четвртак, 31. децембар 2015.

Malo gorčine i mnogo nade

piše: Isidora Đolović
Eto nama zime (dugo se nećkala, a od juče ujutru je čak palo i nešto sirotog snega, fino se zabelelo tek da upotpuni doživljaj), a i Nove godine, takoreći na prepad. Bukvalno se prišunjala i zaskočila s leđa. Da me neko pita kad pre je proletela 2015. - iskrena da budem, pojma nemam. Još manje u čemu. Valjda dok stalno nešto radiš, ne primećuješ nemilosrdni tempo vremena, dok te petarde, ulične gužve i potrošačko ludilo "k'o pred smak sveta", ne podsete da je večeras red ispratiti staro i pozdraviti novo leto. Pa, kad je red, onda i da je rezimiramo, po starom dobrom običaju.

среда, 30. децембар 2015.

Priče o pesmama: Pigmalionova (samo)ubistvena plava

Sve se uklopilo: jedna kratka, ali, nezaboravna ljubav - jedna pesma - jedna ikonična figura i (iza njega ostala) minijaturna pop „Zvončica“. Zvuk i tekst su verni odraz autorove energije i stava o životu, ženama, uživanju, ali i one druge strane, takoreći prokletstva Erosa i Tanatosa sjedinjenih u nezaboravnom Majklu Hačinsu.

piše: Isidora Đolović


Priča je stara, takoreći klasična i u nekom obliku je poznaje gotovo svaka epoha : dobra curica i divlji momak, ona potpada pod njegov šarm i uticaj, postajući ili propalitet ili samosvesna „femme fatale“. Ljubav je tu, zapravo, nosilac jedne od dve mogućnosti: sunovrat ili odskočna daska, pad u promiskuitet ili podstrek da se iz devojačke čaure izmigolji i razvije zanosni leptir ženstvenosti. Opevalo je "Bijelo Dugme" u Bitangi i princezi, Prljavo kazalište u Na Badnje veče, a prisetićemo se Sendi i Denija u „Briljantinu“. 

недеља, 27. децембар 2015.

Priče o pesmama: Svetovi u mimohodu

Nisam jedina koja je oduvek u muzici pronalazila nešto posebno magično, što prevazilazi prostor, vreme, uzdiže iz svakog znanog i objašnjivog egzistencijalnog iskustva u prostore nedokučive sreće, strepnje, žalosti, straha...i nije li baš ova, od svih umetnosti, svojevrsni MEDIJUM, obdaren moćima da dočara - i začara?

piše: Isidora Đolović



Šta nas to oduvek privlači misteriji, "kvalitetnoj stravi i dobrom, starom mraku" (da parafraziram Vesnu Aleksić) i poigravanju nepoznatim silama? Je li to bila želja da ovladamo nedokučivim, spoznamo totalitet postojanja, prevladamo konačnost? Oprobavanje snaga i, Rastkovim rečima, hvatanje u koštac "sa silama nemerljivim"? Ili nešto treće? 
Jasno je samo sledeće - bez upliva misterioznog, naši bi životi bili, takoreći, sasvim nezanimljivi. Otuda i neprolaznost interesovanja za knjige, filmove, sadržaje o čarobnjaštvu, okultnom, iluzionarstvu, magiji, mitovima. Ono po čemu su se određene epohe naročito izdvajale bilo je naglašeno nastojanje da razbiju monotoniju svakodnevnice, večno ubeđenje čovečanstva da je baš njihovo doba period opadanja. U te svrhe, a uporedo sa napretkom različitih naučnih, religijskih i stvaralačkih pokreta kao odraza duha vremena, dolazilo je do mnogih interesantnih eksperimenata. Njihova veća ili manja mističnost, egzotika i elitnost oblikuju i naše današnje viđenje  tih perioda i tema.
Kristijan Bejl u filmu "Prestiž"

уторак, 15. децембар 2015.

