петак, 31. јануар 2014.

Kad potpis delo (ne) brani

izvor: www.printerservis.rs
autor: Isidora Đolović

        Novitet oko koga sam se dvoumila, naposletku ga shvativši kao očiglednu nužnost biće ime i prezime moje malenkosti u zaglavlju svakog objavljenog članka. Ne verujem da će taj potez, doduše, mnogo pomoći da se prisvajanje i nespretno modifikovanje tekstova zaustave, ali, mogu barem pokušati.
     Wikipedia kaže:
"Plagijat (lat. plagere = oteti), označava čin prisvajanja ili kopiranja tuđeg pisanog, umjetničkog ili drugog kreativnog rada u svoj vlastiti, bilo djelomice ili u cijelosti, bez navođenja izvornog autorstva ili izvornika. Za razliku od krivotvorenja u kojemu je upitna autentičnost djela, kod plagijata je riječ o nezakonitom i neetičnom prisivanju tuđeg djela, koje se prikazuje kao vlastito."
       Juče sam u "Politici" čitala o najnovijem slučaju Prinsa, preciznije, njegovoj najavljenoj tužbi zbog neovlašćenog postavljanja snimaka sa nastupa uživo i omogućavanja preuzimanja istih, a od strane pojedinih portala i blogera. Vest nije nimalo čudna, znajući za dugogodišnju muzičarevu borbu protiv piraterije, a koja je izrazito podelila stavove njegovih poštovalaca na one koji smatraju da je sebičan i one koji apsolutno podržavaju odbranu integriteta umetnika i njegovog izraza. Treba povući crtu: mada lepo zvuči i funkcioniše dostupnost i neograničenost informacija, sam stvaralac se gubi, a nečiji trud i ideja omalovažavaju. 
      Nadovezalo se na to moje sasvim slučajno otkriće plagijata pojedinih tekstova (i to ponajboljih) sa ovog istog bloga. Reč je o pričama sa nekoliko javnih portala (koji se, gle ironije, u svojim pravilnicima zalažu za strogo poštovanje autorstva!), koji besramno parafraziraju moje autorske (npr. o Draženu Ričlu, Amili Sulejmanović...), sa neznatnim izmenama u redosledu pasusa, prebacivanjem na ijekavicu, i slično. Nekad vrlo vešto prepričaju tekst, tako da zaista deluje kao sasvim nov, različit, pa još objavljen sa par godina zakašnjenja....ali, odaje ih neka rečenica, tipično mog stila, "pečata" i interne inspiracije (kao konstrukcija "brata po pesmi, zaustavljenog u koraku i snu", gde sam spojila stihove Slađane Milošević i Balaševića, a što "koleginica" sa sajta www.dnevno.rs nije uzela u obzir, mada je veoma spretno zabašurila svaki evidentni trag preuzimanja. Zaista je nemoguće da smo imale identičnu asocijaciju, pri tom potpuno nevezanu za bend.). Zbog svega toga, otvoreno sam istupila sa svojim autorstvom. Takođe, na sajtu sarajevo.co.ba su mi u nekoliko navrata brisani komentari, umesto da se lepo uvaži referenca na očigledni izvor. Uostalom, uporedite i sami. Nije mi više toliko ni stalo do ispravljanja nemogućeg, čak bih mogla to shvatiti i kao kompliment, ali, da je korektno - nije. Iza svega stoji nečiji trud, olako i osrednje prekopiran. Svesna sam da mreža jeste javno dobro i da je čim se nešto napiše, to već podložno slobodnom preuzimanju, prepravljanju, plagiranju...ali, verujem da se originalni, autorski stil uvek prepozna i izdvoji. Ne da se iskopirati, čak ni u vreme masovnih medija i opšte demokratije na Internetu.
izvor: www.nadlanu.com
   Pošto se ovih dana bavim i pisanjem rada o stvaralaštvu Danila Kiša, sve me ovo asociralo i na deo njegove priče "Iz baršunastog albuma", ali i metapoetičku parabolu "Priča o Majstoru i Učeniku":

"(...)S početka nevešto, a zatim sve spretnije, rukopis im postajaše vrlo sličan njenom, savršena imitacija originala, ali imitacija, no dovoljno vešta e da bi neupućeni mogli videti razliku i uočiti svu bedu tih lažnih tvorevina bez tanane iskrenosti pravog nadahnuća i pravog doživljaja"

"Uvidevši da su šarlatani u stanju da oponašaju virtuoznost majstora, ona je pribegla jednostavnosti, golotinji stila i izraza, ne propuštajući pri tom da u taj glat uplete neku tajanstvenu šaru, mističnu ružu nadahnuća i pečat majstora. Uzaman. Lažne su ruže počele da se pojavljuju u angorskom pletivu na istom onom mestu gde i njene i, mada veštačke, neupućeni nisu znali da ih razlikuju od pravih."

