понедељак, 30. децембар 2013.

Lampionska utopija

autor: Isidora Đolović

   Dugo sam razmišljala šta bih mogla napisati u već, na neki način, tradicionalnom novogodišnjem tekstu, a da već nisam istakla ispraćajući prethodne godine. Istovremeno, koliko god ne želela da se ponavljam, htela bih da na neki način zaokružim ovu kalendarsku godinu, u nadi da ću ubuduće biti aktivnija i više objavljivati. Poslednji dani decembra za sve nas su vreme rezimiranja (ne)učinjenog i donošenja famoznih januarskih odluka, koje uglavnom samo na tome i ostaju. U znaku su treperenja raznobojnih lampiona koji hipnotišu i iz još uvek nimalo ohrabrujuće svakodnevnice vraćaju u idilične prostore detinjstva, donoseći nam kratkotrajni, ali, verujem, neophodni zaborav. U svakome se budi uspavana ili davno potisnuta mašta, idealizam, infantilna nada da će naredni vremenski krug da se okrene baš u našu korist.

  Godina na izmaku je društvu mnogo odnela, malo toga pruživši za uzvrat. Svet je ostao bez izuzetnih pojedinaca, među kojima treba naročito istaći NelsonaMandelu i Lu Rida. Obeleženi su jubileji  od odlaska izuzetnih pojedinaca, gotovo neprimetno. Promakli su, skromno i ipak nedovoljno proslavljeni, trocifreni  jubileji od rođenja izuzetnih pojedinaca, što i nije neobično u zemlji koja se velikana odriče kao sramotnih „repova iz prošlosti“.  Sumorna stvarnost bez većih promena, stagniranje u poražavajućoj kolotečini, dominacija neukusa, bezobrazluka, nepoštenja, lažnih idola i nedoličnih uzora. Zar je onda čudno što potrošačkom groznicom i šljaštavim dekorom pokušava da se odvrati pogled, bar na neko vreme, od ovakvih slika? Još kad za doček u prestonici  zapeva  Ražnatovićeva, sa plemenitom namerom da „napuni praznu kasu svog Beograda“, istu onu koju je tako lepo iscedila samo koju godinu pre….Večito vraćanje istog.

субота, 16. новембар 2013.

Princip(i)

  autor: Isidora Đolović

     Ideje mi obično nailaze sasvim spontano, dok se zamišljena, mehaničkim trkom uključujem u ubrzanu struju gradskih ulica, ili dok autobus pun umornih, nerazbuđenih prestoničana prelazi rastojanja od stajališta do stajališta. Tri jutarnja detalja podstakla su me ovoga puta:
1) grafit u ulici Gavrila Principa, na jednoj zgradi nešto  pre Ekonomskog fakulteta, isijava kroz maglovito radno jutro;

2) naslovnica sa crno-belom fotografijom mladog revolucionara ispijenog lika i tamnih kolutova pod očima, pogleda potresnog kao pred nišanom streljačkog voda;
3) debate koje su preplavile televizjske emisije, dovodeći u pitanje neosporno, savršeno odgovarajući našem apsurdnom vremenu.
Sve jedno sa drugim u vezi.

петак, 08. новембар 2013.

Strike a pose, there's nothing to it

   autor: Isidora Đolović

   Oduvek se pozerisalo ne bi li se izgledalo veoma inteligentno, urbano, produhovljeno. Znate ono, kad na minus 10 vidite razbarušenu klinku koja sa knjigom na krilu sedi na nekom od bedema Kalemegdana. Ili one šatro-moderne likove koji se prenemažu dok govore, idol im je Cane, večiti su apsolventi primenjene umetnosti i daju sebi za pravo da ostatak sveta posmatraju sa svog oblaka, kao najobičniju boraniju. Ili oni koji pljuju po ex-YU rock muzici, kao da bi sami mogli da stvore nešto bolje, kao da kod nas sada ima nečeg boljeg, kao da prilično nejasno određenje "moderna umetnost" dozvoljava svakavom kršu da se šepuri svojom avangardnom oblandom. Ili (moja omiljena kategorija) nastavnice srpskog, sadašnje i buduće, koje su vešto izbegle čitanje klasika i ostale na istom nivou na kome su bile pre upisa srednje škole, ali zato mnogo vole da se razbacuju svojim (formalnim) obrazovanjem, a ponekad i pišu poeziju- ovo je u malim sredinama posebno česta pojava. 

четвртак, 07. новембар 2013.

Zašto ne lajkujem Fejs?

 autor: Isidora Đolović

   Mislim da sam od retkih osoba koje i dalje nemaju Facebook profil. I ne planiram da ga otvorim, koliko god korisno bilo, npr. za kontakt sa nekim dragim ljudima koji su daleko i nemamo drugih mogućnosti da se čujemo.
Ne osporavam dobre strane društvenih mreža, svojevremeno sam imala Myspace profil i bilo mi je zanimljivo, imam i ovaj ubogi blog već dugo.
Ali, Face me baš odbija. Ne volim egzibicionizam te vrste, bizarno mi je i licemerno iz raznih razloga takvo samopromovisanje. Svi su "frendovi", a u "stvarnom životu" se ne podnose, npr. Svi su pametni, citiraju mudre istorijske ličnosti, retuširaju fotografije do neprepoznatljivosti, o svemu imaju mišljenje - a u stvarnosti, sušta suprotnost. Ide mi na živce samo pominjanje "lajkovanja", "sharovanja", "addovanja", "tagovanja", statusa...I imam utisak da je iz tog vrzinog kola teško pobeći, jednom kad se upleteš, da tu nema baš toliko privatnosti kao što možda deluje.
Ima tu i urođenog otpora , "kud svi Turci..." ja baš neću!
Skoro svi iz mog bližeg okruženja imaju naloge, to mi je u redu, ali, ja najiskrenije nisam zainteresovana.

Ostala sam usamljena u društvu anti-fejsbukovaca, koje smo drugarice i ja osnovale u danima predfakultetskog entuzijazma. 

Nešto kao Veliki Brat  - sve izloženo "na tanjiru".
Od praćenja trudnoće do izjava saučešća.
Ne, hvala.

субота, 02. новембар 2013.

Da se ne baci

   autor: Isidora Đolović

Ako vas je naslov asocirao na iritantnu i (kako to obično bude) zaraznu reklamu koja se ovih dana vrti, koristeći se patetičnim refrenom "Novih fosila", pa ste pomislili da će ovo biti nastavak teksta o najgorim reklamama (http://alittlerunaway.blogspot.com/2013/05/anti-reklame.html), pogrešili ste. 
  Pretprošle zime nas je prof. Pantić u sklopu kursa kreativnog pisanja odveo u pozorište. Zadatak je bio da napišemo prikaz predstave koju smo te večeri odgledali. Moj tekst je "malo" premašio zadatu normu dužine, pretvorivši se u esej, što dovoljno govori o tome koliko sam bila inspirisana. Od tada se barem jednom u pola godine vraćam  "Zagonetnim varijacijama". Nikako da mi dosade, mada napamet znam svaki delić radnje. Posebno mi je zanimljivo kada odem sa nekim iz društva ko još uvek NIJE pogledao i ne zna šta može da očekuje, pa posmatram reakcije na one majstorske obrte.
  Sam tekst je, bar mi se tako čini, zaslužio da se (kao što naslov reče) "ne baci". Ukoliko nekome bude dovoljno dobra preporuka, poslužio je svrsi.  Kad smo već krenuli sa temama iz dramske umetnosti, nastavljam u istom smeru. Predstavljam svoju pozorišnu kritiku.


