понедељак, 31. децембар 2012.

Praznični duh

 autor: Isidora Đolović    


      Osećate li novogodišnju euforiju?
     Ako nešto kriza nije uspela da naruši i odnese, to je radost praznika. Okitila sam jelku, malo učim, malo gledam filmove u tom fazonu... valjda je to klinačko oduševljenje nešto što me nikada neće napustiti. Izuzimajući užasne petarde, baš sve me sada raduje i stvara neku toplinu u srcu. Slavimo sada mnogo skromnije i u skladu sa mogućnostima, ali, to ne umanjuje gore pomenuto iščekivanje ponoći i optimizam koji bar samo na taj jedan trenutak moramo osetiti, kao pogon za dalje kretanje kroz neizvesnu budućnost.
      Doček je sve bliže, za svega nekoliko sati ulazimo u 2013. Običaj je da se rezimira protekla, a napravi "nacrt" za narednu godinu. Što se famozne 2012. tiče, nastavlja se moja teza o bezličnom, dekadentnom vremenu u kome živimo. Ništa posebno nije se izdvojilo da opovrgne ovo moje vidjenje, kao ni u prethodnim, onim od cifre 2000-pa nadalje. Velika očekivanja, a traljavi rezultati. U državi nikad gora kriza, katastrofa na izborima, povratak u devedesete. u svakom smislu. Malodušnost, obeshrabrenost i usled svega toga rastuća otudjenost ljudi, povlačenje u sebe. Bizarni vremeplov nas je vratio u Slobino vreme. Političari prave cirkus, korupcija svuda pruža krake, kultura u zapećku, a ljudi suviše ispijeni lošim životnim standardom da bi reagovali. U svetu- još sukoba, još glupavih hitova što se zaborave posle mesec dana, još neuspelih rimejk-filmskih ostvarenja, još pompeznih najava svega i svačega, a naposletku "mrka kapa". Tehnološki napredak i apsolutna dominacija elektronskih medija, a nikad veća pasivnost, uskogrudost i ograničenost ljudi. Sve manje duše i duhovnosti. Sa praznim džepovima, prepuštanje praznoj glavi. 
   Ali, bilo je i pozitivnih stvari, naravno. Feliksov skok za istoriju. Barak Obama ponovo dobio izbore. Olimpijada u Londonu. Divni, talentovani, hrabri i plemeniti pojedinci iz naše svakodnevnice, koji velikim srcem i herojskim podvizima uvek iznova oživljavaju i održavaju nadu. Na kraju krajeva, preživesmo famozni "smak sveta". Nek je sve ostalo negativno, ali, nade ima, negde ispod toga. I verujem da  pretpraznična magija jeste u pojačanoj veri da može bolje, da svet zaslužuje drugu šansu, da je moć promene neuništiva i sveprisutna. Nije stvar samo u svetlucanju lampiona i ukrasa koji na par nedelja zasene sivilo realnosti. Nešto je "u vazduhu" ovakvih dana, što vraća u detinjstvo, u doba neiskvarenosti, sanjarenja i iskrene vere u to da ništa nije nemoguće ako to jako želiš. Znaju to Amerikanci, pa je za njih Božić pretvoren ne samo u vrhunski komercijalnji potencijal, nego i istinsku čaroliju.
   Jedina želja za svet u narednoj godini je da nam ne bude gore nego što jeste, da se opametimo i pokrenemo sa mrtve tačke. Ne može ni doba opadanja vrednosti večno da traje, a ako nas već smak nije hteo, red bi bio da vidimo preokret na bolje. Opametimo se, dakle! Pružimo otpor zaglupljivanju i ne prepuštajmo se apatiji. Svaki čovek je mala, ali značajna  promena u svetu.

  Želim nam svima dobro zdravlje, zdrav razum i jaku volju!






понедељак, 17. децембар 2012.