 "(...)ostalo je ono čemu se može dati Privid punoće. A između Privida punoće i Punoće razlika je tako neprimetna da samo najmudriji mogu da je naslute. Kako je, međutim, mudrih suviše malo - po nekima svega trideset šest u celom svetu - malo će biti i onih koji će uočiti tu razliku. A za one brojnije Privid je isto što i Punoća."

  Nije suvišno, a svakako je simbolično, podsetiti se velikog pesnika Laze Kostića, koji je rođen na današnji dan 1841. godine. Još jedan protivnik imitatora, epigonskog slepila, neumorni tragač za novim sferama inspiracije, esteta i osobenjak čija je originalna priroda pobedila vekove.


 Na kraju krajeva, po mom dubokom uverenju, plagijati su samo izraz siromaštva duha, oskudice ideja i nedostatka sopstvenog nadahnuća. Rečima Dušana Vasiljeva: "Ostalo vam - na čast!"

четвртак, 30. јануар 2014.

Poslednji princ pesnika

 autor: Isidora Đolović

Branko Miljković
(1934 - 1961)


Ne napuštaj me svete

Ne idi naivna lasto



Ne povredite zemlju

Ne dirajte vazduh



Ne učinite nikakvo zlo vodi

Ne posvađajte me sa vatrom

pustite me da koračam

Prema sebi kao prema svome cilju



Pustite me da govorim vodi

Da govorim zemlji

I ptici koja živi od vazduha

Glas moj ispružen kao živac



Pustite me da govorim

Dok ima vatre u meni

Možda ćemo jednom moći

Da to što kažemo dodirnemo rukama


Ne napuštaj me svete

Ne idi naivna lasto

  ....pevao je tako  savremeni Orfej, osećao i živeo svoje neobične stihove, prožete filozofijom i mitovima, tradicijom i inovacijama, tragikom i nadom. U liniji velikana, duhovne braće Laze, Disa,  Momčila i francuskih simbolista, a opet, na svoj način - neponovljiv, hermetičan, nedokučiv i pored svih pokušaja da ga interpretiramo. Šetao je harizmatični Branko Kalemegdanom i za sobom ostavljao neizbrisivi otisak, dodir boemije u nestajanju. Tragao za prejakom rečju, znajući da će od nje stradati, ali istovremeno i duboko uveren u to da je "feniks jedina istinska ptica". Uzalud budeći Euridiku, prorekao je da će "poeziju svi pisati", sumnjajući da sloboda neće umeti da peva "kao što su sužnji pevali o njoj". Izazivao je sudbinu, predajući se jedino poeziji, nedodirljivoj i moćnijoj od smrti.

MORE PRE NEGO USNIM

Svet nestaje polako. Zagledani svi su
u zažljivo vreme na zidu: o hajdemo!
Granice u kojima živimo nisu
granice u kojima umiremo.
Opora noći mrtva tela,
mrtvo je srce al ostaju dubine.
Noćas bi voda samu sebe htela
da ispije do dna i da otpočine.

Putuj dok još ima sveta i saznanja:
bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj.
Oslepi, svojim koračajući putem, al znaj:
lažno je sunce, istina je njegova putanja.
Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima,
ti smelo slušaj kako pevaju pustinje,
dok kleče bele zvezde pred zatvorenim
morem i ima
u tebi snage koja te raspinje.

Praznino, kako su zvezde male!

Tvoj san bez tela, bez noći noć,
pridev je čistog sunca pun pohvale.
To što te vidim je l moja il tvoja moć?
Prozirna ogrado koju sjaj savlada,
pusta providnosti od koje me strah hvata,
tvoj cvet je jedina zvezda iznad grada,
tvoja uzaludnost od čistoga zlata!
Svet nestaje polako, tužni svet.
Ko će naše srce i kosti da sahrani
tamo gde ne dopire pamćenje, pokret
gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani!
Iščupajte mi jezik i stavite cvet:
počinje lutanje kroz svetlost. Reči zaustavi!
Sutra će sigurno i kukavice moći
ono što danas mogu samo hrabri i pravi
koji su u prostoru između nas i noći
našli divne razloge drugačije ljubavi.
Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom
u misao koju još ne misli niko,
u prazno mesto, u penu kada s prazninom
pomeša se more i oglasi rikom.