 Život kao neuhvatljiva melodija
(o „Zagonetnim varijacijama“)
5.12.2011.

четвртак, 31. октобар 2013.

....and River ran through it...

autor: Isidora Đolović

River Phoenix (1970-1993)
Život, mit, kompleks tragičnog junaka

"Ljubimci bogova umiru u mladosti, davno je rečeno, a oni se time izbavljuju od mnogih nesreća, jer ne vide smrt prijateljstva, ljubavi, mladosti- jednom rečju, svega što je u nama, osim disanja." (Bajron, "Don Žuan", str. 82)

Jutro 31. oktobra (Halloween) pre tačno dvadeset godina, donelo je vesti koje su potresle američku javnost. Zvučalo je kao morbidna šala. Za sva vremena, noć uoči ovog čudnog praznika, samog po sebi bizarnog sa svojom jezivom euforijom, vezivaće se uz brutalnu, šokantnu i pre svega tužnu priču o "zlatnom dečku Holivuda" na čijem je primeru izašlo na videlo poročno naličje kalifornijske VIP scene. Nažalost, ni prvi put, ni dovoljno opominjuće. Ali, priča o Riveru Finiksu prerasla je u legendu kojoj svaka godina koja protekne doda još neki sloj. O njemu i njegovom slučaju pisalo se i piše mnogo, stručno, opširno, detaljno. Sa poštovanjem ili kritičkom oštricom, uz idolopokloničko divljenje ili najsurovija osporavanja.  Upravo ovih dana izlazi još jedna knjiga koja iznosi "tajne" kobne noći u kojoj je svet izgubio jednu od najbleštavijih zvezda koje su ikada krasile filmsko platno ("Last Night at the Viper Room : River Phoenix and the Hollywood He Left Behind", autora Gavina Edvardsa). Ne prestaje da intrigira. Dve decenije posle, tragedija mladog, lepog i talentovanog glumca, najperspektivnijeg iz svoje generacije, još uvek izaziva jednako interesovanje, prerastavši u međuvremenu u pravi urbani mit. Podsetimo ga se.
Rodio se na zalasku hipi-ere, čiji je produkt bio duhom i životnim stilom. Rastao je u veselim osamdesetim, do zvezdanih visina se vinuo u prelomnim, buntovnim devedesetim, čiji je najreprezentativniji izdanak (grunge generacija) takođe bio. Riverovo odrastanje, neobični način vaspitanja koje su Arlin i Džon pružili svom potomstvu, još uvek je pod znakom pitanja i oprečno posmatran. Jesu li ovo bili slobodoumni, ekstravagantni roditelji koji su decu gajili u duhu prirode i spontanosti, ili bizarni eksperimentatori čije su metode napravile večite traume i nanele senke na dušu najstarijeg sina, senke koje su ga na kraju i odnele?
Riverova kratka "odiseja" na ovome svetu sa strane deluje nestvarno, a on sam pomalo nezemaljski, što svakako pogoduje izgradnji legende. Previše osetljiv da izdrži svet ili previše ogrezao u njemu da bi opstao?
Bio je obožavan od svih, kako poznanika, tako i publike, što je njegov kraj učinilo dodatno neverovatnim i neočekivanim. Očigledno, mladi umetnik je nosio svojevrsnu masku. Nešto mračno i teško što je krio u sebi, utkivajući u srž svojih uloga. I pogled koji je uvek bludeo po daljinama, nekim nedokučivim prostorima, odsutan i zavodljivo  snen.
Od visina slave do pločnika na losanđeleskom bulevaru.  Jeziv kraj na jezivi datum. A kako je sve počelo?

понедељак, 28. октобар 2013.

Uzeh, otvorih, pročitah : Dejan Stojiljković

  autor: Isidora Đolović

Dejan Stojiljković - "Konstantinovo raskršće"
   Kada se pojavio famozni debitantski roman Nišlije, bila mi je interesantna tema, zvučalo je zanimljivo kao nešto novo kod nas, ali, kako odmiče vreme, čini mi se da je pisac mnogo uzleteo, a bez pokrića, što me dodatno odbija od njegovih dela (pored činjenice da su jako popularna, pa autor dozvoljava sebi da se svrstava među književne veličine - "usta moja, hvalite me", za šta ga ne treba kriviti, nije jedini- to je danas, izgleda, normalno). 
  Znate ono, postoji dobra književnost, jednokratna literatura za ubijanje vremena, i knjiga za pod nogar klimavog stola/šporet.
 Gde je tu Deki?


Hleba i igara

   autor: Isidora Đolović

   Ulenjila sam se u poslednjih mesec dana. Čitav spisak budućih tema čeka, ali, ja nisam od ljudi koji bilo šta rade polovično i na "otaljavanje", a sada od silnih drugih obaveza nikako nisam stizala da se posvetim piskaranju u meri koja bi mi bila prihvatljiva. Uglavnom, primljena sam na master studije o trošku države, prošao je i upis i već tradicionalni stres oko papirologije i natezanja sa nadaleko poznatim šalterušama Filološkog, pronađoh i stan...Sada čekam da fakultet objavi početak semestra za postdiplomce, selidbu i povratak prestoničkom aktivnom životu. Do tada, predstoji još malo kuliranja u rodnom gradu, dosadjivanja kod kuće i zahvatanja još malo divnog Miholjskog leta.
  Kad bi svi isključili svoja sokoćala i izašli napolje posle napornog radnog dana, bili bi kolektivno srećniji i smireniji. Ali, nekim čudom, to je nemoguća misija. Ja bez TV-a mogu, odvikla sam se tokom studentskih dana u domu, uostalom, ništa pametno ne propuštam. Sve potrebne informacije i zanimacije mogu naći na Internetu. Moji roditelji su druga priča i zahvaljujući njihovoj još uvek bezazlenoj zavisnosti od televizije, bila sam u prilici da zabeležim nekoliko novih pojava za mrzeti. Što se mene tiče, jedino što sam pratila poslednjih nedelja bile su serije na HRT-u, "Game of  Thrones" i "The Borgias". Kad već domaći kanali nisu želeli da otkupe nešto novo i zanimljivo, nego se i dalje u nedogled repriziraju dosadne i glupe "humorističke" serije, a od inostranih nude se samo neukusne istočnjačke sapunice. Kao i uvek, odbacujemo zapadno, prihvatamo "egzotični" otpad, a ne pravimo dobru selekciju ni među domaćim serijama.

недеља, 18. август 2013.

Baksuzluk postojanja

  "Neću ja ništa...Sve hoću!" ("Koštana")

   Prokletstvo je: uvek želeti i tražiti bezoblično, jer bi ideal dobijanjem forme izgubio svoju suštinu i prestao da nam znači životni smisao. Tumarati, juriti, slediti - i nikada ga ne upoznati. Pomiriti se s tim, a odupirati se pomirenosti.