Priče o pesmama: (O)Živeo boemski mit!

Piše: Isidora Đolović


(Bez)Brojni su razlozi koji Sergeja Jesenjina čine savršenim junakom romana ili filmova. Njegova biografija je već sama po sebi kao izmaštana, prožeta patinom bola i stradanja, ali i mnogo divljenja životu, čak i kada ga je nemilice gonio i zadavao poraze. 
Možda tada još uvek nisu, kao što je Nišlija predviđao, “poeziju svi pisali”, ali su je zasigurno mnogi čitali! Umesto današnjih “lajkova” na retuširane “selfije”, rasturali su se citati i stihovi po požutelim stranicama svezaka. Recitovalo se i deklamovalo naveliko, makar i improvizujući (setite se Nebojše Bakočevića dok uz skrnavljenje Prevera "bari” Anicu Dobru u Kako je propao rokenrol  !) , jer je kultura još uvek bila  za ponos - a ne sprdnju.  
A ponosili su se i među bratskim republikama muzikalnošću izdvajali žitelji Sarajeva. Cvetala je njihova osobena scena, tokom decenija čuvajući naglašeno melanholičnu crtu, neuhvatljivu setu magli kad se spuste na kotlinu. Osećala se ta distinktivna, gorko-slatka nijansa kod raznovrsnih izvođača, od “Indexa” preko “Dugmeta”, do “Zabranjenog pušenja” ili “Hari Mata Harija”. 

недеља, 22. новембар 2015.

Ljudine, smradine i zastave

Bauk terorizma kruži Evropom. Prati ga, još strašnija, neman neznanja. Njen okot su - mržnja, predrasude i nasilje. 

piše: Isidora Đolović



Više ništa nije čudno, kada čak ni najbezazleniji među nama nisu imuni na njihove sporadične nalete. Dokle god dopuštamo da nas zaslepi ignorantsko, malograđansko, ograničeno u nama i oko nas, dok ne shvatimo da se svaka bol čovečanstva tiče i dotiče i nas samih, svet će biti nepregledna dolina sukoba, suza i kobne ostrašćenosti. 

недеља, 15. новембар 2015.

Gde nestaju naše knjižare?

Da bez kulturne osnove nema ni uspešnog društva, stara je istina koje kao da nikako ne postajemo zaista svesni, pa radije „kljukamo“ mladež brzom hranom i snovima o još bržoj, lakoj zaradi - umesto knjigom i poukama neophodnim za formiranje ispravnog životnog stava. 

piše: Isidora Đolović


Sudbina legendarne knjižare „Geca Kon“ u Knez Mihailovoj ulici, već odavno podseća na priču o „malenoj kućici“ iz kratkometražnog Diznijevog crtanog filma. Na sličan način kao što su industrijalizacija i širenje gradova progutali pastoralnu, pitomu okolinu seoske kuće, poslednji „Prosvetin“ objekat istrajavao je dosta dugo i dostojanstveno usred bleštavila izloga skupih modnih brendova. A onda su ovaj živi anahronizam konačno potisnuli profitabilniji i agresivniji susedi, pa se sada i zvanično najverovatnije seli u istoriju, pretvaranjem u muzejski prostor. Ako je takva situacija u srcu prestonice, kakve li šanse imaju male, lokalne knjižare?

недеља, 08. новембар 2015.

Stradija uzbunama (ne) veruje

Po već oprobanom receptu, čim se nešto sumnjivo „iza brega valja“, u prvi plan izbiju izvikane, paničarski intonirane objave. Taman dovoljno da zaokupe svet, dok se ozbiljni problemi provuku i uminu bez reagovanja.

piše: Isidora Đolović

Koga je još nedavno saopštenje Svetske zdravstvene organizacije o štetnosti crvenog mesa, tačnije, njegovom kancerogenom dejstvu, podsetilo na situaciju od pre dve godine?  I tada su prvo istraumirali, isparanoisali (što i nije bilo teško, tome smo skloni) i naposletku iziritirali narod vestima o "aferi decenije, opasnosti godine"- prisustvu afla (ili će ipak biti alfa?)-toksina u mleku. Ima-nema? Piti ili ne piti? 