 

     U senci izbora i štrajkova, juče se navršilo 80 godina od rođenja slavnog Nišlije. Još pre tri-četiri decenije, kada je poezija bila (čini se) znatno više "na ceni", njegovi su stihovi predstavljali nezaobilazni deo repertoara intelektualno osvešćene omladine. Dele se i sada po "facebook"-u, ali, nije to više čar izbledelih redova, požutelih listova na kojima je neka ruka mastilom utisnula sudbonosne reči, zanoseći se i zagledajući u beskraj budućnosti. Našavši se pred teškim i neizvodljivim zadatkom da napišem o pesniku nešto novo, originalno, snažno bar približno kao sve do sada sročeno - odustala sam. Biće, verujem, dovoljno ovo skromno podsećanje.

                                                             Mi imamo samo reči


I divno smo se snašli u toj nemaštini





понедељак, 27. јануар 2014.

Mnogo buke ni oko čega

 autor: Isidora Đolović

      Još nije ni počelo snimanje, a već su se ponovo podigle uzavrele i duže od pola veka uspavljivane strasti. Počele su diskusije o pompezno i revolucionarno najavljivanom najnovijem serijskom poduhvatu RTS-a. Svako je unapred,"na slepo" imao stav, a od prve epizode do kraja ciklusa, komentari se nisu stišavali. Pratilo se, lovile se (brojne) nelogičnosti, ostrašćeno i vatreno ulazilo u sukobe.....a da nije bilo vredno toga, pokazalo je staro, dobro vreme. Šta se tu treslo, a šta istreslo - iliti: Kako je slonovska na kraju ispala jedino autorska sujeta, a ishod ostao mali miš?!?
izvor: Pravda.rs
       Zapravo, uopšte nije bitno ko je u pravu, ko je za partizane, a ko za četnike. Nešto drugo je problematično...serija je ZAISTA LOŠA, i po scenariju, i po glumi (jeste, ima par vrhunskih glumaca koji prosto ne mogu da dođu do izražaja usled očajnog teksta i dramaturgije, a i u manjini su u poređenju sa čitavom plejadom "Selo gori" likova u potpuno istim ulogama, samo u istorijskom ruhu...Mislim da se ni Bjelogrlić, ni Glogovac, nisu snašli u ulogama Tita i Draže.), dijalozi su na nivou osnovaca, dramske pauze preduge i prenaglašene (pa je iritantnija čak i od "Male neveste" koju moja mama gleda već tri godine bez ikakvog pomaka u priči), neću da pominjem istorijske podatke koji su ne mali broj puta omanuli, te patetiku, trivijalnost i prenaglašenost scena....a nasuprot tome, imate prepotentnog autora, gospodina Sekulu, koji je na sva zvona hvalio svoje delo kao da je snimio u najmanju ruku "Šindlerovu listu", pa najavljivanja da će se "konačno otkriti istina" (dobra navlakuša za publiku), ogroman uložen novac, razbacivanje nekavim rejtingom i rekordnom gledanošću...
Pre svega, moje viđenje sezone sažeto bi izrazila ona narodna: "Tresla se (Ravna) gora, rodio se - miš."
      Niti znam šta sam gledala, a ni zašto. Samo sam gubila vreme i osećala sramotu zbog onako infantilne priče i glume. OK, bar imam pokriće da argumentovano "pljunem i zapjevam".

       Šta drugo, doduše, očekivati od Radoša Bajića, tvorca remek-dela (ironična sam, naravno) poput "Sekule", "Treće sreće" i "Selo gori, a baba se češlja"?
Nemam, u principu, ništa protiv samog Bajića (logično, ne poznajem čoveka), ali, naprosto ne mislim da je ikada bio dobar reditelj ili glumac (osim za tipske uloge seljaka, možda), jer ništa što je snimio, a da sam videla, nije dobro. Hoću reći, gledano je jer se sviđa najširim narodnim masama, fanovima "Granda", sve prikazuje primitivno, ruralno, iskarikirano i preuveličano...ali, to je druga tema. Da su dali nekom ozbiljnom reditelju da uradi ozbiljnu temu, kakva je po prvobitnoj zamisli trebala biti, to bi bilo u redu. Ovako, jasno je da su neki drugi faktori presudili.
    A istorija se lako prekraja i naš narod je dobro poznat po tome da je njime lako manipulisati, pogotovo kada je o ovako škakljivim i još uvek bolnim temama reč.

