda i predlozi za ulicu, pa i školu sa njegovim imenom (jer, prosečan Srbin verovatno misli "znači, bre, ko je taj Bora Stankovćc, on nije osvojio Vimbldon, on nije ništa uradio za Srbe...").
        Nije tome Novak kriv, nego naš cirkuski mentalitet. On je pojedinac koji je ostvario izuzetan lični uspeh i jšs uspešnije "pliva" u gunguli koju su napravili oko svega toga. Uopšte nije nemoguće istovremeno biti spreman da mu skineš kapu, ali i konstatuješ kako bi valjalo spustiti lopt(ic)u.

субота, 02. јул 2011.

Ultimate Music Movies

 autor: Isidora Đolović

    Odmah da napomenem: klasifikacija nije izvršena po tipičnim pravilima rangiranja. Kriterijum nije bio ni kvalitet, ni stepen legendarnog statusa, pa ni moj lični ukus. Ovo je jednostavno spisak uticajnih, upečatljivih i nezaobilaznih "muzičkih" filmova - domaći zadatak za sve koji žele da nauče ponešto iz istorije pop kulture, a usput se i dobro zabave.

20) Das Wilde Leben (Eight Miles High)

    Film iz 2007. godine, sa Natalie Avelon u glavnoj ulozi, ekranizovana je biografija Uschi Obermaier (rodjena kao Chrissi Malberg, 1946. godine), prve i najpoznatije groupie-devojke iz  ludih `60-ih. Nemački model i seks simbol revolucionarne dekade, učesnica omladinskih protesta, aktivista i jedno vreme član čuvene Kommune 1, zabavljala se sa članovima "Rolling Stones"-a, Ričardsom i Džegerom, kao i sa Džimijem Hendriksom, pre svoje udaje za bogatog Dieter-a Bockhorn-a, sa kojim je putovala po svetu sve do njegove pogibije. Ovo je priča o devojci u vrtlogu  zbivanja muzičke, seksualne i političke revolucije, uspešno svedočanstvo o jednoj od najuzbudljivijih decenija prošloga veka.

prava Uschi danas zivi u L.A.-u

19) Detroit Rock City




    Prilično neskroman, ali, zabavan i šarmantan auto-omaž benda "KISS", kroz urnebesnu priču o četiri zagrizena fana i osnivača njihovog tribjut-benda. Tinejdžeri će na putu za koncert omiljenih muzičara morati da savladaju raznovrsne prepreke (od naduvanog sveštenika, preko frke sa disko-likovima, do striptiz bara i gubljenja nevinosti u ispovedaonici), dožive brojna poznanstva i spoznaje, suoče se sa predrasudama i upotrebe svu svoju snalažljivost. Jednu od glavnih uloga igra Edvard Furlong (čuveni klinac iz "Terminatora 2"), a pojavljuje se i Shannon Tweed, supruga Džina Simonsa.

18) DreamGirls

      Sjajna glumačko-pevačka ekipa predvodjena divama novog milenijuma, Dženifer Hadson i Bijonse Nouls, na veliki ekran donosi adaptaciju brodvejskog mjuzikla zasnovanog na nezvaničnoj biografiji ženskog benda "The Supremes"(u kome je debitovala Dajana Ros). Predstavljeno je uzdizanje detroitske R`n`B scene `60-ih i `70-ih godina, kroz borbu tri mlade žene, saradnice i rivalke, da pronadju svoje mesto pod svetlima reflektora i izbore se sa manipulativnim i surovim menadžerima, sopstvenim ambicijama, kroz niz dramatičnih obrta i plimu kvalitetnog zvuka.