Ovoga puta, efikasnost je bila zagantovana, s obzirom da je udareno na srpsku, možda i najveću strast, pored one za rakijom - mesoždersku. Jer, kao nepisano pravilo važi da „nema bolje 'tice od prasice“ i ništa ne potresa široku dušu balkansku jače od kombinacije: domaća ljuta, masno pečenje ili megalomanski roštilj, zvuci narodnog melosa i pravoslavni krst o junačkom (zadriglom) vratu. Ko se ne uklapa u ovaj „tradicionalni“ profil, mora da je izrod ili domaći izdajnik.

понедељак, 02. новембар 2015.

Ime svoje ljubim

Piše: Isidora Đolović


Pre izvesnog vremena, jedna Instagram-manekenka podigla je frku na društvenim mrežama i u medijima, usput prezrivo isprozivavši osobe sa tradicionalnim i „običnim“ srpskim imenima:

"Od toliko Jelena, Jovana, Maja, Svetlana, Radmila, Milica, Leposava i ostalih srpskih imena. Pa možda zato što ne nameravam da ograničim dete upravo na tu Srbiju na koju ste ponosni samo kada neko treba da se ispljuje na osnovu imena koje dodeli svom novorođenčetu. 
...
E pa dragi moji, izvolite pa pravite i rađajte decu pa ih nazivajte Miloš, Draža, Ratko, Slobodan..."

четвртак, 29. октобар 2015.

Sajam između krajnosti

I svetkovina i pijaca knjiga, pre smotra izdavača nego stvaralaca, više tržnica nego gigantska promocija pisane reči - pa, ipak, više nego vitalna barikada kulture čitanja i umetnosti stvarane perom: Sajam knjiga beleži punih šest decenija trajanja. 

piše: Isidora Đolović


Neuništiva, premda toliko puta prežvakana, tema đačkih sastava - jesen, konačno je zagospodarila. Donela posvuda opalo žuto lišće, pomeranje časovnika, oštar miris vazduha u maglovitim večerima i potmuli zvuk motorke. Neki čituckaju, drugi (k)raduckaju, dok se priprema zimnica i ulazak u grejnu sezonu. Minhen otvara vrata posetiocima Oktoberfesta, a beogradski sajam postaje stecište nepreglednih redova poklonika literature - i zaklon od košave, koja takođe već tradicionalno fijuče uz reku.

недеља, 25. октобар 2015.

Junaci našeg nedoba

Srpska svakodnevnica previše počinje da liči na zastrašujuću alternativnu istoriju - a kako i ne bi, kada njeni najistureniji protagonisti žive u svojim paralelnim univerzumima, iz kojih nam kreiraju stvarnost. Ona je omeđena krajnostima - od masovne hipnoze, do pojedinačne groze!

piše: Isidora Đolović
Nemojmo kriviti ne mali broj sunarodnika zbog toga što su se „primili“ na priče koje mediji uporno plasiraju. Ne zamerajmo jer gledaju na predstavnike vlasti kao na mala božanstva, estradnjake kao prave zvezde, a Srbiju kao slobodnu demokratsku zajednicu. Oni samo reflektuju ono u šta su i sami predmeti tog, gotovo idolopoklonstva uvereni. Hteli ne hteli, živimo u milosti ili nemilosti tuđih psihoza, još uvek oklevajući da ih nazovemo pravim imenom. Na kraju krajeva, imena su se zagubila, pomešala, do te mere diskreditovana, da se iza nekadašnjih oznaka vrednosti kriju samo poniženje i prostakluk. 

недеља, 18. октобар 2015.