autor: Isidora Đolović

Putovanje kroz sećanje

   autor: Isidora Đolović

   Svet je proletao sa druge strane zaprljanog automobilskog stakla: telefonski stubovi, krošnje drveća, busenje duž puta, zaslepljujući zraci sunca koji bi se na momente probili kroz šupljinu brda, zelenilo livada stopljeno u munjevite odbleske, oblaci, kilometri, i kilometri, i kilometri...Znajući put napamet, odavno sam prestala da na njega obraćam pažnju, prepuštajući se razmišljanju. To su bili jedini trenuci kada sam mogla da se osamim i izgubim u slobodnom vrludanju svojih misli, da ne učestvujem u razgovoru, ne odgovaram na dosadna i uvek ista pitanja, ne primećujem sve ono što u mirovanju kidiše na naša čula. Kretanje, brzina, putovanje. Iluzija bekstva koju pružaju. Sposobnost da nas hipnotiše i odnese pokret, gubljenje svesti o odredištu i prepuštanje struji. To je samo deo razloga što moja nomadska duša voli putovanja.
   Kao maloj, majka mi je često govorila (naravno, u šali) da su me zapravo Cigani ostavili pred vratima. Tome je donekle odgovarala moja garava kosa, neobična simpatija za cirkuse, boemiju, prašinu drumova, i pogled uvek široko otvoren, uperen u daljine. Volela sam taj zamišljeni scenario, naspram prilično prozaičnog porekla koje mi je život odredio. Ja sam dete bodlerovski zagledano u mape i globuse, sa "žudnjom golemom" što obuhvata čitavu vasionu. Zemlja Čuda u mojoj glavi preobrazila bi za tren "stvaran svet oko mene". Dva su neprocenjiva blaga: sloboda i imaginacija.
  Na svakom koraku signali prošlosti. Oni na prepad izniču preda mnom i obmanjuju me blizinom, istovetnošću mene nekadašnje sa mnom danas. Raštrkani, njeni jednostavni znaci izazivaju čudnu setu. Nadstrešnica  zbog  leta opustele škole, ispod koje se po kiši pilo najbolje pivo. Staze kojima se, iznad parka, pelo na "krov sveta". Miris dima cigarete pomešan sa varoškom maglom koja bi noću poput providne zavese pala na ulice, mokra i teška. Bandera pod kojom sam iznudila prvi poljubac, toliko brzoplet da ga se više i ne sećam. Nekada davno. Žao mi je što se osećaj uvek neumitno izgubi, što pripada trenutku i nikad, nikad ga ne možemo oživeti u sećanju, nakon što prođe. Sećanje je tek slika. Poput nemog filma. Promiču kadrovi, ali, sve ostalo što ga je činilo bledi i zavaravamo sebe da ga možemo dozvati i vratiti jednakom silinom kojom je doživljeno. Nekada davno. I čini mi se da uspomene, lepe ili ružne, više donose tugu nego radost. Baš time što su samo - uspomene. Prošlost i budućnost su nam nedohvatne, jedino sadašnjost imamo, u njoj postojimo, ona nam pripada. Pa, ipak, najmanje je cenimo od tri priznata vremena. Tek kada nam isklizne, žalimo za njom.
   Ko se promenio, ko je koga tu izneverio? Stari svet mene, ili ja ove tragove prošlosti? Da li je samo meni do njih stalo, čuvam li samo ja te fragmente uspomena, imaju li ikakvu vrednost osim u mojoj, melanholijom zatrovanoj, boemskoj duši? Bojim se da bi odgovor razočarao. Pesnički osećajni ljudi uvek nađu razlog da pate. Predmet njihove čežnje može postati bilo šta. I kamen, i zemlja, i talas. Raskupusani listovi beležnice, odavno uveli ispresovani cvet, zaboravljeni ugao neke uličice, težina kiše, treperenje neonske reklame. Miris magle u provincijskim večerima.  Bilo šta sa snagom da podseti. A sećanje je moćno oružje tuge.
 Šta to iščekujem? Vreme nas ne pita za dozvolu da žuri, ne haje za molbe da uskladi svoj dugi korak sa našim. Svaki trenutak znači nepovratnu promenu. Šta onda tražiš, dete jučerašnjice, znajući sve ovo?

понедељак, 27. мај 2013.

(Anti) Reklame

  autor: Isidora Đolović

  Ponekad nas nasmeju, zainteresuju ili oduševe, ali, mnogo češće iznerviraju, izazovu "transfer blama" ili osećaj srama koji je nedostajao njihovom (obično odlično plaćenom) tvorcu. Kao da više nema kultnih, efektnih i inteligentnih poruka koje vrše svoj zadatak na pravi način. Kada prekinu film ili seriju, trajući toliko dugo da zaboravimo šta smo gledali, izgubimo svaku volju i unapred omrznemo proizvod koji nude. Agresivnost je oduvek pratila svaku reklamnu kampanju, drugačije ne bi ni moglo, ali, sve više potrošački-kupoprodajni-pohlepni motiv odnosi pobedu nad svakim smislom, razumom i poštovanjem onih kojima se spot obraća. Sve češće se posle nailaženja na takav video, bilbord ili sliku u novinama osetimo posramljeno, besno ili prosto zabezeknuto.
   Najnoviji primer desio mi se baš pre neki dan. U toku desetominutnog bloka smenjivanja šarenih kadrova koji ispiraju mozak, uspavljuju svest i brišu pojam o onome što je zabludeli gledalac uopšte pratio, jedan momenat me prenuo iz nevoljne letargije, učinivši da protrljam oči u neverici i premotam u glavi šta sam to upravo čula. Jer, naviknuti da mehanički pratimo i olako primamo isporučene sadržaje, prestali smo mnogo obraćati pažnju na njihov (be)smisao. Ovoga puta, moju pažnju je negativno zadržala sledeća poruka: "Nemoj biti kao tvoj ćale...MENTOS". Reč je o bombonama. Videh posle da je sinhronizovana i prevedena, tj. identična reklama postoji i na drugim jezicima. Ne znam za te zemlje, ali, u kontekstu srpskog zvuči više nego uvredljivo, kad razmislite. Sukob generacija, bunt protiv staromodnog i konzervativnog večita je tema. Ali, čak  iako smo svi mi u nastupu tinejdžerskog besa ili neslaganja nekad rekli ili pomislili da nam je ćale "mentos", ima li smisla i ukusa kada se to pečatira jednom otvorenom, medijski protežnom parolom, gotovo sentencom?! Otac, roditelj uopšte, ne samo da više nije nikakav autoritet niti poštovanja vredna figura, nije cool- on je i mentol. Truba. Ne sledi takav uzor, sruši stare idole i "budi kul"!
    Iste večeri, nešto kasnije, nova diskriminišuča reklama me sačekala: "Ne budi majmun - čitaj Informer". Jasna aluzija na tri mudra majmuna iz japanske filozofije (Mizaru-Kikazaru-Iwazaru; "See no evil, hear no evil, speak no evil"), koji u ovom kontekstu mogu simbolizovati cenzuru protiv koje se novinari bune, potpuno je obesmišljena i trivijalizovana krajnjom porukom. Sažetak je postigao suprotan efekat. Ja ne čitam pomenute novine, priznajem da do skora nisam znala ni da postoje! Nije mi ni na kraj pameti da budem majmun, a očigledno to ispadoh- i ne znajući.
promašena poenta - u rukama nevičnih, svaki predmet izgubi dobar oblik
  Setih se onda ne tako dalekog slučaja ukinutih bilborda sa uvredljivom reklamom za paštetu "Argeta". Posle niza žalbi i apela sa obrazloženjima zašto izvesna poruka nije primerena, nestala je, povučena. Tek tada. Možda je i neko od nadležnih uočio pre puštanja u etar, ali, zarada je bila važnija od ljudskog dostojanstva....
  Pada mi na pamet i sveža kampanja za mini "Lav" pivo, koja opisuje novu ambalažu i ovim rečima:"Kažu da nije za prave muškarce, da je za baletane, mamine sinove...kažu da je za tvoju mlađu sestru". Pa onda sve one tablete za mršavljenje, koje u jednom slučaju reklamira izrazito vitka plavuša, rezignirano odgurnuvši grickalice i sa očajnim izrazom na licu posegavši za kutijom pilula. Posle konzumiranja, tek tada, dečko joj rado prilazi, a "uverljivosti" radi, razlika je jedino u tome što se iz vrećaste majice svukla u donji veš. Ili one za "vijagru", uloške (uvele su prepatetični pojam "oni dani"), hranu za pse i mačke, kao i već legendarne deterdžente i praškove koji brzopotezno "skidaju i najtvrdokornije fleke". Pa savremene idile američki iskeženih porodica, sa roditeljima tek par godina starijim od dece, blistavih izbeljenih zuba "od uveta do uveta" i bez ikakvih problema sa računom na plastičnoj-magičnoj kartici kojom kupuju bez ograničenja. Još dođe najbezazlenije to što već godinama i pored bezbrojnih skretanja pažnje, tvrdoglavo greše u reklamiranju kozmetike "Garnije" (francuski-"Garnier"), u našoj verziji "GarnijeR". Taj drski suglasnik samo se u našem prevodu zapatio i ni da mrdne (doduše, nedavno na lokalnoj televiziji čuh i za "GranD Pri"!). Ako nastavim, primeri će se nizati, a poenta je jedna: nema im kraja. Ako ne vređaju dostojanstvo, vređaju našu inteligenciju. A trebalo bi da je to dvoje povezano.
   Ko osmišljava, a ko dozvoljava ovakve stvari? I kada prestaju biti zanimljive? Da li je moguće da je kapitalističko društvo u svom proždrljivom jurišu na zaradu potpuno prestalo da uzima u obzir izvor svojih prihoda, kupce i čak ih otvoreno ponižava, verujući da su sasvim zatupeli, pa ne primećuju?
  Da priča ne bude sasvim negativna, ima i lepih reklama - pogledajte samo one za "Milku", "Coka Colu" ili najnovije za "Jaffu", sa Đurom. Dakle, može i drugačije.