Smak sveta za pet dana...a vi kako `te?

     autor: Isidora Đolović

    Napolju rekordni mrazevi- snega, leda i magle koliko hoćeš. Za to vreme, nadležni ministar učestvuje u krkenzi-maratonu na ružičastoj televiziji, sa svojom primadonom. Ko mari za zaledjene nesrećnike u Vojvodini, sve dok njih greju ljuta rakijica, umilni zvuci narodnog melosa...i naravno ljubav. Dodajmo tome apokaliptične najave plus veoma neumesno odbrojavanje do Sudnjega dana na "Prvoj"  i potvrda sveopšteg cirkusa je tu.
    Sarajlije se baš ovih dana bore protiv turbo-šunda zabranom da kafanske pevaljke gostuju i nastupaju na sceni Doma mladih. Ovdašnje patriote su se žestoko uvredile, shvativši to kao napad na srpski nacionalni identitet, mada ne znam otkad ga to reprezentuju Milena Ćeranić, Nemanja Stevanović, Aca Lukas i braća Matići. Mislim da bi ovu inicijativu trebalo ne samo pozdraviti, već pod hitno proširiti i primeniti na Srbiju. Ne razumem ko može da negativno reaguje. Pa, zar bi bio red da npr. u Domu omladine ili SKC-u (daleko bilo, na Kolarcu!) nastupaju Cece, Jece, Baklavice i slični? Sarajevski dom mladih je u bivšoj Jugi bio pozornica za niz muzičkih legendi, a njihova scena je bila veoma jaka i kvalitetna (Indexi, Dugme, Jadranka Stojaković, Vajta, Pro Arte, Ambasadori, kasnije Vatreni poljubac, Zabranjeno pušenje i New primitives generalno, Bolero, Crvena jabuka...), zašto bi sada skrnavili uspomene koje to mesto simbolizuje i pride promovisali narodnjačku pošast? Svi u regionu treba da se BORIMO ZA KULTURU, duhovnost i napredak, a ne da političari i pevaljke besramno paradiraju i kroje nam sudbine, udarajući po džepu i mozgu obeshrabrenu naciju. Dosta je bilo!

    S druge strane, o pravom ataku na naše kulturno blago i identitet osim "Politike" gotovo da niko nije čestito izvestio, verovatno jer nije u skladu sa principom izvrtanja informacija. Na naučnom skupu, hrvatski istoričari jezika utvrdili su da Miroslavljevo jevandjelje, najlepši i najstariji spomenik srpske kulture i pismenosti- nije srpski! Citiram, ovi "eminentni stručnjaci" izveli su zaključak da se radi o "djelu pisanom hrvatskom ćirilicom i staroslavenskim jezikom hrvatske redakcije”. Tu nije kraj- kao odgovor na ovaj članak, zagrebački "Jutarnji list" piše o našoj zabludi: ne svojataju oni "neku tamo srpsku ćirilicu", nego je reč o "bosančici" kojom su se služili još franjevci u Dalmaciji. Važi. Posle pokušaja preotimanja Tesle, Andrića, Desnice, dubrovačke knjizevnosti, do privatizovanja ovdašnjih firmi i preuzimanja nekih od najprepoznatljivijih domaćih brendova, a setimo se i prepravljanja Ujevićevog stiha na ijekavicu i potpunog unišavanja metrike...dokle ide paranoja, upakovana sa kompleksima i željom da se nakalemi istorija? Sledeće otkriće će verovatno biti da Srbi kao narod uopšte ne postoje, nego smo Hrvati pravoslavne vere i lošeg odgoja...ne? Bez ikakve namere da širim mržnju, smatram da MORAMO pod hitno reagovati i bojkotovati ovakve bezobrazne pokušaje da se satre i ovo malo što nam je ostalo, a što ne znamo ceniti i čuvati. 
...a jel ono beše mi na Belom dvoru odlikujemo Cecu?!? Jel mi branimo i masovno gledamo "Sulejmana", seriju protiv koje se i sami Turci bune i koje se odriču?!? Toliko o časti i ponosu. Dokle god se patriotizam poistovećuje sa nacionalizmom, ekstremnoscu i agresivnošću, ništa od nas.   

понедељак, 03. децембар 2012.