       Molim argumente "gorobrana", ako može - koje su to umetničke i dramaturške vrednosti ovog serijala? Spasavanje redova štiglica ili operacija "kraljeve papuče"?
Sem toga, nisam još čula pozitivne kritike od stručnjaka, sem Bajićevih ulizica čija mi je stručnost samim tim krajnje sumnjiva. TV i novinske kritike, od "Politike" do "Vremena" i "NIN"-a su izrazito negativne. 
     Nek kritikuje Kesića ko hoće, ali, onaj "trejler" mu je odličan. I realan! Mnogo realniji od najavljene "istine", a pogotovo Radašinovog lamentovanja kako ga "zavidljivci" kritikuju bez razloga....

 

      Naposletku, ovakvim raspravama samo dajemo za pravo Bajiću i ekipi da se hvale kako je njihovo mizerno i smešno ostvarenjCe podiglo prašinu i izazvalo komentare, makar oni bili i negativni. A serija, svojim nedostatkom bilo kakve umetničke vrednosti (istorijsku relevantnost neću da pominjem, nije dokumentarac, mada je Sekula "probijao uši" sa nekim fantomskim otkrićima i podacima do kojih je došao...), ne zaslužuje bilo kakav komentar.
Najjadnije od svega je poltronstvo ljudi sa RTS-a i svih koji su ovo progurali kao nekakav kvalitet, pa čak i nagradili Bajića za "doprinos otkrivanju istine kroz umetničko delo", tako nešto. I o tome izveštava Dnevnik nacionalne televizije. Ma, ne, Oskara mu dajte, a onda i Nobela....
      Da je bilo manje ega, a više mozga i ideja, nešto bi možda i ispalo od svega.
     A da može i drugačije (i bolje) dokaz  su serije "Vuk Karadžić", "Svetozar Marković", "Kraj dinastije Obrenović", kao i mnoštvo TV drama starog RTS-a.

Librarian girl

 autor: Isidora Đolović


     Zahvaljujući mojim divnim roditeljima, koji su kupovali knjige još pre mog rođenja, imamo kućnu biblioteku- kojoj ja negde od gimnazijskih dana doprinosim i dopunjujem je po svom ukusu. To znači da za rođendan od društva još od tada dobijam knjige - a šta drugo, strastveni sam posetilac sajmova i antikvarnica, vešto se cenjkam...

    Imam sreću da je moje školovanje/studiranje direktno povezano sa literaturom, pa mi pruža savršen izgovor za nabavke. Tako da moji pomalo lude zbog dovlačenja knjiga, jer nemamo baš sređen prostor, u smislu da su sve police u stanu već pretrpane i držimo ih malo rasuto po prostorijama. Imam svoj radni kutak i tu su mi knjige razvrstane uglavnom po kompletima i predmetima, takodje i u svojoj sobi imam dve police koje su do vrha u knjigama. Sanjam o ličnom kabinetu, gde će mi u pravom smislu biti biblioteka, plus umetničke slike, gramofonske ploče, i tome slično...
Svoje knjige ne pozajmljujem, jer sam imala loša iskustva- drugim ljudima to ne znači kao meni, nemarni su i zato ih lepo uputim na gradsku čitaonicu.
Naravno, imam spiskove za nabavku knjiga, sve svrstano po izdavačkoj kući, autoru, ediciji.... Čitalačka i kolekcionarska strast!

     Ovo je samo deo: 

1) knjige koje se nalaze u mojoj sobi, koje sam sama godinama nabavljala od džeparca (dakle, nezavisno od onih porodičnih, nasleđenih); 




 2) moj radni kutak (stručna literatura, uglavnom. Dete na uramljenoj slici sam ja, sa tri-četiri godine, okružena mojim knjižicama čitam. Simbolično!); 


3) deo knjiga iz dnevne sobe (mama, hvala!). Jedva čekam da jednoga dana imam sopstveni stan i radnu sobu!


       Smatram da su knjige nešto za šta ne treba žaliti novac, naravno, ako ih stvarno volimo (ne mogu da shvatim pozere koji kupuju "metar knjiga da se uklopi uz regal"). Pošto sam završila književnost i sada sam na masteru, to mi je i profesionalna "nužnost", ali, omiljena!
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...