Glavobolja maturske večeri

  autor: Isidora Đolović

 Reč matura potiče od latinskog "maturus", što označava zrelost. U počecima visokoškolskih ustanova, odnosila se na "ispit zrelosti", završno polaganje kojim se student/đak proglašava osposobljenim da nastavi koračati u svet odraslih i plivati u vodama odabrane profesije. Potom se značenje malo proširilo, pa je obuhvatilo i oproštajnu svečanost akademaca i gimnazijalaca/srednjoškolaca. Mic po mic, dok se školstvo granalo, fleksibilni pojam dobio je mnoge varijante. Počeo se obeležavati ne samo završetak srednje, već i osnovne škole- kao "Mala matura", a čak i deca u predškolskim ustanovama imaju nekakvu "Mini-mini maturu" (kada je moj brat, pre 15 godina, kretao u prvi razred, baš pod pomenutim nazivom im je priređen ispraćaj iz vrtića!). Matura je gotovo isključivo počela da označava svečanu žurku na kraju poslednjeg razreda, iako se novim sistemom vrednovanja učeničkog znanja onaj zastareli smisao pokušava vratiti na mesto prijemnog ispita. Ne mali doprinos pružili su američki tinejdžerski filmovi, u kojima je mesto maturantskog slavlja povlašćeno, pa nije ni čudo što se i kod nas, u kulturološkoj papazjaniji, našla i težnja da imamo "prom night" na srpski način. Kako izgleda?
  Nagoveštaj leta sezona je matura, koje posebno u poslednjih par decenija predstavljaju eksploziju ludila kupovine i bezumnih, prečesto nerealnih zahteva omladine, a većinom glavobolju za roditelje. Nekadašnji i izvorni dostojanstveni karakter događaja zamenjen je snobizmom, rasipanjem, ispoljavanjem skorojevićstva koje bi Nušića inspirisalo u sasvim zadovoljavajućoj meri, te primitivne sklonosti i prodor palanačkog mentaliteta u elitne gradske "hramove znanja". S jedne strane potrošački sindrom u punom "sjaju", a sa druge parada kiča i neukusa. Pogledajte bilo koji od gimnazijskih maturskih balova i čini mi se da ćete steći sličan utisak. I pre nego što se javnost zaprepašćeno uhvati za glavu pred poražavajućim rezultatima učeničkog (ne)znanja na testovima, nije suvišno obratiti pažnju na vidove opraštanja istih od đačke klupe.
  Američki koncept je poslužio kao početni uzor, ali, začinjen prepoznatljivim srpskim šatorsko-svadbarskim "ukrasima", mutirao je u nešto sasvim osobeno. Poslužiću se ličnim, ne tako davnim iskustvom. Završila sam čačansku Gimnaziju, koja je jedna od najstarijih, a još uvek važi i za jednu od najuglednijih srpskih srednjoškolskih ustanova, premda su kriterijumi za upis drastično opali tokom minule decenije. Upravo na planu ovakvih primera ispoljava se paradoksalni kič-karakter maturskih proslava. Ovdašnji Gimnazijalci već dugo imaju privilegiju da završno slavlje provedu u prostorijama Doma kulture, umesto u zagušljivoj sali nekog hotela, restorana ili kantine (što su opcije  vršnjaka iz drugih škola). Od Gimnazije do Doma prolaze, onako u paru sa svojom pratnjom, gradskim šetalištem krcatim rodbinom, drugarima ili dokonim znatiželjnicima, što bi trebalo da svemu pruži još svečaniji karakter. I zanimljiv je doživljaj, bez dileme, nimalo ti nije svejedno. Ništa sporno, sem činjenice da budući akademci prethodnog dana slave konačni kraj druge etape obrazovanja "rsajući" uz trubače, mesecima pre devojke se prepucavaju i gotovo "čupaju" oko izgleda i modela haljine, razbacuju ciframa i dizajnerskim "brendovima", a po ulasku u famozni Dom KULTURE, sve se preobraća u prosečnu šatorsku feštu. Princeze u šljaštećim satenskim toaletama ostavljaju previsoke štikle pod stolom, kako bi nesmetano dizale ruke i urlikale na hitove Polumente i Lukasa, a kasnije će moderne turbo-Pepeljuge pijano tapkati za cipelicama, izbegavajući da nagaze neku usput razbijenu flašu. Devojka iz mog razreda gnjavila nas je mesecima unazad pričom o kupovini svečane haljine u Rimu, za koju će - i sandale pride - njeni matorci "pući" 2000 evra. Možete zamisliti razočarenje kada smo konačno videli da to osmo svetsko čudo nije ništa bolje, ni drugačije od neke krpice iz kineskog butika! Par generacija pre moje, grad je brujao o "haljini od zlatnih dukata" koju je nosila kćer političara/rodonačelnika gradske vlastodržačke dinastije. Revija koja se iz godine u godinu priređuje na šetalištu, jedne od poslednjih večeri u maju, najviše podseća na "Grand" paradu (neke cure su se pojavile u šortsevima), a ni ponašanje mladih dama nije daleko. Čast izuzecimja, rekla bih da iz godine u godinu ovaj negativni trend sve više zahvata maturante, a primetan je njegov porast u osnovnim školama, što je posebno alarmantno.
 Istraživanja "Politike" pokazala su da mladi, najčešće pod uticajem svog društva, očekuju da se za "najvažnije veče, koje se zbiva jednom u životu" na njih potroše sumanute količine novca, s tim što kvalitet obavezno zaostaje za uloženim sredstvima, tj. kvantitetom. Zaduženi profesori i direktori škola kao da više i ne mare da usklade zaista važan i lep karakter ovog događaja sa budućim statusom svojih učenika i onim što je priroda škole trebalo da im usadi, nego se bez otpora mire sa spuštanjem na nivo opšteg prostakluka. Drugu stranu medalje predstavljaju agresivni ispadi, kada matura služi kao izgovor za divljanje. Najskoriji slučaj zagrebačkih maturanata sa nošenjem ustaških kapa, divljanjem po centru grada, nereagovanjem policije i uopšte pasivnošću sa kojom su izgredi ovih adolescenata primljeni, po ko zna koji put potvrđuje da nadležni skrštenih ruku posmatraju kako stasava još jedna izgubljena generacija. Tužno i ružno.
 Vratimo se na moju maturu. Pošto sam spadala u onu malobrojnu grupu tinejdžera koji nisu "ljubili" đipanje uz narodni melos (ni danas, naravno, ne odstupam od toga), propustila sam dnevnu feštu u školskom dvorištu. Matursku haljinu sam sama osmislila i mesecima ranije na zadnjoj korici sveske dorađivala skicu, koju sam odnela tetki-krojačici. Moji nisu ni osetili troškove mature, a (bez lažne skromnosti) ostavila sam veći i bolji utisak nego nakvarcovane, drečave, "pinkovski" udešene i bučne mamine i tatine pomodarke. Na proslavi smo najbolja drugarica i ja sa još jednim ortakom sedele, cevčile "Kolu" i pričale, posmatrajući veseli svet. I bilo nam je sasvim dobro.
  Poenta priče: ne morate ići ni u jednu od krajnosti, ali, bilo bi lepo kada bi se te večeri pokazalo nešto više originalnosti, samosvesti, zrelosti...kroz odeću i ponašanje. Ipak je matura, barem u svom osnovnom značenju, vrhunac jednog doba i ulazak u novo, za mladu osobu najvažnije i najpoletnije. Mi se te večeri ne samo pokazujemo svetu, već i dokazujemo u šta je to naša ličnost izrasla tokom četvorogodišnjeg školovanja. Pretvaranje svega u cirkus unižava vrednost i obrazovanju, i individualnosti, i racionalnosti, ali sasvim je u skladu sa silaznom putanjom čitavog našeg društva. Nije to samo udar po džepu roditelja, u vremenu nezapamćene besparice, nego i udar po ponosu razumnih, kojima je još uvek iole stalo. Možda grešim, ali, svečanu estetiku smenio je splavarski neukus, a umerenost i dobar stil- plima primitivizma i pokondirenosti.