Oda apsurdu




autor: Isidora Đolović

 
      Ceca Ražnatović je proglašena za ličnost godine, a prijem i dodela nagrada organizovani su na Belom dvoru. Ovo nije vic (mada tako zvuči), već vest koju ste mogli pročitati u gotovo svim novinama ili na Internet portalima proteklog vikenda. Za čudo, najviše kritika upućeno je na račun Severine Vučković i njene tom prilikom odabrane odevne kombinacije. Na stranu to što je zaista reč o neprikladnoj „toaleti“- šta se drugo očekivalo od sudelovanja u jednoj tipično estradno-grandioznoj prilici? Može se reći da je „Seve nacionale“ nimalo neinteligentno procenila da takvom okruženju i (ne)zgodi najbolje priliči cirkuzantsko-groteskna „odora“. Mnogo alarmantnija je činjenica da se kao prostor za takvo dešavanje ustupa nekadašnja vladarska, potom i predsednička rezidencija. Zamislite kada bi, npr. u Versaju bio organizovan izbor za starletu godine? Ako je Severina uvredila srpsku tradiciju, istoriju, dress code i narodni moral, o čemu bruje komentatori na forumima, nije li za Srbiju jednaka uvreda odavanje priznanja mafijaškoj udovici, nedavno oslobođenoj iz kućnog zatvora, kreštećem glasu, problematičnoj pojavi i delanju, koji predugo truju i pokopavaju tu istu srpsku kulturu, moral, tradiciju? Osobi koja sa papira čita „Oče naš“, „celiva mošti svetog Save u Trnovu“, a nacija je i dalje veliča kao svoju „majku, sveticu, kraljicu, boginju“, pristajući da i dalje bude materijal za ispiranje mozga i zaglupljivanje. Ako je do sada i bilo sumnje u to da posedujemo sklonost ka stvaranju kulta po svakom kriterijumu nepodobnih ličnosti, potpuno je otklonjena.
"Gdje da krenes u ovo strasno doba..."
"...nemas gdje!"
"....sama, u tom haljetku cirkuske jahacice..."

    Iskežena lica naših „prestolonaslednika“ blagotelećih pogleda, dok srdačno grle pevaljke i poziraju sa plastičnim krimi-divama pokazuju svu bedu i krah današnje Srbijice. Kakvu poruku šalju? Da se za istinske zasluge društvu ne dobija ni osvrt, ali se prestupništvo, besramnost, neukost i  nekultivisanost zato izdašno nagrađuju  praćenjem i forsiranjem u svim medijima. Da sada svaki šljam ima pristup vladarskom zdanju, a naš nemušti „princ“, budući i sam svojevrsna karikaturalna pojava, pronašao je adekvatno društvo u srpskom „džet setu“. Podsmevanje narodu u lice nastavlja se, a još žalosnije biva kada živalj počne da opravdava svoju  ljubljenu  „primadonu“, kojoj bi umesto simbolično bele toalete bolje pristajao prugasti dezen i bukagija sa kuglom. O stanju u zemlji postaje izlišno govoriti. Preostaje jedino smeh...očajnika!
   Mislim da smo zreli za apokalipsu.


понедељак, 19. новембар 2012.

Nevinost bez zaštite (o krivosuđu i još koječemu)

autor: Isidora Đolović



    Burno je odjeknula vest o sramotnoj haškoj odluci da se hrvatski ratni zločinci oslobode i time još jednom operu ruke od neosporne krivice, da se nastavi žmuriti na jedno oko i da se oštrom polarizacijom koja insistira na jednostranoj verziji priče postavi još koji kamen spoticanja na putu eventualnog pomirenja ili bar čovečnog raščišćavanja računa starih dve decenije. Sve je teže uopšte razmišljati o normalnoj komunikaciji i nastavljanju ka nekoj smislenoj budućnosti, kada konstantno iskrsavaju ovakvi dokazi da demoni prošlosti ne miruju i da je moderna demokratija sa svojim konceptom opšteg svetskog bratstva jedna šarena laža, providna maska koju ni mala deca više ne uzimaju za ozbiljno. Dokle god postoje ovakve reakcije na još nelogičnije i nepravednije postupke, nema ni govora o nekoj iskrenoj težnji da se problemi premoste. Ako smo se nadali čarobnom štapiću koji sve preko noći rešava, naravno da smo razočarani. Istorija je sve one koji žele da se potrude i sa njome upoznaju naučila da koreni konflikta leže mnogo dublje nego što se čini, pa ipak uvek iznova zaprepašćuje suočavanje sa posledicama tih davno započetih sukoba, koje čak ni nakon prevelikih žrtava i preskupo plaćene lekcije nisu ništa manje teške i učestale.