17) Footloose
              
    Jedan od filmova `80-ih čija je zarazna muzika vladala onim PRAVIM diskotekama i plesnim dvoranama, koji je lansirao Kevina Bejkona u orbitu popularnosti, a posredstvom klasične price o velegradskom tinejdžeru koji se sa majkom seli u provinciju, upoznaje tamošnji mentalitet i način života, pokušavajuci da kroz stege i zabrane konzervativno-zatucanog sveta provuče ono bez čega se ne moze -pop i rock muziku. Naravno, pronašavši adekvatnog saborca, buntovnu kći lokalnog propovednika, Ariel (u izvodjenju Lori Singer), poći će mu za rukom da modernim duhom oslobodi svoje vršnjake pritiska zajednice, podrivajući njena vodeća pravila. A sve to nevino zabašureno u vrcavost i razigranost omladinskog filma.

16) Purple rain


    U celini muzičko ostvarenje, priča o perspektivnom, ali problematičnom mladom lideru benda "The revolution", zvanom The Kid (Prins) i njegovoj borbi da izadje na kraj sa svojom muzičkom karijerom, rivalstvima, nesredjenom porodičnom situacijom i turbulentnom vezom sa mladom pevačicom (Apollonia Cotero). Istoimeni album iz 1984. godine doneo je i filmu kultni status. Trebalo je da uloga Kidove cure pripadne Denise "Vanity" Matthews, ali, njen konflikt sa Prinsom ju je lisio te časti, kao i dalje saradnje. O tome drugom prilikom.

15) All that jazz

   Legendarni mjuzikl čiju je osnovnu tematiku donekle obnovio nedavno snimljen film "Devet"- rekapitulacija života ciničnog i radom opsednutog pozorišnog reditelja, kroz mnoštvo fantazmagoričnih, samopreispitujućih, u snove i muziku zaodenutih segmenata i preplitanje situacija i ljudi iz svakodnevnice sa umetničkim vizijama, u borbi sa smrću i umetnošću koja se izjednačila sa egzistencijom. Retko uspešno ostvarena simbioza artizma, kontroverze, komercijalnosti i alegorije, dubljeg smisla - umetnost se objavljuje u svom dvostrukom, razaračkom i obnoviteljskom vidu, kroz pomerenu vizuru pojedinca koji joj se sasvim predao. Roman toka svesti na filmskoj traci.

14) Saturday night fever



       
     Toni Manero ( Travolta), autsajder, bruklinski Italijan i pripadnik izgubljene generacije sa ulice, traži pravi put i izlaz iz teške, frustrirajuće životne situacije. Rastrzan je izmedju želje da se afirmiše svojim najvećim talentom - plesom i  zahteva pragmatičnog okruženja, izmedju svoje lepe i nadmene partnerke u plesu, Stefani Mangano (sa Menhetna, u svakom pogledu mu - pa i prostornom, sušte suprotnosti) i ekscesima skone ekipe koja ga vuče na stranputicu. Zapada u višestruke dileme i nemogućnost da se sasvim integriše ni u jedan od dva ponudjena sveta. Izmedju je - podijum, a iza glavne linije priče o kretanju ka trijumfu na lokalnom takmičenju prostire se panorama modernog beznadja i izgubljenosti, lutanja mladih ljudi koje je još Selindžer tako precizno problematizovao u svojim delima.

13) Amadeus



  Remek delo Miloša Formana, o opštepoznatom i istovremeno sasvim enigmatičnom životnom putu, savremenicima, teretu rano evidentirane genijalnosti, uticaju i popularnosti, znamenitoj smrti najvećeg kompozitora svih vremena, Mocarta. Film je osmišljen kao jedinstvo mjuzikla, tragikomedije, misterije, očaravajuci mozaik sačinjen od svih elemenata  duge i mnogostruke recepcije slavnog "božjeg miljenika".