недеља, 26. мај 2013.

Slučaj Anđelina : Hrabrost ili ludost?

 autor: Isidora Đolović

   Jedna od vesti koje su u poslednjih par nedelja uzdrmale javnost, kako svetsku, tako i ovdašnju, neočekivan je i u najmanju ruku šokantan postupak holivudske glumice Anđeline Džoli. Odlukom da se podvrgne dvostrukoj mastektomiji (hirurškom odstranjivanju obe dojke), zvezda poznata po kontroverznom ponašanju u ranoj mladosti i radikalnom zaokretu u kasnijim godinama, izazvala je različite reakcije. Iz tih razloga, a znajući da kao javna ličnost ima odgovornost za svoja dela pred svetom koji ih pomno prati, ovu odluku je obrazložila opširnim pismom objavljenim u "NewYork Times"-u. S obzirom na to da Džolijeva nije obolela, već je procenjeno da je nosilac visokorizičnog gena, njen način da predupredi bolest koja je bila kobna po mnoge žene - pa i njenu majku Maršelin - razmatra se kao opravdan i trezven ili pak bezumni poduhvat iz loše obaveštenosti. Neminovno su se tu, barem na ovim prostorima, upleli osećanje ogorčenosti zbog filma "U zemlji krvi i meda", navika da se traži teorija zavere protiv nebeskog srpstva i proklinje truli Zapad "sa svojim bolesnim idejama", i slično. Kulminiralo je ovih dana, kroz neukusnu i krajnje uvredljivu naslovnicu bosanskog časopisa "Dani ", koja postavlja pitanje, citiram, "Šta je žena bez sisa?!" Problem nije ni izbliza jednostran i otvara nekoliko drugih. Dakle, da li je reč o herojskom ili suludom postupku i kako je dvostruki moral javnog mnjenja i ovoga puta došao do izražaja?

  Anđelina Džoli Vojt (38 godina) bez sumnje izaziva prilično ambivalentne reakcije medija, od samog početka svoje karijere. Prešla je dug put od divljeg holivudskog derišta (kći oskarovca Džona Vojta), tetovaža, brakova i razvoda, nošenja bočice sa krvlju Džonija Li Milera, bizarnih fotografija sa konjima i ostalih mladalačkih grehova koje joj pseudopuritansko društvo danas tako rado zamera....preko seks-bombe, lepotice i zvezde brojnih i žanrovski različitih filmova (od akcija zasnovanih na video-igricama do zahtevnih dramskih rola) koja se trudi da izađe iz kalupa i zasnuje drugačiji imidž...pa do humanitarca, Unicefovog ambasadora dobre volje, društveno i politički angažovane žene, majke šestoro dece. Na tom putu sazrevanja i grčevitog dokazivanja samostalnosti i ozbiljnosti, mnogo toga se promenilo i neki pogrešni koraci joj nisu oprošteni. Omrzli su je, neki zbog amaterski i laički režiranog filma (o kome sam već pisala: http://alittlerunaway.blogspot.com/2012/03/u-zemlji-lazi-i-bola.html ), drugi zbog toga što im "idu na živce taj dobrotvorni rad i usvajanja", a treći (razume se, lepši pol) tek zbog činjenice da je "maznula" Breda Pita. Drvlje i kamenje jednih na Anđelinu smenjuje se sa podrškom i divljenjem drugih, a istina je negde između. Ovoga puta, medijska prašina podigla se u vezi sa jako ozbiljnom temom današnjice- a to je pitanje raka. I ono čini polemiku nimalo bezazlenom.
  Slobodno možemo zaključiti da je kancer (uz AIDS) najveća moderna pošast, u rangu kuge i kolere iz prošlih stoleća. Rak dojke i grlića materice naročito odnosi previše života, a sudeći po statističkim podacima i istraživanjima koja se iz godine u godinu sprovode, Srbija je po stopi smrtnosti i neosvešćenosti žena u vezi sa ovom opakom bolešću u samom neslavnom vrhu. Ukoliko se vratimo na temu Osmog marta koju sam pre par meseci započela na svom blogu, zamislićemo se, sa prstom na čelu...

  Za početak, prenosim sadržaj Anđelininog pisma:
"Moja majka se borila sa rakom oko deset godina i umrla je sa 56 godina. Izdržala je da doživi da vidi i upozna svoje prvo unuče. Ali, moja ostala deca nikada neće imati priliku da dožive ovo iskustvo i upoznaju je i shvate koliko je bila puna ljubavi i gracioznosti. Često govorimo "o maminoj mami" i pokušavam da im objasnim bolest koja ju nam je oduzela. Pitali su me da li meni može da se dogodi isto. Iako sam im govorila da ne brinu, istina je da i ja nosim gen BRCA1, koji povećava rizik od razvijanja raka dojke i jajnika.Lekari su procenili da postoji 87% šansi da obolim od raka dojke i 50% da obolim od raka jajnika. Oni koji imaju gen BRCA1 imaju 65% šanse da da dobiju rak dojke.Kada sam shvatila šta je moja realnost, odlučila sam da minimiziram rizik koliko god je to moguće. Donela sam odluku da napravim preverntivnu mastektomiju. Počela sam sa grudima jer je rizik od raka grudi veći od rizika jajnika, a to je i kompleksnija operacija.Tokom 24. aprila završila sam tromesečnu proceduru koja je vezana za mastektomiju. Imala sam mogućnost da ovo zadržim samo za sebe i nastavim sa svojim poslom.Ovo pišem jer se nadam da će i druge žene imati koristi od mog iskustva. Rak je još uvek reč koja izaziva strah u ljudskom srcu i osećaj nemoći. Ali moguće je saznati da li ste podložni ovakvom riziku i da preduzmete nešto protiv toga.
Moj proces je započeo 2. februara pod nazivom "uklanjanje bradavica" a podrazumeva isključivanje bolesti dojke u kanalima iza bradavice i omogućava dodatni protok krvi u tom području.Ovaj postupak uzrokuje bol i modrice ali povećava šansu za spasavanje bradavica.