     Odluka o pomilovanju Gotovine i kompanije ispraćena je euforijom i radošću čitavog naroda „lijepe njihove“, a posebno histeričnom i patetičnom slavopojkom zvezda koje mi oberučke prihvatamo i ugošćujemo. Nema sumnje da otvoreno možemo govoriti o dubokom, dubokom poremećaju, iskompleksiranosti i izmanipulisanosti jedne nacije. Zbog toga ih, istina, čovek ne može i ne treba kriviti i generalizovati, jer su ih zatrovali oni na vlasti, ali, ubeđenja koja su generacijama usađivana krajnje su morbidna, patološka, bolesna. Daleko radikalnija od ovdašnjih. Drugo, pitam se do kada ćemo mi Srbi izigravati „Askice“, ispadati najgluplji i najnaivniji, uvek izvlačiti deblji kraj?!? Sa pamćenjem zlatne ribice i po principu „puj-pike-ne važi“ otvorili smo širom vrata Turcima, Hrvatima i ostalima, sa moralom zlostavljane supruge nasilnika dopuštajući da nas zavaraju lažni osmesi i odglumljena srdačnost, koja se sa okretanjem leđa pokazuje u svom pravom obličju. Ja jesam za toleranciju, pomirenje i humanost, UVEK, ali, preko nekih stvari se ne sme olako preći. Licemerno je da o hrišćanskom moralu govore i od nas ga zahtevaju oni koji ga prvi najstrašnije krše. Razume se da je na šamar bolje poturiti drugi obraz i uzdići se iznad situacije, jer nasilje samo rađa novo nasilje, ali, šta kada nas u trpeljivosti šamaraju do krvi, dok se ne počnemo klatiti obeznanjeni i gubiti tlo pod nogama? Šta kada evropska sigurna kuća otkaže utočište?
     Znamo šta su nam ponosna braća Kroati učinili u prethodnim ratovima, vođeni izopačenim individuama. Toliko zla (Jasenovac i „Oluja“ su dovoljno stravični, ostalo i da ne pominjemo!), a tako olako i jeftino izvlačenje ostavljaju bez reči! A mi večito nosimo krst i ispadamo zločinci, iako se najviše trudimo da pokažemo spremnost za ispunjenje uslova da se ide dalje. Mi smo svoju pomenutu slovensku braću i u Kraljevini SHS i u SFR Jugoslaviji oberučke prihvatili i prigrlili, uprkos duboko ukorenjenoj, drevnoj i potuljenoj mržnji koju se nikada nisu ni trudili da sakriju. I dalje volimo i uvažavamo mnoge njihove muzičare, pisce, sportiste, što se ne menja ni nakon činjenice da su se neki od dotičnih ovom prilikom oglasili sa suzama radosnicama u izlivu oduševljenja što im se „nevini vraćaju“. Hiljade nevinih civila iz konvoja verovatno nije zaslužilo ni da se pomenu. Kao metlom izbrisati čitava naselja i praviti se da ničeg nije ni bilo, uništiti živote i porodice, a onda isti taj „časni poduhvat“ slaviti i još suzicu sreće pustiti...„Zamislite, deco! “, rekao bi Duško Radović.
   Da je samo malo ponosa u srpskom narodu, ne šovinizma i radikalizma, nego samosvesti...ali, mi sami sebe gazimo i vređamo (slučaj Cece-nanogice koja posle blago rečeno problematične prošlosti i dokazanih kriminalnih radnji, po isteku robije trijumfalno peva mnoštvu sa glupavo-lukavim „al-sam-vas-prešla, naivčine“ osmehom, a onda novcem iz džepa iste te zaluđene mase otplaćuje kaznu!; nova vlast, povampirena iz devedesetih koje nam vraćaju, samo još mnogo gore; nepravosuđe i bahati policajci koji tuku i hapse slabije od sebe bez razloga; premijer i ministri koji sa pomenutim krimi-pevaljkama snimaju šou-programe; monstrumi na društvenoj mreži i amnestija za okorele kriminalce; pa sve do one ogavne i šatro-zapadnjački liberalne predstave sa povraćanjem po srpskoj zastavi!), kako onda očekivati da nas iko drugi ceni? Zašto svesno pravimo od sebe „banana republiku“, a očekujemo da budemo ozbiljno shvaćeni? Ulizujmo se i dalje, „prodajući veru za večeru“. Nedostatak samopoštovanja, samokritičnosti i to što sami sebe ne volimo obija nam se i sada o glavu.
   Stid me kao ČOVEKA od svega što se dešava, ali, isto tako znam da niko od nas nije pozvan da sudi. Ima Boga i jednom će sve biti naplaćeno po zaslugama i „zaslugama“...kad god to bilo, ali, mora biti tako, jer nije valjda sva  pravda nestala sa lica zemlje? Saosećam sa porodicama nastradalih i proteranih u ratu, koje god vere i nacije bili. Sažaljevam sve zabludele i zatrovane, koje god nacije i vere bili. Jezivi „deja vu“ izazivaju poluprazni rafovi u samoposlugama, poznate face sa dizelaškog „bala vampira“ koje se sada trijumfalno obraćaju sa skupštinske govornice, kulturni sunovrat i unižavanje svega što vredi. Ne vidim da je ikome od nas bolje, niti da velike sile ovakvom huškačkom politikom ikome u regionu pomažu, osim što podstiču vatre zavadjenih. Kada budemo imali više samosvesti, možda se nešto i promeni. 
 Čekam:
  