12) Chicago

 
                   
    Plava, priprosta  starleta u pokušaju -Roksi Hart ( Rene Zelveger) ubije ljubavnika i dokopa zatvora, gde se susreće sa robijašicama pod palicom korumpirane čuvarke "mame  Morton"(Kvin Latifa) sumnjivog seksualnog opredeljenja, kao i dominantnom, čuvenom zvezdom vodvilja Velmom Keli (Ketrin Zita Dzons), beskrupuloznom optuženicom za dvostruko ubistvo. U priču se upliće glasoviti advokat (Ričard Gir), koji šablonima pravi od svojih "štićenica" medijske zvezde, obilato se služi lazima i utiče na javnost, za poveću novčanu nadoknadu. Tu je i Roksin muž, slabić  Ejmus čiji se pasivni lik do kraja iznenadjujuće razvija i izaziva samilost i simpatije. Obe "zvezde"-rivalke su oslobodjene na istu foru, ali, brzo i zaboravljene, jer Čikago je svet gde se senzacije uvek smenjuju i proročki pokazuje ono što mi danas živimo! Dakle, mjuzikl o svetu surovih čikaških ulica `30-ih godina, kriminalu, nasilju, razvratu, pravosudju, licemerju, promenljivosti "5 minuta slave", čak i medicini...svega se dotiče svojim žaokicama, upakovanim u muziku i igru. Ovaj ušećereni limun samo naizgled je slatko i zabavno ostvarenje, a zapravo sa mnogo dubljim uvidom u sve bitne aspekte društva.
   Od srca preporučujem domacu adaptaciju Pozorišta na Terazijama, postavku sa Vujketom u ulozi advokata.

11)  Streets of fire




         Sa podnaslovom "Rock`n`Roll fable", naivnom radnjom, ali, fenomenalnom muzikom i premoćnom fiktivnom rock figurom u tumačenju zanosne Dajen Lejn. Zbog soundtrack-a vredi gledanja. "Nowhere fast" i "Tonight is what it means to be young" će vam možda zazvučati poznato.

10) Moulin Rouge




    Predivna i snovidjenju nalik vizija Pariza sa početka najuzbudljivijeg veka, antologijska uloga Nikol Kidman (zasluženo nagradjena Oskarom) i neodoljivi šarm Juena MekGregora, splet tragedije, ljubavi i umetnosti, bogati intertekstualni slojevi (mit o Orfeju, "Dama s kamelijama", "Boemi", plus život i delo Tuluz-Lotreka), moderni tempo u nostalgičnom okruženju najpoznatijeg svetskog kabarea - i nedovoljnost reči da opišu ovu MAGIJU. Treba pogledati, svaka kritika je nemoćna.

9) La Bamba



     Izuzetno lepa i dirljiva priča o seadamnaestogodišnjem rokenrol čudu Riciju Valensu, u čiji je  lik  glavni glumac (Lu Dajmond Filips) savršeno usao. Retro-rokenrol tematika, čarobne 50-te, zarazna pesma iz naslova- nije li pokazatelj kvaliteta to što i posle pola veka nesto zvuči sveže, zanimljivo, originalno? Možemo li to očekivati od današnjih (s)"hitova"? Sumnjam.

8) Rock star



    Inspirisan slučajem Tima "Ripper"-a Ovensa, koji je jedno vreme menjao Roba Halforda (nakon skandala sa obelodanjivanjem homoseksualnog opredeljenja dotičnog, vrhunskog pevača) na mestu frontmena heavy-metal legendi "Judas priest", ovaj izuzetno zabavan, interesantan i pažnje vredan film oživljava američku glam scenu `80-ih, sex-drugs-rock`n`roll i natapirane kose, mladost i ideale. Da je po subjektivnosti, stavila bih ga na prvo mesto svoje liste, kao pravi 80s zaludjenik. Kako god bilo, priča o putanji od vrha (ostvarenje sna zagriženog fana) do dna (utapanje u valovima poročne i razvratne scene, gde se identitet dovodi na ozbiljnu probu) Krisa Kola, mladića koji će postati "Izzy", vladar scene sa moćnim vokalom i pojavom, ali, suštinski labilna ličnost u senci svojih idola i sve više distancirana od realnosti. Mark Valberg je sjajno izneo ulogu, ali, istinsko iznenadjenje predstavlja Dženifer Eniston, koju smo navikli da gledamo u komedijama i samim tim poprilično potcenjujemo. Ovde je njen talenat prosto zablistao, u nešto drugacijoj i samim tim zahtevnijoj ulozi Emili (devojke i "glasa razuma" glavnog lika), koja iznosi dramski naboj čitavog filma. Naravno, kraj je zašećeren i pomalo neočekivano sentimentalan, ali, savršeno je predstavljena atmosfera i društveni kontekst jedne eksplozivne, uzbudljive decenije - sa poentiranim sunovratom rokenrola u raspasani, srozani "grunge". Muzika - perfekcija: Valbergu je glas pozajmio Milenko Matijević, fenomenalni vokal "Steelheart"-a, a značajan doprinos dali su i  članovi bendova Slaughter, Dokken, Black Label Society.