Dve nedelje kasnije imala sam operaciju kojom mi je uklonjeno tkivo dojke i stavljeni su privremeni umeci. Operacija može da traje i do osam sati. Kada se probudite ugledate razne uređaje priključene u svoje grudi. Imate osećaj kao da se nalazite u sceni nekog SF filma. Posle nekoliko dana, možete da se vratite normalnom životu.Devet nedelja kasnije bila je završena i rekonstrukcija grudi sa implantima. Tokom poslednjih godina bilo je neverovatnih pomaka u medicini u ovoj oblasti.Ovo sam vam napisala jer sam htela ženama da kažem da odluka o mastektomiji nije laka. Moje šanse sa 87% pale su na 5%. Sada mogu da kažem svojoj deci da ne moraju da se boje da će me izgubiti zbog raka.Mogu da vide moje ožiljke i to je to. Sve drugo je samo "mamica" , kao što je bila i pre. Oni znaju da ih ja volim i da ću uraditi sve samo da budem što duže sa njima. Osećam se jačom jer sam napravila izbor koji ni u jednom slučaju ne umanjuje moju ženstvenost.

Srećna sam što imam partnera, Breda Pita, koji je pun ljubavi i podrške. Znajte da svako ko ima suprugu ili devojku, ovo je bitan deo tranzicije. Bred je bio u "Pink Lotus" centru za rak dojke svake minute tokom moje operacije. Pronašli smo i trenutke u kojima se smejemo zajedno.Znali smo da je ovo ispravna odluka za našu porodicu i da će nas zbližiti još više. Svaka žena koja ovo čita, nadam se da zna da postoji rešenje. Želim da ohrabrim svaku ženu, posebno ako u porodici imaju istoriju raka jajnika ili grudi, da potraže medicinske stručnjake koji mogu da vam pomognu da prebrodite ovaj deo svog života i napravite izbor na osnovu pouzdanih informacija.

Postoji mnogo lekara koji rade na alternativnim načinima operacije. Moj način će biti objavljen na stranici "Pink Lotus" i nadam se da će to biti korisno drugim ženama.Rak dojke ubije 458.000 ljudi svake godine, najčešće u manje bogatim zemljama. Naš prioritet mora da postane da to omogućimo što većem broju žena da se testira i dobije preventivni tretman, bez obzira odakle dolaze. Cena testiranja na gene BRCA1i BRCA2 u SAD-u košta više od 3.000 dolara što ostaje velika prepreka za puno žena.

Odlučila sam da moja priča neće ostati privatna jer postoji mnogo žena koje ne znaju da možda žive u senci raka.Život dolazi s mnogo izazova. Oni koji nas ne plaše su oni koji mogu preuzeti nas i kontrolu nad nama."

 Kao nesumnjivo velika zvezda i osoba koja se svim silama trudi da svojoj društvenoj aktivnosti da smisao i utiče na svest svojih poštovalaca i onih drugih, Džolijeva je odlučila da iznese svoj problem i o njemu na sav glas progovori ispovednim tonom, izazivajući pri tome niz predrasuda i palanačkih reakcija u narodu. Čini se da su, kod nas, one nadjačale reči podrške. A radi se, jednostavno, o ženskom telu i slobodi odluke! Da li je ta odluka bila preuranjena ili ne, sam Bog zna. Neukusno je zaključivati kako  se "po toj logici možemo baciti pod kamion, da ne bi čekali da nas možda  jednoga dana udari". Život je, od svog prvog trenutka, veliki niz rizika i igra slučaja, u kojoj nam ništa nije zagarantovano, ali, to ne znači da ne treba učiniti što je do nas kako bi predupredili eventualni kobni ishod! Anđelina je svoje iskustvo obelodanila kako bi ohrabrila žene i pokazala svesnu požrtvovanost zarad dugoročnijeg cilja, pa je licemerno verovati da je bilo kojoj ženi lako odlučiti se na takav potez! Mnogo je jednostavnije osuđivati, tvrditi kako je "stigla božja kazna za film o Srbima"(?!), kako je "poludela, propala i nije više dobra riba"(?!)...a ne uzeti ni jednog trenutka u obzir mogućnost da sutra u toj koži bude bilo koja od nas, vaša kći/sestra/majka/supruga/prijateljica! Ne čudi me toliko sebičluk tzv."muškarčina" koje misle jedino na svoje životinjske seksualne nagone i u tom divljanju testosterona žensko telo posmatraju kao sredstvo za zadovoljenje istih, pa dozvoljavaju sebi ovakve ispade:


http://www.tarzanija.com/oprostajno-pismo-andelininim-sisama/

 ....koliko me zaprepašćuje reagovanje pojedinih žena i krajnje zlurade opaske, koje nimalo nisu na mestu! Inače, dotakao se ovoga i Radoš Bajić u svojoj trivijalno-populističkoj TV seriji o selu i babi, doduše, vrlo preciznoj u oslikavanju ruralnih i malograđanskih karaktera. Bolest je za veći deo našeg naroda još uvek tabu-tema i nešto što treba kriti kao sramotu. Čak i oni koji pretenduju da budu glas razuma i važe za inteligentnije pripadnike građanstva, iz nemogućnosti ili nedostatka volje da razumeju, odlaze u krajnost i posežu za omiljenim izbacivanjem vesti  iz konteksta:

http://www.rudan.info/jolie-bez-sisa/
http://www.rudan.info/bredu-pittu-odrezali-desno-jaje/

 Anđelinin slučaj nikako nije usamljen. Pre pet godina je glumici Kristini Eplgejt dijagnostikovan rak i takođe izvršena dupla mastektomija. Ne samo da se uspešno oporavila, već joj je estetskim zahvatom poprsje rekonstruisano, ozdravila je, udala se i rodila dete, a uz nastavak karijere otvoreno govori o teškom iskustvu i načinu na koji se sa njim izborila. Kajli Minog, Šeron Ozborn, Šeril Krou - samo su neke od poznatih dama koje su pozdravile Anđelininu ispovest, budući da su se i same suočile sa sličnim problemom i šalju poruke podrške ženama. Ono što, ipak, problematizuje i izdvaja slučaj Džolijeve jeste to što ona nije obolela, već je "samo" utvrđeno da za to postoji velika mogućnost. Način prevencije bio je radikalan, da li i neizbežan? Pitanje ostaje otvoreno.

