понедељак, 03. новембар 2014.

Uzeh, otvorih, pročitah: Tuga i opomena izgubljene generacije

autor: Isidora Đolović


"Mi deca sa stanice Zoo" - Kristijana F.


Sve tinejdžerke pomalo liče jedna na drugu, ali, svaka zaista nesrećna - nesrećna je na svoj način. Poigravajući se čuvenim citatom, primetićemo da, ukoliko je prva polovina minulog veka donela Anu Frank, u drugoj je poziciju heroine preuzela Kristijana F. - doduše, sa prefiksom "anti" i akcentom na (ah, te igre rečima!) heroinU i fiksu. Njena ispovest je gotovo momentalno po objavljivanju stekla, ne samo pažnju javnosti, već i kultni status koji još i danas ubedljivo održava.Više dokumentarno-biografska proza no roman, a pogotovo ne beletristika, ova naturalistički surovo izneta priča opominje i optužuje. Ona je preteško svedočanstvo izgubljenih i ispuštenih generacija sa društvene margine, na čudan način srećnih u iluziji modernih "veštačkih rajeva", svesno i potpuno skrajnutih sa slike epohe.

Opomena je za svakoga ko živi u zabludi da su droge "tako cool", da donose slobodu i predstavljaju savršeni vid bunta ili izgradnje ličnosti, a ne oružje autodestrukcije sa najgorim mogućim dejstvom. Sećam se prvog susreta sa ovom knjigom, negde u šestom razredu osnovne škole (dakle, u junakinjinom uzrastu), kao veoma, VEOMA traumatičnog. Slike su mi se do danas živo urezale u svest. Otprilike u tom periodu nabasala sam i na domaći film slične tematike, "Pejzaži u magli", pa me sve to za sva vremena odvratilo i od pomisli na bilo kakav porok. Dakle, bolju antinarkomansku kampanju verovatno ne možemo ni zamisliti.

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...