субота, 16. новембар 2013.

Princip(i)

  autor: Isidora Đolović

     Ideje mi obično nailaze sasvim spontano, dok se zamišljena, mehaničkim trkom uključujem u ubrzanu struju gradskih ulica, ili dok autobus pun umornih, nerazbuđenih prestoničana prelazi rastojanja od stajališta do stajališta. Tri jutarnja detalja podstakla su me ovoga puta:
1) grafit u ulici Gavrila Principa, na jednoj zgradi nešto  pre Ekonomskog fakulteta, isijava kroz maglovito radno jutro;

2) naslovnica sa crno-belom fotografijom mladog revolucionara ispijenog lika i tamnih kolutova pod očima, pogleda potresnog kao pred nišanom streljačkog voda;
3) debate koje su preplavile televizjske emisije, dovodeći u pitanje neosporno, savršeno odgovarajući našem apsurdnom vremenu.
Sve jedno sa drugim u vezi.

петак, 08. новембар 2013.

Strike a pose, there's nothing to it

   autor: Isidora Đolović

   Oduvek se pozerisalo ne bi li se izgledalo veoma inteligentno, urbano, produhovljeno. Znate ono, kad na minus 10 vidite razbarušenu klinku koja sa knjigom na krilu sedi na nekom od bedema Kalemegdana. Ili one šatro-moderne likove koji se prenemažu dok govore, idol im je Cane, večiti su apsolventi primenjene umetnosti i daju sebi za pravo da ostatak sveta posmatraju sa svog oblaka, kao najobičniju boraniju. Ili oni koji pljuju po ex-YU rock muzici, kao da bi sami mogli da stvore nešto bolje, kao da kod nas sada ima nečeg boljeg, kao da prilično nejasno određenje "moderna umetnost" dozvoljava svakavom kršu da se šepuri svojom avangardnom oblandom. Ili (moja omiljena kategorija) nastavnice srpskog, sadašnje i buduće, koje su vešto izbegle čitanje klasika i ostale na istom nivou na kome su bile pre upisa srednje škole, ali zato mnogo vole da se razbacuju svojim (formalnim) obrazovanjem, a ponekad i pišu poeziju- ovo je u malim sredinama posebno česta pojava. 

четвртак, 07. новембар 2013.

Zašto ne lajkujem Fejs?

 autor: Isidora Đolović

   Mislim da sam od retkih osoba koje i dalje nemaju Facebook profil. I ne planiram da ga otvorim, koliko god korisno bilo, npr. za kontakt sa nekim dragim ljudima koji su daleko i nemamo drugih mogućnosti da se čujemo.
Ne osporavam dobre strane društvenih mreža, svojevremeno sam imala Myspace profil i bilo mi je zanimljivo, imam i ovaj ubogi blog već dugo.
Ali, Face me baš odbija. Ne volim egzibicionizam te vrste, bizarno mi je i licemerno iz raznih razloga takvo samopromovisanje. Svi su "frendovi", a u "stvarnom životu" se ne podnose, npr. Svi su pametni, citiraju mudre istorijske ličnosti, retuširaju fotografije do neprepoznatljivosti, o svemu imaju mišljenje - a u stvarnosti, sušta suprotnost. Ide mi na živce samo pominjanje "lajkovanja", "sharovanja", "addovanja", "tagovanja", statusa...I imam utisak da je iz tog vrzinog kola teško pobeći, jednom kad se upleteš, da tu nema baš toliko privatnosti kao što možda deluje.
Ima tu i urođenog otpora , "kud svi Turci..." ja baš neću!
Skoro svi iz mog bližeg okruženja imaju naloge, to mi je u redu, ali, ja najiskrenije nisam zainteresovana.

Ostala sam usamljena u društvu anti-fejsbukovaca, koje smo drugarice i ja osnovale u danima predfakultetskog entuzijazma. 

Nešto kao Veliki Brat  - sve izloženo "na tanjiru".
Od praćenja trudnoće do izjava saučešća.
Ne, hvala.

субота, 02. новембар 2013.

Da se ne baci

   autor: Isidora Đolović

Ako vas je naslov asocirao na iritantnu i (kako to obično bude) zaraznu reklamu koja se ovih dana vrti, koristeći se patetičnim refrenom "Novih fosila", pa ste pomislili da će ovo biti nastavak teksta o najgorim reklamama (http://alittlerunaway.blogspot.com/2013/05/anti-reklame.html), pogrešili ste. 
  Pretprošle zime nas je prof. Pantić u sklopu kursa kreativnog pisanja odveo u pozorište. Zadatak je bio da napišemo prikaz predstave koju smo te večeri odgledali. Moj tekst je "malo" premašio zadatu normu dužine, pretvorivši se u esej, što dovoljno govori o tome koliko sam bila inspirisana. Od tada se barem jednom u pola godine vraćam  "Zagonetnim varijacijama". Nikako da mi dosade, mada napamet znam svaki delić radnje. Posebno mi je zanimljivo kada odem sa nekim iz društva ko još uvek NIJE pogledao i ne zna šta može da očekuje, pa posmatram reakcije na one majstorske obrte.
  Sam tekst je, bar mi se tako čini, zaslužio da se (kao što naslov reče) "ne baci". Ukoliko nekome bude dovoljno dobra preporuka, poslužio je svrsi.  Kad smo već krenuli sa temama iz dramske umetnosti, nastavljam u istom smeru. Predstavljam svoju pozorišnu kritiku.


 Život kao neuhvatljiva melodija
(o „Zagonetnim varijacijama“)
5.12.2011.
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...