Kylie
Christina
Sheryl
 Postoji još jedna strana ove priče, pojava naročito zastupljena na srpskoj estradi. Tiče se rasprodaje privatnosti, odnosno korišćenja (")bolesti(") kao bizarnog sredstva privlačenja pažnje žute štampe i izazivanja empatije koja bi trebalo da pomogne poljuljanom imidžu i izvuče neku "medijsku personu" iz nemilosti. Videli smo kako npr. Nataša Bekvalac, Goca Tržan ili Isidora Bjelica patetično pominju razne tumore, terapije i operacije koje ih čekaju, ničim izazvano i nikom potrebno, čim ih neko vreme nema u novinama, a ne znaju kako da se vrate na stranice žute štampe. Morbidarijama nema kraja, pa ako je bilo popularno nositi prase-ljubimca u damskoj torbici, obuvati bebama štiklice, što ne bi i bolest bila "šik"? U osnovnoj sam učila sa jednom devojčicom koja je dosta često lomila nogu ili ruku. Osim što kao da je uživala u nošenju gipsa, ona nije dozvoljavala nikome od nas ostalih da se pojavimo sa zavojem ili flasterom, kamoli većom povredom. Valjda da joj ne "krademo slavu", šta li?! Estradna patologija bez mere, uostalom, dovela je do fasciniranosti i iščekivanja graničnih situacija uživo. Videli smo seks, tuču, čeka se ubistvo. Gradacija ludila.
  Slučaj Maje Volk nije daleko, pošto je dotična gospođa posle divljenja javnosti zbog dva doktorata, inteligencije, svestranosti i hrabrog izlečenja alternativnim načinima, postala inventar jeftinih rijaliti-programa, a sa podizanja svesti o lečenju prešla na dosadno i napadno isticanje nesrećnog iskustva i u prilikama gde tome mesta nema, sa nekom bizarnom (samo)svešću o nadmoćnosti. Pogledajmo samo njenu izjavu o "slučaju Anđelina": "To je zločin, to je vrh nemoći medicine, koja sada kasapi žene zato što je nije u stanju da uradi bilo šta. Apsolutno sam protiv takvih intervencija jer znam da se rak može izlečiti i bez operacije, radijacije i bez hemoterapije. To je horor medicine i farmaceutske industrije. Je l' znate koliko to košta? Takvi "divni" zahvati donose milione dolara onima koji ih predlažu i izvode! To je zaista zločin, a ona je sirota žrtva neznanja i vere u crkvu medicine. Medicinu zovem crkvom zato što se bazira na veri, a ne na znanju. To je zaista srednji vek, nemam reči!


  Kao što vidimo, nimalo jednostavna priča. Ona nije samo o "hiru jedne glumice pune para" i nema veze sa ličnim simpatijama ili antipatijama prema liku i delu Džolijeve. Uključuje pitanja ženske samosvesti, slobode izbora, hrabrosti da se bude iskren prema sebi i svetu po cenu nerazumevanja u tom rušenju tabua. Možda i najvažnije, uključuje pitanje podrške i razumevanja bližnjih kada je o delikatnim stvarima reč i, na kraju krajeva, koliko je sve to u 21.veku uopšte moguće. Stoga, Anđelina, svaka čast na hrabrosti!

петак, 17. мај 2013.

Cirkus, deo drugi

  autor: Isidora Đolović

  Ja moram još malo. Šta da se radi, svi smo mi negde u duši "mazohisti". A i ja sam snob posebne vrste. Primera radi, pretprošlog leta sam, mimo običaja, ostala u Guči tokom Trube. Obično zbrišem čim krene vašar prostakluka i krkanluka. Te godine je mama slomila nogu i neko je morao ostati da pomaže babi oko "pansiona" (izdajemo sobe svake godine, pisala sam o tome davno). I tako sam ja, usred tog haosa neartikulisanih zvukova i šatorskih mirisa koji su dopirali iz varoši po celi bogovetni dan - na terasi čitala "Rat i Mir". A  sabah zorom, dok ne počnu pucati prangije i mamurni gosti ne ustanu, u kuhinji štrebala pedagošku psihologiju za ispit. Kad imaš "svoj mali svet i oko njega Kineski zid" neukus te sve manje tangira. Tako i sad - pišem, radim, za svoju dušu čitam glomazne "Forsajte", a kad moji uveče puste drugi čin putujućeg cirkusa, onako kritičko-analitički bacim i ja pogled. 
   Ne želim da ispadnem maliciozna prema "Moje/Naše/Njihove (?) 3". Još samo ovo, i neću više, obećavam. Znala sam da me one "La La Land/ kućica slatkiša" kreacije na nešto asociraju, a onda mi je sinulo i na  šta- grozni blizanci iz "Alise"!
 Čak se i rimuje: Tweedledum and Tweedledee -  Moje tri! Mada, bilo je i asocijacija na Leteće medvediće i Moćne rendžere.

 Pokretni cirkus, nema šta. Ko očekuje nešto više, verovatno nema pojma šta je Evrovizija. Izdvoji se tu ponešto što valja, nije da nije. Ali, uglavnom se lepo ismejem. Bože, Bože, kao smotra najvećeg evropskog šunda. Vendi bi se super uklopila među pojedine.
  Mislim da su Danska i Norveška najrealniji favoriti. Norveška pesma baš i nije za Eurosong, čak mislim da bi bila savršen soundtrack za nekog "Bonda" npr, ali meni se, kvalitetom, izdvojila. Nije ni Danska nešto preterano originalna, ali, opet, za klasu više od ostalih. Tu bi se mogli svrstati Moldavka i onaj dečko iz Azerbejdžana, čini mi se. Bendić iz Jermenije je u redu, "world peace" i te fore američkih misica, malo izlizano, no sve u svemu fino. Rumun je izuzetno zanimljiv, na momente skroz uvrnuto zanimljiv - transilvanijski Farineli ili Drakula kontratenor, kako vam drago. Takav vokal i način pevanja su prilično retki, ali ipak nisu za pobedu. Ovo ostalo....tuga, čemer, jad. Pesme koje nemaju "ni glavu, niti rep".

   Mađarska je smorila za sve pare...ništa dosadnije nisam čula u skorije vreme. Onih Bugara (Elitsa i Stojan) sam se odmah setila, već su se jednom takmičili, nisam sigurna da li one godine kada je Marija pobedila ili kada smo mi bili domaćini. Uglavnom, i tad i sad bili su mi nekako jezivi. Albanci skinuli Bajagin "Plavi safir". Makedonija je zvučala potpuno raštimovano, kao da Esma i dečkić,"Toše-wannabe", izvode dve različite pesme, a onda su ih spojili u jednu i napravili potpunu zbrku.  Realno, osim možda Crnogoraca (i to samo jer se solidarišem sa bratom, kome se ženska opasno svidela i po ceo dan vrti njihovu numeru), niko od naših (ex-YU) nije ni zaslužio da prođe, ali, opet mi je žao kad vidim kakve baljezgarije su se provukle.
   Najviše mi je žao ove tri devojčice, koje su uvučene u jednu, od početka preforsiranu priču, bez ikakve lične volje. Samo pioni. To je moj utisak. Jeste, zezam ih i ja, al ništa zlonamerno. Nego, koliko se meni čini, više od polovine predstavnika su takođe pobednici nekih nacionalnih "Talenata"? Nova moda?
    A tek ovaj tekst: http://www.pressonline.rs/zabava/dzet-set/273212/srbiji-ukrali-finale-evrosonga.html ...Ne znam za vas, al meni baš  vređa inteligenciju. BAŠ. Dajte, ljudi, stalno oko nas neke teorije zavere, neke moralne pobede, srebrna zlata, "sjajni nastupi"- a nekim volšebnim slučajem loši plasmani...Nazovi-novinari koji ovo pišu samo iritiraju i truju narod, što se po većini komentara ispod priloženog teksta i vidi. Ah, da, ovo je "Press"...sve jasno, onda.
 Čemu žalopojke?
 Jel pesma bila loša? Jeste.
 Jel  mogla da prođe? Možda, ali, to ne menja činjenicu da je smeće.
 Jesu li prošle i gore kompozicije? Jesu, pa ni to ne menja činjenice.
 Osećam, da smo otišli u finale, opet bi se kukalo da nam je ukradena pobeda.
 Piše, na drugom mestu: provocirali naše da im je nastup lezbo-aluzija, a u drugom polufinalu pustiše Finkinju što je valjda poljubila plesačicu (ne videh, pa ne znam) i Rumuna koji "peva kao žena ili barem osamnaestovekovni kastrato". Opravdavanje sopstvenog neuspeha? Kako li će gospođa Duška Vučinić preživeti? Kako li svake godine, AVAJ, uspevaju da prebole?
 I još piše da su devojke "plakale zbog nepravde"....pre će biti da su plakale shvativši u šta su uvučene. I ako ovaj debakl shvate kao poraz i tragediju, a ne dobru lekciju i priliku da se iščupaju iz manipulatorskih estradnih kandži na vreme, onda im bolje od Evrovizijskog cirkusa, Mareta, Prve Turske i Marine "večito pod gasom" i ne treba... 
  I da se razumemo već jednom, ovo nije nikakva ozbiljna kulturna manifestacija, nikakav prestiž, nikakvo životno pitanje. Ali, dok ja ovo pišem, aktuelni predsednik republike gostuje u najpopularnijem  talk-show programu. Svuda estrada. Svuda - Evrovizija.