среда, 12. септембар 2012.

Zaboravljeni talenti: Madame Piano

  autor: Isidora Đolović

  U vremenima represije i terora nad kulturom i kvalitetom kao odrazom slobodoumnosti i zdravog razuma koji se opire jarmu prazne tiranije, razvijaju se pravi "dragulji", sa posebnom snagom i u inat specifičnim uslovima. Otuda je njihovo isijavanje i upadljivost naspram tmurne savremenosti još jače i drastičnije. Pamte se, najpre kao opozicija i drugi izbor (3K, ugašeni kanal "Politika"...), prisutan i utešan, a kasnije se njihova vrednost potvrdjuje i sa oduševljenjem iznova otkriva, iz novih i novih uglova posmatranja.
   Devedesete, naše godine mraka i beznadja, bile su kao nijedna ranija, ni kasnija dekada, u znaku oštrih podeljenosti. S jedne strane Pink, Košava, Palma; agresivni prodor dojučerašnjih autsajdera sa Ibarske magistrale u prestoničke klubove, na televizije, u domove; dizelaši, zamaskirani kradenim MTV-melodijama, uz neizbežno otvaranje usta glavne ženske, komično recitovanje muškog dela ekipe, spregu sa kriminalnim miljeom i mnogo neukusa; inflacija, posledice sankcija, izbeglištvo, propadanje firmi, urušavanje moralnih vrednosti i dekadencija bez pozitivnog obrta. O tome je dokumentarnom serijom "Sav taj folk" B92 vrlo dobro i postupno svedočila, uspešno napravivši paralelu izmedju rata i kulturnog kraha. S druge strane, postojale su manje, ali, žilave i nepokolebljive snage koje su se borile protiv vetrenjača i trudile da istraju kroz mučna vremena, posvedočivši svojim primerom da može i drugačije. U toj borbi za održanje u naletu razornog primitivizma, različito su prošli- neki su istrajali, drugi se iznenadjujuće preobrazili, ali, svejedno ostali u sećanju individualaca (u pravom smislu!) očajnih zbog poražavajuće stvarnosti- ostali su kao svetionik, simbol borbe svojim sredstvima. Neki od izuzetnih izvodjača morali su za opstanak da se izbore pozajmljivanjem glasa aktuelnim dizel-zvezdama koje su punile diskoteke.Tako je Tanja Jovićević otpevala prvih par albuma "Modesilcama"; Aleksandra Radović je deceniju pre nego što se oglasila kao solista pevala umesto kratkotrajne "Pinkove" pulenke Barbarelle, grupe "Dobar, loš, zao", džinglove za pomenutu televiziju (usta otvarala Sani Armani), prateće vokale da ne pominjemo; Ceca Slavković, u prethodnom postu pomenuta "mala žena ogromnog i moćnog glasa" takodje je kao prateći vokal nadoknadjivala nemoć "City records" zvezdica u pokušaju; a Marija Mihajlović (izvanredan prateći vokal Cukićevog "Spori ritam bend"-a i izvodjač najvećeg broja reklamnih songova) godinama je bila glas iza dizelaških atrakcija "Duck" i "Funky G". Setimo se i početaka Ksenije Mijatović, "Nevernih beba"( sa prvom pevačicom Gocom), luckastih "TAP 011", K2, prvih par albuma Ane Stanić...U ovu grupu neizostavno ulazi i Madame Piano, upečatljiva i originalna žena  koju, uprkos dugom odsustvu i retkom pojavljivanju u javnosti publika pamti i oduševljeno hvali.

