четвртак, 31. октобар 2013.

....and River ran through it...

autor: Isidora Đolović

River Phoenix (1970-1993)
Život, mit, kompleks tragičnog junaka

"Ljubimci bogova umiru u mladosti, davno je rečeno, a oni se time izbavljuju od mnogih nesreća, jer ne vide smrt prijateljstva, ljubavi, mladosti- jednom rečju, svega što je u nama, osim disanja." (Bajron, "Don Žuan", str. 82)

Jutro 31. oktobra (Halloween) pre tačno dvadeset godina, donelo je vesti koje su potresle američku javnost. Zvučalo je kao morbidna šala. Za sva vremena, noć uoči ovog čudnog praznika, samog po sebi bizarnog sa svojom jezivom euforijom, vezivaće se uz brutalnu, šokantnu i pre svega tužnu priču o "zlatnom dečku Holivuda" na čijem je primeru izašlo na videlo poročno naličje kalifornijske VIP scene. Nažalost, ni prvi put, ni dovoljno opominjuće. Ali, priča o Riveru Finiksu prerasla je u legendu kojoj svaka godina koja protekne doda još neki sloj. O njemu i njegovom slučaju pisalo se i piše mnogo, stručno, opširno, detaljno. Sa poštovanjem ili kritičkom oštricom, uz idolopokloničko divljenje ili najsurovija osporavanja.  Upravo ovih dana izlazi još jedna knjiga koja iznosi "tajne" kobne noći u kojoj je svet izgubio jednu od najbleštavijih zvezda koje su ikada krasile filmsko platno ("Last Night at the Viper Room : River Phoenix and the Hollywood He Left Behind", autora Gavina Edvardsa). Ne prestaje da intrigira. Dve decenije posle, tragedija mladog, lepog i talentovanog glumca, najperspektivnijeg iz svoje generacije, još uvek izaziva jednako interesovanje, prerastavši u međuvremenu u pravi urbani mit. Podsetimo ga se.
Rodio se na zalasku hipi-ere, čiji je produkt bio duhom i životnim stilom. Rastao je u veselim osamdesetim, do zvezdanih visina se vinuo u prelomnim, buntovnim devedesetim, čiji je najreprezentativniji izdanak (grunge generacija) takođe bio. Riverovo odrastanje, neobični način vaspitanja koje su Arlin i Džon pružili svom potomstvu, još uvek je pod znakom pitanja i oprečno posmatran. Jesu li ovo bili slobodoumni, ekstravagantni roditelji koji su decu gajili u duhu prirode i spontanosti, ili bizarni eksperimentatori čije su metode napravile večite traume i nanele senke na dušu najstarijeg sina, senke koje su ga na kraju i odnele?
Riverova kratka "odiseja" na ovome svetu sa strane deluje nestvarno, a on sam pomalo nezemaljski, što svakako pogoduje izgradnji legende. Previše osetljiv da izdrži svet ili previše ogrezao u njemu da bi opstao?
Bio je obožavan od svih, kako poznanika, tako i publike, što je njegov kraj učinilo dodatno neverovatnim i neočekivanim. Očigledno, mladi umetnik je nosio svojevrsnu masku. Nešto mračno i teško što je krio u sebi, utkivajući u srž svojih uloga. I pogled koji je uvek bludeo po daljinama, nekim nedokučivim prostorima, odsutan i zavodljivo  snen.
Od visina slave do pločnika na losanđeleskom bulevaru.  Jeziv kraj na jezivi datum. A kako je sve počelo?

понедељак, 28. октобар 2013.

Uzeh, otvorih, pročitah : Dejan Stojiljković

  autor: Isidora Đolović

Dejan Stojiljković - "Konstantinovo raskršće"
   Kada se pojavio famozni debitantski roman Nišlije, bila mi je interesantna tema, zvučalo je zanimljivo kao nešto novo kod nas, ali, kako odmiče vreme, čini mi se da je pisac mnogo uzleteo, a bez pokrića, što me dodatno odbija od njegovih dela (pored činjenice da su jako popularna, pa autor dozvoljava sebi da se svrstava među književne veličine - "usta moja, hvalite me", za šta ga ne treba kriviti, nije jedini- to je danas, izgleda, normalno). 
  Znate ono, postoji dobra književnost, jednokratna literatura za ubijanje vremena, i knjiga za pod nogar klimavog stola/šporet.
 Gde je tu Deki?


Hleba i igara

   autor: Isidora Đolović

   Ulenjila sam se u poslednjih mesec dana. Čitav spisak budućih tema čeka, ali, ja nisam od ljudi koji bilo šta rade polovično i na "otaljavanje", a sada od silnih drugih obaveza nikako nisam stizala da se posvetim piskaranju u meri koja bi mi bila prihvatljiva. Uglavnom, primljena sam na master studije o trošku države, prošao je i upis i već tradicionalni stres oko papirologije i natezanja sa nadaleko poznatim šalterušama Filološkog, pronađoh i stan...Sada čekam da fakultet objavi početak semestra za postdiplomce, selidbu i povratak prestoničkom aktivnom životu. Do tada, predstoji još malo kuliranja u rodnom gradu, dosadjivanja kod kuće i zahvatanja još malo divnog Miholjskog leta.
  Kad bi svi isključili svoja sokoćala i izašli napolje posle napornog radnog dana, bili bi kolektivno srećniji i smireniji. Ali, nekim čudom, to je nemoguća misija. Ja bez TV-a mogu, odvikla sam se tokom studentskih dana u domu, uostalom, ništa pametno ne propuštam. Sve potrebne informacije i zanimacije mogu naći na Internetu. Moji roditelji su druga priča i zahvaljujući njihovoj još uvek bezazlenoj zavisnosti od televizije, bila sam u prilici da zabeležim nekoliko novih pojava za mrzeti. Što se mene tiče, jedino što sam pratila poslednjih nedelja bile su serije na HRT-u, "Game of  Thrones" i "The Borgias". Kad već domaći kanali nisu želeli da otkupe nešto novo i zanimljivo, nego se i dalje u nedogled repriziraju dosadne i glupe "humorističke" serije, a od inostranih nude se samo neukusne istočnjačke sapunice. Kao i uvek, odbacujemo zapadno, prihvatamo "egzotični" otpad, a ne pravimo dobru selekciju ni među domaćim serijama.

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...