  Sutra je Noć muzeja. Komercijala, jeste - ali i dalje pametniji izbor. Ako baš morate da budete uz TV, radije izaberite prenos premijernog izvođenja obnovljene "Aide" u Viminacijumu (RTS2). 

среда, 15. мај 2013.

Cirkus se nastavlja

 autor: Isidora Đolović

 I sam odabir finalista "Prvog Glasa Srbije", pa ulazak navrat-nanos sklepane kompozicije u uži izbor i naposletku pobeda na "Beosong"-u bili su očigledna nameštaljka. E, pa, ako je kratak vremenski rok bio izgovor za onako očajnu pesmu, od domaćeg izbora do polufinalne večeri u Malmeu imali su bezmalo DVA MESECA fore da doteraju sve ono što im se zameralo: pesmu, kostime, nastup....
 Pošto su moji ukućani sinoć zaseli pred televizor da isprate ovaj godišnji karavan dražesnog kiča, iz znatiželje odlučih da i ja bacim pogled na epilog. I nisam videla da je išta menjano na bolje. Pesma sama po sebi može da prođe u kontekstu takmičenja ovog tipa. Nevena i Mirna su je vokalno iznele na najbolji način, a ne znam da li se samo meni učinilo ili je Sarin udeo (u refrenima) smanjen? Imam utisak da je ona najmanje pevala, što je opet dobro i racionalno odlučeno, a svoje strofe je pristojnije nego ranije izvukla. Sa te strane, kažem, pesma bi mogla da prođe, pogotovo jer niko ne razume nebulozu od teksta.
  Ali, ako je već tako, bar bi scenski nastup trebalo da sugeriše o čemu pesma govori i koji je uopšte koncept zamišljen sa te tri devojke. Ja sam sinoć imala utisak da je u pitanju neki nedefinisani-lezbo kontekst. Nevenino i Mirnino maženje, Sara se okolo plazi, one jarke boje kostima....haos. A mislila sam da od onoga sa "Beosonga" ne može gore! Drugo, danas se SVAKO naziva modnim kreatorom. KLOVNOVSKE kombinacije Ane Ljubinković bile su vizuelna katastrofa, samo su ih naružile i izgledale su smešno, nezgrapno, kao da je neko baš imao nameru da ih ismeje, da se dobro našali na račun sopstvenih predstavnika. Procenite:


  Što se ostatka polufinalista tiče, a bilo je očekivanog "smeća za izvoz", prokomentarisaću samo da su dalje ipak otišle neke mnogo gore pesme nego što je naša (Irska, Belgija, Litvanija, Belorusija...); nemačka pesma je, bar po onom kratkom predstavljanju sudeći, bled pokušaj da se iskopira prošlogodišnja pobednička; Nina Žižić iz Crne Gore fenomenalno peva i pravo je otkriće; ipak, Danska je bila najubedljivija i jedina mi se dopala. Čula sam neka poređenja sa Željkom, ali, ja ne vidim sličnost ( Šta, frula?!? Smejurija. Više podseća na neku irsku melodiju). Samoprecenjeni "Gospodine Lane", grešite!


 I mada se, u našim medijima, očigledno očekivalo da kao od šale prođu dalje, ni Mirnino i Nevenino sjajno pevanje, ni mladost i lepota naše tri takmičarke (za koje su se valjda još nadale da će ih izvući) nisu pomogli jednoj lošoj pesmi, potpuno neosmišljenom nastupu (ovo ih je, čini mi se, dotuklo) i nedovoljno ozbiljnom pristupu onih koji su ih pripremali. Potencijal su imali, nisu ga iskoristili kako treba. Očekivalo se da svi "padnu na nos" što barem šaljemo tri atraktivne devojke- kad već pesma nije nešto. A sinoć je bilo bar još 70% mladih i lep(š)ih učesnica, pa još i nekih sa boljim pesmama. Mrka kapa.

Od pornića....
....do vrtića....
...i kući, na krilima švedskih leptirića

Kultne lepe fotografije: Liz Taylor & James Dean na setu filma "Giant"


autor: Isidora Đolović


  Spektakularni klasik "zlatnog doba Holivuda", film "Div" (Giant), snimljen je davne 1956. godine. Osim što je poznat kao poslednje ostvarenje večitog "buntovnika bez razloga" (koje mu je donelo posthumnu nominaciju za Oskara), ovaj teksaški ep u režiji Džordža Stivensa okupio je u svom središtu trio legendarnih glumaca. Elizabet Tejlor, Džejms Din i Rok Hadson maestralno su preneli na veliko platno dramatičnu sagu o tri generacije stočara, traganju za naftom, porodičnim problemima, napetim odnosima prouzrokovanim neostvarenim ljubavnim čežnjama, kontroverzama rasizma, tretiranja žena, klasnih podela i društvenih obrta prve decenije dvadesetog veka na ruralnom jugozapadu Sjedinjenih Država. Danas je sa razlogom svrstan u jedan od najblistavijih bisera kinematografije.
 
James Dean je nastradao pre objavljivanja filma, 30.septembra 1955.godine
Elizabeth Taylor, legendarna lepotica ljubičastih očiju, preminula je 2011.
kao Leslie Benedict i Jett Rink, supruga vlasnika ranča i najamni radnik koji je potajno voli i idealizuje
 
  Nezaboravna hemija i harizma Dina i Tejlorove (mada bi, u svetlu stalnih govorkanja o seksualnom opredeljenju tragično poginulog Džimija, neki rekli da je Rock Hudson budio više interesovanja - istina je da je između dva glumca bilo mnogo rivalstva i tenzije), na platnu i van njega, doprinela je lepoti i umetničkoj vrednosti filma. Bili su dobri prijatelji, poveravali se jedno drugome, a Liz je prema Džimiju pokazivala razumevanje i zaštitnički odnos, što se vidi i u njenim rečima o kolegi: 
"He was very afraid of being hurt. He was afraid of opening up in case it was turned around and used against him."; “He had suffered so much in his life – a horrendous childhood, you just wanted to put your arms around his wounds, and kiss all the harm away.”   
   Slike govore više od hiljadu reči. Dve nezaboravne holivudske ikone, ali i "obični" ljudi. Talenat, lepota, tragika i ranjivost, na jednom mestu:


Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...