7) Grease




        Već postavši deo opšte kulture, ekranizacija mjuzikla o neponovljivim likovima Sendi i Denija (multitalentovani Olivija Njutn-Džon i naravno Travolta...ah, gde je vreme kada su glumci znali da pevaju i igraju jednako dobro?!? Danas jedva da znaju svoj primarni zanat!) zaista ne zahteva bilo kakvu najavu - "Briljantin" govori sam za sebe. Muzika, moda, trke kolima, društvene promene, duh `50-ih, spakovano u nesto duže od sat ipo uživancije i zabave.

        Fabula na prvi pogled klišetirana i smešna do maksimuma - osamnaestogodišnja curica  Aleks danju brusi u čeličani, a noću je igračica u baru. Uz to sanja o karijeri profesionalne plesačice i upisu prestižne baletske Akademije u Pitsburgu, što je sve u nepovezivoj oprečnosti u odnosu na njen siromašni, samotni život. Ipak, radnja će se razvijati u pravcu najboljeg mogućeg razrešenja, a čitav smehotresni aspekt železare nadoknadiće vrhunska muzika, igračke deonice i preslatka Dzenifer Bils, što sve skupa čini film zaštitnim znakom "epohe grejača i znojnica". What a Feeling!

5) Hair


      Svojom snagom i uticajem, "Kosa" je postala kultno ostvarenje bezmalo od svog prvog prikazivanja, a numere "Let the sunshine in" i "Aquarius" znaju čak i domaćice u najvećim zabitima. Mjuzikl, pa onda i izvanredna filmska verzija Miloša Formana, donose istovremeno lepršavu i duboku, zabavnu i potresnu, moćno deklarativnu i obeshrabrujuće dirljivu povest o dve mogućnosti - slobodnog ali društveno izopštenog života i besmislene, za tudje zamagljene ciljeve izazvane smrti u vijetnamskom rovu, o promiskuitetu i puritanskom, elitističkom moralu kao dve strane ogledala, pobuni odeće i muzike na tragu one romantičarske s pocetka 19. veka. Klod Bukovski (John Savage), dečko sa farme koji vrši svoju dužnost odlaskom da se prijavi u armiju, na svom putu - lutajući po Njujorku - upoznaje grupu hipija, koji će mu u tih nekoliko dana pre odlaska otvoriti potpuno nove vidike i uvući ga u svoj svet, zasnovan na kršenju svih konvencija. Osim na njega, uticaće i na dijametralno sasvim različitu buržujsku kći Sheilu (Beverly d`Angelo), a najistaknutija ličnost svakako će biti hipik Berger (odlični Treat Williams). Moćna poruka nikoga ne ostavlja ravnodušnim.


4) Dirty dancing



  Patrik Svejzi i Dženifer Grej se, navodno, nisu podnosili i tokom snimanja filma je bilo mnogo tenzije medju njima. Ko bi rekao?!? Profesionalizam na visini, bez sumnje, ali i zapaljivi ritam, divni predeli i zavodljiva priča o svojevrsnoj inicijaciji iz unapred zadate budućnosti u svet slobode i afirmisanja sopstvene ličnosti i želja, svakako su doprineli popularnosti i večnoj aktuelnosti ovog filma. Zanemarimo trećerazredne nastavke i prerade. Original je ono pravo.

