недеља, 19. фебруар 2012.

Al ipak uvek grane sunce!

       Umrla Vitni Hjuston. Kako i zašto, nije ni bitno. Polemike su neukusne na kraju. Nešto drugo uznemiruje: nestaju svi simboli lepše prošlosti, urušavaju se poslednji temelji i tonemo u neki neizdiferencirani, brzopleti svet neizvesnosti.
          Lepota je, zaista, osudjena na prokletstvo, od ekstremnog do nekog blažeg vida ispaštanja- što se izdvojila iz močvare, što zasenjuje svetski vašar taštine, bez cirkona, lampiona i prst-debelog taloga. Što sobom zrači.

autor: Isidora Đolović

         I kada novine pokrenu priče i paralele sa sličnim sudbinama toliko slavnih, prvo se dotiču fenomena "andjeoskog praha". Kao, bili besni od dolara. Kao, mi sve znamo, pa osudjujmo glasno, glasnije. Na stranu to što niko više neće onako grlato, iz srca otpevati "I will always love you". Jeste obrada i jeste bolja od originala. Sitničari svemu nadju rupu, pametni je još lakše zakrpe. Ne, neće biti novih Elvisa, Džimija, Dženis, Ejmi, Merilin, Morisona, Džeksona. Nema novog Džejmsa Dina ni Rivera Finiksa. Nema predivne Sonje Savić, kojoj se ni rodni grad, na sramotu svih nas Čačana ne želi odužiti baš zbog predrasuda. Nema tog poroka koj može uniziti snagu talenta, ni te smrti koja jedina doprinosi stvaranju kulta. I umesto drvlja i kamenja, treba se zapitati kakvo je nesrećno ljudsko bice iza svega toga skrivano? Čime je plaćena večna, neokrnjena lepota?
        Moj rodjak iz Amerike preminuo je ovih dana. Mlad, fakultetski obrazovan, suprug i otac. Ivan i njegova žena su za mene bili primer "američkog sna" dostupnog i nama, ovdašnjoj ambicioznoj i školovanoj omladini. S tim što usud, eto, kosi i s druge strane Atlantika. Baš je život čudan.
       Izgleda da sreća, ipak, nije u tome što zamišljamo i priželjkujemo, nego se krije na potpuno desetoj strani. Igramo s njome žmurke celoga života. Šta je ona, uopšte? Neka univerzalna zvezda vodlja, magična formula ili za svakoga različita vrednost? Treba li je tražiti? Ili ima svoju filozofiju, uprkos nama?...
***
     Ne bih da zvučim kao Kalimero, premda svet jeste pun nepravde. Danas je bilo sunčano, topi se sneg, nazire proleće, takoreći tu iza ćoška... Nije li to vrsta sreće? Šta bismo bez optimizma?

четвртак, 09. фебруар 2012.

Ako je zima, nije lav?!?

