четвртак, 29. март 2012.

A sad malo nepotizma!

 autor: Isidora Đolović

Kad može cela Srbija, rekoh, da probam i ja! Naravno, u svom maniru,  u svrhe umetnosti. Predstavljam mladi i obećavajući bend, čije snimke možete pogledati i poslušati na globalnom glasilu zvanom Youtube:
http://www.youtube.com/watch?v=ue8o_cNcfco
http://www.youtube.com/watch?v=M-iScUpOxPQ

Uz poseban osvrt na sledeće, sa tekstovima i vokalom starijeg brata zaludnog autora ovih redova:
http://www.youtube.com/watch?v=Cjrj3rVefoM
http://www.youtube.com/watch?v=UChvEVxMVeA

It runs in the family, šta drugo reći!
http://sr-rs.facebook.com/pages/Zindz/186655584746114

недеља, 25. март 2012.

Ne želim

autor: Isidora Đolović


 Ne želim da živim u zemlji u kojoj se satirični stripovi ostvaruju, u kojoj izmedju groteske i realnosti više nema razlike.
   Ne želim da živim u zemlji u kojoj Ceca po sudnici deli autograme. U svetu, poznatima zbog saobraćajnih ekscesa karijere budu pokopane, a kod nas je obrnuto- nakradi se, odrobijaj, a fanovi će te ipak složno čekati ispod prozora vile-tamnice, sve u ritmu „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“ odbrojavajući dane.
   Ne želim da živim u zemlji koja će rehabilitovati Dražu Mihajlovića i legitimizovati fašizam. Istorija se prekraja po volji trenutne vlasti, oduvek, ali, što je mnogo- mnogo je. Dovoljna je bruka to što o jubileju Dana pobede (90% stanovnika današnje Srbije verovatno više i ne pamti da se radi o 9. maju) u Moskvi, pre par godina, jedino naše delegacije nije bilo. A imali smo jednu od vodećih uloga u borbi protiv pošasti od Hitlerovih bolesnih ideja. Pitajte decu znaju li šta su to Šumarice, gde je Kadinjača, po čemu je važan užički bataljon, šta se nalazi na Jabuci? Neće znati ko je bio Svetozar Marković, a kamoli Sava Kovačević. Za Gavrila Principa hajde-de. Ali, zato će vam sveže punoletni tražiti finansiranje prenošenja čiča-Dražine fotke sa displeja mobilnog telefona na junačku mišicu.
   Ne želim da me „medjedi“ po Studenjaku, juče sišli s brda da bi studirali (još jedna od tekovina „prava za sve“), i iskompleksirani portiri u blokovima maltretiraju svojim mačističkim i krajnje neduhovitim opaskama. Nije svima isti motiv za život u prestonici. Teško se kurtalisati brdjanskih manira, znam, no i za to postoji mesto. Nekada urbani Beograd danas je zatrovan prostaklukom i gubi svako pravo na elitizam, a hodnicima domova gde obitava buduće akademsko gradjanstvo trešti "Ti za ljubav niiiiiiiisi rodjenaaaaaaaa".....
      Ne želim da živim u zemlji u kojoj propali harmonikaši sa selektivnom amnezijom (posebno prema "činima i aspirinima") imaju pretplatu na učešće na "Eurosong"-u, a naciju tu niko ništa i ne pita, mada gledaoci, kao, biraju. Osećam da će dotični pokušavati sve dok konačno ne  trijumfuje na pomenutom takmičenju, ili dok mu u 70-i nekoj godini ne dodele nagradu iz sažaljenja, za jubilarno 30. učešće i uloženi trud. Očigledno mu je mnogo stalo do toga.
    Ne želim da živim u zemlji koja zaboravlja svoje velikane i poteže ih tek u komercijalne svrhe, namenski i retko. U kojoj školovani rade za crkavicu, ali zato se,  kao u Domanovićevim i Nušićevim delima, neobrazovane sirovine gnezde u kožnim foteljama i halapljivo cede državnu kasu.
    Ja volim Srbiju, iskreno i verno. To je moja domovina, moja kultura, tradicija i priroda. Na te njene prelepe odlike uvek ću biti iz dubine duše ponosna. I baš jer je, što je i prirodno, toliko volim- teško mi je da od malena posmatram sve ovo. Na početku svojih dvadesetih, više nisam sigurna koja nam je himna aktuelna, kakav trenutni raspored boja na zastavi, koji državni praznik obeležavamo i koliko dugo. Za grb me i ne pitajte.
   Pobeći negde.



уторак, 06. март 2012.