3) The Doors


    Svaka romansirana biografija nosi sa sobom mnogo rizika i sumnjičavosti. Film o legendarnim "Dorsima", sa fokusom na neodoljivo genijalnom Džimu Morisonu, Bajronu XX veka, nije naročito dobro primljen od strane Morisonove porodice i kolega iz benda. Iskreno, filmu se mnogo štošta može zameriti - najpre predstavljanje glavnog junaka (koliko god on zaista bio intenzivna i teška za razumevanje, pa i tipično umetnički asocijalna licnost, ovde su ga nacinili PREINTENZIVNIM), donekle površna i suviše stereotipna obrada priče, apsolutno loš odabir glavne ženske uloge (već pomenuta u nekom od ranijih postova, Meg Rajan nikako nije bila dobar izbor - niti je pokušaj njenog dokazivanja izvan okvira sladunjavih romantičnih komedija morao biti ovako veliki "zalogaj") - u kojoj kao savršenstvo vidim Nikol Kidman. S druge strane, ono što film apsolutno "vadi" i nadoknadjuje sve nedostatke jeste očaravajuca izvedba Vala Kilmera, koji je neverovatno dobro ušao u srž lika, stopivši se sa njim i pruživši autentičnu, nenadmašnu, više nego dostojnu ulogu istoriji filma i moderne kulture uopšte. I, naravno, tema - ako je neko zaslužio svoj film, onda je to Jimmy-boy. Veliki izazov, na koji se odgovorilo solidno, mada mi fanovi uvek tipujemo na bolje i bolje....


2) Almost famous


   Popularnost tema u vezi sa hipi-pokretom i nastupajućom 70s scenom, putovanjima, grupi-curama i sl. oćigledna je kada pogledamo koliko se do sada snimljenih filmova sa muzikom u središtu vezuje za ovaj period. "Korak do slave" je nešto izmedju komedije i drame, sjajno ostvarenje reditelja Kamerona Kroua, sa naročito upečatljivom glumom Patrika Fjudžita (sjajan i u "White oleander"-u) i Kejt Hadson (kao "mitske" figure grupi ribe Peni Lejn), u odiseji ambicioznog srednjoškolca Vilijama Milera, koji žudi da postane rock novinar. Pruža mu se prilika da napiše članak za prestižni "Rolling stone", pa prateći na turneji bend "Stillwater", biva uvučen u njihov svet i doživljava ga neposredno, iznutra, sa svim sjajem i bedom koje u sebi sadrži.


1) Walk the line

pravi Dzoni Keš i njegova Dzun Karter
    Kao što je već primećeno, svako preslikavanje nečije životne priče na veliko platno- posebno kada je reč o zaista značajnim i posebnim ličnostima, nosi sa sobom mnogo zamki. "Walk the line", filmska biografija legendarnog kantri muzičara Džonija Keša uspešno ih je zaobišla, uobličivši se u divno, potresno, u svakom smislu zaokruženo i celovito ostvarenje. Nazvan po muzičarevoj čuvenoj pesmi, film pre svega fascinira svojim upečatljivim i uverljivim prikazom prvih i ključnih decenija života umetnika, u koje su se smestili gubici, uspesi, upornost, destruktivnost, patnja i trijumf. Glumci su savršeno izabrani, pre svega Joaquin Phoenix (Hoakin Finiks), koji posle fantastične role u "Gladijatoru" još jednom dokazuje da je veoma, veoma talentovan i originalan. Bez sumnje je konačno uspeo da izadje iz senke svog prerano preminulog brata Rivera, neke vrste imperativa glumačke senzitivnosti. Mladji Finiks poseduje drugačiji, ali jednako upečatljiv dar. Sirovosti i destruktivnosti njegovog lika kontrastirana je nežna Reese Witherspoon (Riz Viterspun), predstavljena u novom svetlu i za ovu ulogu nagradjena Oskarom. Njihova interakcija doslovno oduzima dah, a filmu daje dubinu i klasičnu vrednost. Zbog toga smatram da više od ostalih zaslužuje da se nadje na prvom mestu liste, preporučujući svima da ga nikako ne propuste. Mislim da bi pokojni Cash bio sasvim zadovoljan, štaviše - ponosan.
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...