     autor: Isidora Đolović


    Beograd je grad u kome i pljusak izazove raspad sistema, što je već odavno poznato. Padne sneg i to, zamislite, u februaru - potpuno nečuveno! Naravno, odmah se proglašava vanredno stanje, kao da se radi o Sibiru - a ne glavnom gradu, kao da taj isti glavni grad nikad do sada nije video snega na svojim ulicama, pa smo mnogo šokirani i zatečeni. Babe  i dede su nam se po planinama i šumama kroz metarski sneg probijale do škole ili radnog mesta, nemali broj dece u Srbiji i dalje to radi, a nas je asfalt doooooooobro razmazio. Pamtimo li hladnije zime, sa ovakvim, pravim snegom kao obaveznim, ili nam je poremecaj godišnjih doba malo pomutio glavice? Teško narodu očistiti sneg, poskidati ledenice tako da ne predstavljaju opasnost po život prolaznika, nema uslova da se pojača grejanje na žestokom  minusu, ali, zato se koristi svaka prilika da se odmara, ni sami ne znamo od čega. Tako će se državni praznik lenstvovati dva dana, plus petak, plus vikend....milina za stanovnike Dembelije.
     A bez rada nema rezultata. Autor ovog bloga je svojski zapeo u januarskom roku, pa se tek sada oglašava. Prethodni februarski post je mala pričica, simbolično zaokruživanje uspešno završenog kursa Kreativnog pisanja u zimskom semestru, a kod prof. i pisca Mihajla Pantića. I razmišljam nešto, da više slušaju umetnike umesto što gledaju loš televizijski program, da više čitaju dobre knjige umesto bestselera nasih "spisateljica" i žute štampe, naš narod bi bio mnogo srećniji i spokojniji. Kriza nije i ne sme biti izgovor. Danas se lakše biva kontroverzan, redje veliki - ne nužno umetnik, već čovek uopšte.
     Na glavu se svima popela priča o filmu Andjeline Dzoli. Mada još uvek nije prikazan, mada tek površno znamo o sadržaju, a realno - i koga briga, ako je zaista trećerazredno smeće, vatreno i ubedjeno pljuvanje odaje utisak da su svi pažljivo odgledali i odlično poznaju radnju. Ili ne? Tema bolna i pipava, ali, ni prvi ni poslednji put obradjivana. Mišljenja sam da za uspešno suočavanje sa time MORA proći izvesno vreme, mora postojati objektivna distanca i mora biti predočena iz vidjenja nekoga sa ovih prostora. Stereotipne priče o našem narodu, nažalost, neće nestati preko noći, a ni preko Novakovih uspeha (a propos te priče, zar smo zaboravili Moniku Seleš i njen svojevremeni, veliki uspeh?). Opterećivanje "teorijama zavere" vodi samo u paranoju.
      Elem, u svakom ratu postoje dve, ako ne i više sukobljenih strana. Zločinci su svi koji ga pokrenu, a narod je uvek nevin, koje god nacionalnosti i veroispovesti bio. Prikazuje se JEDNA OD priča, jer nijedan film niti književno delo koliko god ambiciozno bili zamišljeni, ne mogu da se ustostruče da bi obuhvatili čitavu tragediju. Ovde je odnos ubijena Muslimanka- ubica Srbin, a moglo je biti i obrnuto, poenta je u odnosu i tragediji, a ne narodnosti likova. Uglavnom, na stranu sve to, bojim se da se suviše primamo na ovakve stvari i pre nego što je IKO odgledao film, svi već znaju sve i busaju se u grudi junačke. Ako je film loš, onda kritikujmo na sva zvona. Argumentovano. Ovako, vrlo je neukusno. I prestanimo da za sve krivimo lepu Andju i SAD. Mudro je PROCENITI, a ne trčati pred rudu sa osudama.
      Puno je gorčine svuda oko nas i u nama, ali, koliko-toliko se moramo truditi da je suzbijamo, za sopstveno dobro.  I da radimo na sebi, a ne potvrdjujemo predrasude ispadima poput onog huliganskog na nedavnom rukometnom prvenstvu. Imamo mi da ponudimo mnogo više, uvek smo imali. Temperature jesu niske, ali, srce se ne sme zalediti.

петак, 03. фебруар 2012.

Sve.Je.Dno


         Bolje je ne osvrtati se. Ako to učinim, možda ću morati da se vratim, a to sada zaista ne bi imalo smisla. Pala je noć i spustila se magla, utihnuli su koraci i ispisana stranica. Nazad, to bi značilo kukavičluk i odalo svu neodlučnost zaglušenu dubokim udisanjem oštrog vazduha, grčevitim stiskanjem pesnica u džepovima. Nije to inat. „Nazad“ više ne postoji. Tu je samo ovaj zagušljivi autobus sa tri planinarski izazovna stepenika, sa pohabanim presvlakama na tvrdim sedištima i pretpotopskim zavesama što mlitavo padaju.
         Šofer iznurenog izgleda, sa sivim podočnjacima i vonjem danima neokupanog čoveka pita za pravac. Glas mu se gubi u nanosu iritirajuće muzike sa tranzistora. Samo on je preda mnom, i to pitanje, i široki autoput i ova glupa, ledena noć.
          Nije teško otići, teško je odlučiti se. Razumem Orfeja. Treba biti mnogo posvećen da bi rizikovao propast zarad još jednog trenutog utiskivanja u sećanje prizora što iščezava ispred očiju-odmetnika. Bezvoljan da bi sve pustio. Nije teško započeti, teško je okončati.
          Umorni vozač ponavlja pitanje, putnici već gundjaju.      
        Bilo kuda, majstore! Zar nije svejedno?!? Kupujem kartu, tražim svoj broj sedišta. Dok promiču kilometri, kroz zamagljeno staklo brojim zvezde padalice.

autor: Isidora Đolović
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...