понедељак, 19. новембар 2012.

Nevinost bez zaštite (o krivosuđu i još koječemu)

autor: Isidora Đolović



    Burno je odjeknula vest o sramotnoj haškoj odluci da se hrvatski ratni zločinci oslobode i time još jednom operu ruke od neosporne krivice, da se nastavi žmuriti na jedno oko i da se oštrom polarizacijom koja insistira na jednostranoj verziji priče postavi još koji kamen spoticanja na putu eventualnog pomirenja ili bar čovečnog raščišćavanja računa starih dve decenije. Sve je teže uopšte razmišljati o normalnoj komunikaciji i nastavljanju ka nekoj smislenoj budućnosti, kada konstantno iskrsavaju ovakvi dokazi da demoni prošlosti ne miruju i da je moderna demokratija sa svojim konceptom opšteg svetskog bratstva jedna šarena laža, providna maska koju ni mala deca više ne uzimaju za ozbiljno. Dokle god postoje ovakve reakcije na još nelogičnije i nepravednije postupke, nema ni govora o nekoj iskrenoj težnji da se problemi premoste. Ako smo se nadali čarobnom štapiću koji sve preko noći rešava, naravno da smo razočarani. Istorija je sve one koji žele da se potrude i sa njome upoznaju naučila da koreni konflikta leže mnogo dublje nego što se čini, pa ipak uvek iznova zaprepašćuje suočavanje sa posledicama tih davno započetih sukoba, koje čak ni nakon prevelikih žrtava i preskupo plaćene lekcije nisu ništa manje teške i učestale.


     Odluka o pomilovanju Gotovine i kompanije ispraćena je euforijom i radošću čitavog naroda „lijepe njihove“, a posebno histeričnom i patetičnom slavopojkom zvezda koje mi oberučke prihvatamo i ugošćujemo. Nema sumnje da otvoreno možemo govoriti o dubokom, dubokom poremećaju, iskompleksiranosti i izmanipulisanosti jedne nacije. Zbog toga ih, istina, čovek ne može i ne treba kriviti i generalizovati, jer su ih zatrovali oni na vlasti, ali, ubeđenja koja su generacijama usađivana krajnje su morbidna, patološka, bolesna. Daleko radikalnija od ovdašnjih. Drugo, pitam se do kada ćemo mi Srbi izigravati „Askice“, ispadati najgluplji i najnaivniji, uvek izvlačiti deblji kraj?!? Sa pamćenjem zlatne ribice i po principu „puj-pike-ne važi“ otvorili smo širom vrata Turcima, Hrvatima i ostalima, sa moralom zlostavljane supruge nasilnika dopuštajući da nas zavaraju lažni osmesi i odglumljena srdačnost, koja se sa okretanjem leđa pokazuje u svom pravom obličju. Ja jesam za toleranciju, pomirenje i humanost, UVEK, ali, preko nekih stvari se ne sme olako preći. Licemerno je da o hrišćanskom moralu govore i od nas ga zahtevaju oni koji ga prvi najstrašnije krše. Razume se da je na šamar bolje poturiti drugi obraz i uzdići se iznad situacije, jer nasilje samo rađa novo nasilje, ali, šta kada nas u trpeljivosti šamaraju do krvi, dok se ne počnemo klatiti obeznanjeni i gubiti tlo pod nogama? Šta kada evropska sigurna kuća otkaže utočište?
     Znamo šta su nam ponosna braća Kroati učinili u prethodnim ratovima, vođeni izopačenim individuama. Toliko zla (Jasenovac i „Oluja“ su dovoljno stravični, ostalo i da ne pominjemo!), a tako olako i jeftino izvlačenje ostavljaju bez reči! A mi večito nosimo krst i ispadamo zločinci, iako se najviše trudimo da pokažemo spremnost za ispunjenje uslova da se ide dalje. Mi smo svoju pomenutu slovensku braću i u Kraljevini SHS i u SFR Jugoslaviji oberučke prihvatili i prigrlili, uprkos duboko ukorenjenoj, drevnoj i potuljenoj mržnji koju se nikada nisu ni trudili da sakriju. I dalje volimo i uvažavamo mnoge njihove muzičare, pisce, sportiste, što se ne menja ni nakon činjenice da su se neki od dotičnih ovom prilikom oglasili sa suzama radosnicama u izlivu oduševljenja što im se „nevini vraćaju“. Hiljade nevinih civila iz konvoja verovatno nije zaslužilo ni da se pomenu. Kao metlom izbrisati čitava naselja i praviti se da ničeg nije ni bilo, uništiti živote i porodice, a onda isti taj „časni poduhvat“ slaviti i još suzicu sreće pustiti...„Zamislite, deco! “, rekao bi Duško Radović.
   Da je samo malo ponosa u srpskom narodu, ne šovinizma i radikalizma, nego samosvesti...ali, mi sami sebe gazimo i vređamo (slučaj Cece-nanogice koja posle blago rečeno problematične prošlosti i dokazanih kriminalnih radnji, po isteku robije trijumfalno peva mnoštvu sa glupavo-lukavim „al-sam-vas-prešla, naivčine“ osmehom, a onda novcem iz džepa iste te zaluđene mase otplaćuje kaznu!; nova vlast, povampirena iz devedesetih koje nam vraćaju, samo još mnogo gore; nepravosuđe i bahati policajci koji tuku i hapse slabije od sebe bez razloga; premijer i ministri koji sa pomenutim krimi-pevaljkama snimaju šou-programe; monstrumi na društvenoj mreži i amnestija za okorele kriminalce; pa sve do one ogavne i šatro-zapadnjački liberalne predstave sa povraćanjem po srpskoj zastavi!), kako onda očekivati da nas iko drugi ceni? Zašto svesno pravimo od sebe „banana republiku“, a očekujemo da budemo ozbiljno shvaćeni? Ulizujmo se i dalje, „prodajući veru za večeru“. Nedostatak samopoštovanja, samokritičnosti i to što sami sebe ne volimo obija nam se i sada o glavu.
   Stid me kao ČOVEKA od svega što se dešava, ali, isto tako znam da niko od nas nije pozvan da sudi. Ima Boga i jednom će sve biti naplaćeno po zaslugama i „zaslugama“...kad god to bilo, ali, mora biti tako, jer nije valjda sva  pravda nestala sa lica zemlje? Saosećam sa porodicama nastradalih i proteranih u ratu, koje god vere i nacije bili. Sažaljevam sve zabludele i zatrovane, koje god nacije i vere bili. Jezivi „deja vu“ izazivaju poluprazni rafovi u samoposlugama, poznate face sa dizelaškog „bala vampira“ koje se sada trijumfalno obraćaju sa skupštinske govornice, kulturni sunovrat i unižavanje svega što vredi. Ne vidim da je ikome od nas bolje, niti da velike sile ovakvom huškačkom politikom ikome u regionu pomažu, osim što podstiču vatre zavadjenih. Kada budemo imali više samosvesti, možda se nešto i promeni. 
 Čekam:
  
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...