понедељак, 16. јул 2012.

Naš genijalni Tedi

   autor: Isidora Đolović

    Konačno jedna pozitivna i lepa vest. Maturant Teodor fon Burg je neko čije ime već godinama imamo prilike da čujemo u kontekstu najvećih uspeha i sjajnih rezultata. Sada i zvanično, ovaj 19-godišnjak je nakon osvojene četvrte zlatne medalje na matematičkoj olimpijadi u Argentini, najbolji mladi matematičar IKADA. Višegodišnji rad i trud, odricanja i zalaganja majke i profesora beogradske Matematičke gimnazije, isplatili su  se. Srbiji na ponos, vlastima na sramotu. 

   Od jeseni će biti student Oksforda. Od srca mu želim da nastavi sa nizanjem uspeha, prateći svoj san i uživajući u bavljenju naukom za koju se opredelio- što je i glavni preduslov za svaki napredak. Sitničavi komentari i apsolutna nezainteresovanost državnog vrha ne treba da ga dotiču, ni pokolebaju. I ova vest je, koliko sjajna, toliko i poražavajuća kada se uzme u obzir šta sve država nije učinila za podršku i afirmisanje Teodora i njemu sličnih, a čemu se s druge strane upućuje pažnja (u sklopu masovnog ispiranja mozgova, kako bi manipulisanje narodom bilo lakše) i čime se narod uveliko zasipa. Ako se za školovanje više puta dokazanog mladog genija nema, a za plaćanje "iskupljenja grehova" Miladina Kovačevića ima novca u državnoj kasi, onda smo se nedvosmisleno opredelili za loš imidž i ne treba da se vajkamo zbog toga. Ako nam ni posle ovoga ne bude jasno šta su vrednosti sa kojima možemo i treba da idemo u svet, uzdignute glave i čistog obraza, onda za nas nema nade, niti je zaslužujemo.
    Majstore, svaka čast!

петак, 13. јул 2012.

Vesti iz Kradije

    autor: Isidora Đolović

   Osim muzike, uskoro će rehabilitovanju devedesetih potpuno doprineti i novoustoličena vlast. Vraćaju se na velika vrata. Na lokalnom nivou, nezvanični vladar grada na Zapadnoj Moravi, magistar poznat po "kraduckanju", nastavlja sa tradicijom prepuštanja prestola imenjacima i prezimenjacima. Dok cela familija ne nažulja funkcionersku stolicu i pride pokupi koju visokoškolsku diplomu sumnjivog porekla, grad zamire li zamire...
  Za to vreme, objavljeno je da se voljeni čačansko-beogradski bivši roker, a sada sopstvena karikatura (počev od sramotnog i vulgarnog uplitanja politike i nacionalizma u nekada beskompromisno oštre i satirične stihove, preko pojavljivanja u nedeljno-popodnevnim "red krkanluka, red blamaže" emisijama Lee Kiš),  razvodi od mladjane ženskinje koja je inspirisala album "Minut sa njom". Sad pravac kod Sanje Marinković sa sve tefterčetom, pa posle deklamovanja novih stihova- playback srozavanje još uvek kultnog benda. Što je mnogo, mnogo je. Bar još uvek imamo Točka za gradski ponos.
    Nedaleko odavde, dok teku pripreme za onu manifestaciju koju ističu kao antipod Exit-u, euforično dočekujemo vest o nastupu "srpske majke", trijumfalnom i ko zna kojem po redu šamaru srpskom društvu- posle novog  izgreda, po principu "red robije-red pesme", okupiće rulju koja će hipnotisano urlikati hitove drogirane "tekstopisateljice" (poput "da Bog da umro na njoj") , namenski stvarane za dotičnu "divu" kojoj ni rešetke ne mogu ništa.