Dilber Sulejman, sladji od alve



dvor Henrija VIII?!?
     autor: Isidora Đolović  

    Još jedan fenomen iz sfere pokretnih slika, ali, ovoga puta sa malih ekrana zapatio se na srpskom tlu punom iznenadjujućih protivrečnosti. Zove se "Sulejman Veličanstveni" i najnoviji je izdanak turske sapunske TV industrije. Sećam se vrlo dobro histerije koju je medju našim življem izazvala prva "telenovela"- beše to "Kasandra". Ali, ona je bila neviđeni lik: lepotica dvostrukog identiteta živela je u cirkusu sa gatarom Dorindom, imala frajera Randua, bacača noževa kome je služila kao meta na onom čuvenom točku, pa su se oko nje borila dva brata, naposletku, imala je i babe da pišu peticiju za njeno oslobadjanje iz zatvora. Posle su došli Orinoko iz čeličane i Ljovisna, a tu se moj kontakt sa sapunicama, na svu sreću, prekida. Naime, pojavili su se neki zanimljiviji junaci, poput Džeka i Rouz iz "Titanika", a i devetogodišnje dete je vrlo dobro shvatilo šablon i rešilo da ne traći dragoceno vreme "ćoraveći pred ekranom". Usledila je pomama za meksičkim, španskim, brazilskim, indijskim, pa i domaćim štancovanim "limunadama" za ispiranje mozga, od "Jelene (žene koje nema)" koja je rehabilitovala Danicu Maksimović u nekakvu ribetinu, pa do ekranizovanja svih tomova šund-literature Mir- Jam, sa pretplaćenim (i preplaćenim) glumcima.
a mislili smo da nema dalje...
      A kako to izgleda danas? Osim što očekujem da moja baba u 72. godini progovori turski (jer, Milinka sa uživljavanjem kao da su joj "rod rodjeni" uporedo prati nekoliko serija), beskrajno mi je zanimljiva nova u nizu nacionalnih histerija. Kažu mi da turske serije privlače odsustvom zapleta poput izgubljenih siročića, čudotvornih izlečenja i ljubomornih ispada ostavljenih švalerki, te "istorijskim kontekstom", jezičkom sličnošću, itd. Pominju i tragične završetke, dakle, koncept anti-bajke je u pitanju. Milje na televizoru i sklonost ka jarkim bojama samo su neke od navika koje delimo, a domaćice sa zadovoljstvom uočavaju. 
           Steta sto nemamo vise ovako luckastih i domisljatih bendova, da se nasmejemo sopstvenoj gluposti:

       Posle pet stotina godina ropstva pod Osmanlijama, nije dosta. Serija "Vuk Karadžić" nam je bila dosadna, ali, pretpostavljam da je to iz razloga što nije imala "čar" koju nosi nova odiseja u narodu popularnog "Onura", koji je već sa suprugom "Šeherezadom" kumovao velikom broju novorodjenčadi u godini njihove spektakularne posete prestonici. Naime, Sulejmanov harem više podseća na dvor Luja XIV, smerne bule i robinje nose raskošne korsete i rebrolomne steznike, sultan je neka vrsta orijentalnog romantičarskog junaka, a na pominjanje opsade Beograda narod sa usklikom oduševljenog prepoznavanja pada u kolektivni sevdah. Malo ratluka i merak je potpun, a vi reditelji, snimite romansiranu biografiju Adolfa Hitlera, molim- tržište vas čeka sa nestrpljenjem!

U zemlji laži i bola

 autor: Isidora Đolović


" Sada nas događaji nose. Nema nijednog čoveka sada koji živi svoj život, onakav kakav bi hteo da proživi. Sada je rat, rat, zar ne vidiš? Ljudi stvore rat, ali onda oni nisu više oni, ne žive više svoj život, već je to neka psihoza masa, i naroda." 
(Rastko Petrović, "Dan šesti") 

 

    Da bi se shvatilo ovo naše specifično, protokom vremena izrovareno i suzama duše slovenske natopljeno podneblje, sa svom kompleksnošću i zapretenošću odnosa njegovih žitelja tokom neprekinutog hoda istorije, potrebno je mnogo. Nositi u sebi gene karpatskih predaka, pomešane sa nekim od brojnih osvajača i pretendenata za prevlast nad ovom "kućom na vetrometini". Poznavati predistoriju i korene svega. Pročitati barem jedno romaneskno delo Ive Andrića ili Miloša Crnjanskog, ako ste mnogo lenji da kopate po arhivima. Ne mislim na UN arhive.
http://www.youtube.com/watch?v=Of7M2s6i6MI
    I ni tada vam niko ne garantuje da će se upaliti lampica. Život nije loš američki film koji možete prepričati u tri rečenice. Zato, kada takav film nastane, a pritom nije ni prvi ni poslednji iz "industrije košmara", treba ignorisati. Ili se upoznati sa tvorevinom i sagledati je što je moguće nepristrasnije.

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...