    Njena koleginica, gladna medijske pažnje do koje vrlo taktično dolazi, ovih dana je ponovo postigla svoj večiti cilj- o njoj se sa zgražavanjem ili pak oduševljenjem priča, budući da je turbo-folk njoj zahvaljujući konačno dospeo i na testove za prijemni ispit- i to ne bilo kog fakulteta, već Filozofskog (doduše, u Nišu), a još crnje je što se radi o testovima opšte kulture. Kao i obično, polemiše se kada je već kasno- a onda se pitamo o tome kakve to generacije studenata izlaze iz šinjela ovakvog obrazovnog sistema.
     U "Ateljeu 212" se prepucavaju poput piljarica i ozbiljno prete da zasene skupštinarski nadaleko čuven  harmonični odnos zaposlenih.
    I, naravno, najviše poražava to što ne mali broj stavlja u istu rečenicu i poredi Exit sa Gučom, nastup "Duran Duran"-a sa udovičinim, pominjanje "Bitlsa" i "Stones"-a na testovima opšte kulture sa Karleušinim opusom i podacima o "Farmi", u pokušaju da prve omalovaži a druge uzdigne i pruži im potvrdu. Smetala im je "buka" sa Belgrade calling festivala, smetaju "bučni drogeri" sa Petrovaradina, smeta što je najavljeno snimanje nastavka kultnih "Otvorenih vrata", a ne smetaju sve očigledniji simptomi povratka zamalo fatalne bolesti zvane "sindrom devedesetih".
    Diplome se kupuju, kič i šund postaju legitimni sastojak kulture, svi izgovori su tu da konačno utonemo u živo blato besramnosti, bezobrazluka i besmisla. Dalje foliranje nema svrhe, očigledno je da sve ono najgore i nažalost suštinsko u našoj Stradiji, konačno isplivava na površinu.

     Pratite i sledeće izdanje "Kradijskog dnevnika", jer kod nas vesti nikad ne manjka.

уторак, 03. јул 2012.

Dok asfalt gori...( iliti- Razni oblici prženja)

    autor: Isidora Đolović

   Svi izveštaji o inače nepouzdanoj vremenskoj prognozi jednoglasno najavljuju da ćemo ovo leto zapamtiti po veoma visokim temperaturama, na neki način rekordnim, a koje već ostavljaju traga širom  hemisfere. Čak ni noću nema mira i tek negde pred zoru može da se ljudski "prodiše"- naravno, ovo važi za slučaj da ste lišeni klime, ventilatora, lepeza i sličnih pomagala. Studentarija se uglavnom razbežala kući, pa je najveći prestonički domski kompleks sablasno pust- ne računajući one koji spremaju julski rok (ne bih im bila u koži!) i moju malenkost, koja čeka da se matorci snadju za prevoz hrpe knjižurina koje vraća. Osim nesnosne zapare, počeo me mučiti i bodlerovski "spleen", gde ćete goru kombinaciju? I pošto već čekam da mi raspust stvarno krene, bavim se bar nečim korisnim, pa makar i skribomanskim ispoljavanjem...
http://www.youtube.com/watch?v=-6AH582yH6s
   Elem, u globalnom tiganju- a imajmo u vidu da je leto praktično tek počelo- razne su mogućnosti "prženja" (žargon je tako podesan za raznovrsna, jezička razigravanja), sem ovog očiglednog i bukvalnog. Od nesnosne vrućine iskače nam se iz kože, ali, ono alarmantnije, mentalno prženje (mozgova) traje bez prestanka, nezavisno od doba godine, postavši krajnje uobičajeno, time i neprimetno. Da vidimo na koje se načine ispoljavalo ovih dana:

недеља, 01. јул 2012.

Kultne lepe fotografije: Liv Tyler & Joaquin Phoenix

        autor: Isidora Đolović

    Editorijal u časopisu "Interview", godina 1997. U okviru članka pod nazivom "Inventing the future", a povodom zajedničkog filma na koji se aludira ("Inventing the Abbots"), ovekovečeni su tada jako mladi, perspektivni i zaljubljeni glumci, Hoakin Finiks i  Liv Tajler.

        Muzička asocijacija: http://www.youtube.com/watch?v=Q1RmzUHQ2HQ
      Prošlo je mnogo godina od kada su se razišli (1998), ali, ove slike prosto očaravaju nekakvom gotovo antičkom lepotom i sugestivnošću. Tajlerova i Finks su se upoznali na snimanju pomenutog (veoma dobrog) filma i odmah "skapirali" - budući iz sličnih, prilično nekonvencionalnih porodica, svako na svoj način odudarajući od uobičajene koncepcije holivudskih zvezda. Njihova veza, a onda i vereništvo, trajali su tri godine. U vremenu koje je usledilo do danas, oboje su se dokazali i izgradili zavidne karijere, Liv se ostvarila i kao majka (sa sada već bivšim suprugom, muzičarem Rojstonom Lengdonom, koji  je nezvanično i bio uzrok raskida sa Finiksom, dobila je sina), a Hoakin pročuo jednako po dobrim ulogama i bizarnim ekscesima u ponašanju. Da sve bude još interesantnije, nedavno su zajedno snimili promotivni spot u sklopu kampanje za prevenciju depresije i samoubistva. Njihov prijateljski odnos i posle razlaza nikada nije dovodjen u pitanje.

Ona o njemu
"I fell in love with Joaquin the second I saw him. It just happened immediately." 
"They're all so beautiful and talented. The Phoenixes can do anything-acting, music ..."
"I just walked into this room and he had his back to me and he was getting his makeup done and he stood up and turned around and I just went " Liv does a combination of "glug glug glug" and "hummina hummina." "And I got the biggest, goofiest grin on my face I've ever had in my entire life. Thank God he's so shy—he kind of looked down at the ground and I had to turn around and, like, stop my smiles from happening. It completely took me over." 

On o njoj:
"What can I say ? We hit it off immediately. She's a darling. I've said it over and over again. She's just very real, right there, never like a movie star. She's so genuine, and she doesn't take herself too seriously. It shows in the work she does that her honesty stands out most."
"What I felt about Liv (Tyler) was that I have a new friend, a really great friend. I was just immediately moved by her honesty. We sat between takes and just talked."
"I'm a great believer in people coming into your life, and you into theirs, for a reason. And i know that when Liv and I met, it was for a reason - I really needed her and she really needed me. And at a certain point, I think we stopped evolving with each other, stopped progressing, and made a very mature decision to move on, even though there was still a great love there. There's no one gossipy thing that I can share. I'm thankful that we had the time we had."

     Ono što mi se posebno dopada kod njih dvoje jeste spoj njegove muževnosti i njene krhkosti, to pomenuto "antičko" (poput onih monumentalno isklesanih mitskih scena), klasično, posredovano putem ovih predivnih fotki. Iskreno, Hoakina nikada nisam smatrala oličenjem frajera - prosto, ne volim taj tip muškarca i mom ukusu više odgovara River, njegov stariji brat (recimo da ga svrstavam u apolonski ideal i o njemu drugi put). Medjutim, na ovim slikama zaista poseduje privlačnost i mislim da je to u velikoj meri zahvaljujući savršenoj kombinaciji. Oči, na kraju krajeva, govore sve o ljudima. Ovde je to samo deo ekspresivnosti. Simbolično, na rodjendan prelepe kćerke frontmena "Aerosmith"-a (danas puni 35 godina), koja se ljupkošću i gracioznošću neodoljivo izdvaja u moru filmskih heroina, podsetimo se njene velike i nadasve interesantne mladalačke ljubavi.
scene iz zajedničkog filma



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...