Vek od smrti Milutina Uskokovića

Jednog hladnog, tmurnog podneva pre tačno sto godina, u jeku Velikog rata i početka srpskog odstupanja iz, podmuklo napadnute i sa svih strana opkoljene zemlje, romansijer u usponu potražio je mir i utehu svojoj saosećanjem, patriotizmom i uništenim idealima skršenoj duši, u talasima mutne reke. 

piše: Isidora Đolović


Potomak boraca protiv osmanlijskih zuluma, o čemu je kao svedočanstvo ostalo porodično prezime, tvorac “beogradskog romana” rođen je 4. juna 1884. godine u Užicu. Od jedanaestoro dece trgovca Mijaila i njegove supruge Sofije, poživelo je samo petoro - Milutin je bio drugi po redu, uz tri brata i najmlađu sestru Božidarku. Očevi poslovi su brzo doveli do finansjiske propasti, pa detinjstvo i mladost budućeg pisca obeležavaju odricanja i ogromna želja za učenjem. Gimnazijski zanos i entuzijazam samo pojačavaju ove rano utvrđene sklonosti, dodajući svemu snažan rodoljubivi elan. Već od studentskih dana, biće izrazito jugoslovenski i socijalistički orijentisan, poput mnogih svojih vršnjaka. Savremenici ga pamte kao finog, obrazovanog, uzdržljivog i tihog mladića, povučenog u sebe. Veljko Petrović ga je opisao kao “oduševljenog i aktivnog člana jugoslovenske nacionalne omladine”, revolucionara i slobodara, koga su zbog melanholije i mračnog književnog izraza čak i najbliži drugovi zvali “Mita Tuga”.

недеља, 11. октобар 2015.

Estradno vaspitanje

Nema sumnje, živimo u svetu čiji ubrzani razvoj diktira sve drastičnije i paničnije pokrete ljudskih života. Uz teror mladosti i lepote, kome smo na različite načine svakodnevno izloženi, možda najstrašnije nemani modernog doba predstavljaju opsesija uspehom i - zakon užurbanog sticanja. Njihove podanike regrutuju od malih nogu. 

piše: Isidora Đolović



Nedavno je Beograd, po 46. put, ugostio decu iz raznih zemalja, u okviru tradicionalne manifestacije „Radost Evrope“. Ova svetkovina stvaralaštva najmlađih opstaje i pored toga što su se vremena promenila, pa ni klinci više nisu baš bezazleni kao što su bili. Moja generacija i one pre, a i malo posle nje, odrastale su uz „Muzički tobogan“, Branka Kockicu, „Fazone i fore“, „Metlu bez drške“ i „Šešir bez dna“, Dragana Lakovića i hor „Kolibri“, bajke koje je čitao Zijah Sokolović, crtane filmove pred drugi „Dnevnik“. Naši heroji bili su pesnici i pisci koji su posećivali škole; čitali smo knjige i stripove u izdanju milanovačkih „Dečjih novina“; pred početak školske godine kupovali komplete „Zavodovih“ udžbenika, bili koliko-toliko sačuvani od neprikladnih i negativnih uticaja spolja. A njih je bilo na pretek, u godinama sankcija, inflacije, ratova i sveopšte bede, koje su odrasli sebično i koristoljubivo „zakuvali“, ostavljajući nam svet bez sigurnosti. Pa, ipak, uz neizbežne izuzetke iz oba „tabora“, sve više se čini da je naše pokolenje bilo poslednje iole normalno!

понедељак, 05. октобар 2015.

Test za moral nacije ili nove manipulacije?

Svet je godinama u permanentnoj krizi, na čije nas tinjanje i istrajavanje s vremena na vreme podsete posebno dramatične varnice koje izbiju na različitim delovima globusa. Posmatrati sa bezbedne udaljenosti i kroz vizuru medijskih izveštača je jedno, ali sasvim druga situacija nastaje pošto se sve to, kao aktuelna migrantska kriza, preseli na vaša vrata. I pripremi da prezimi, kampujući. Ko ih uzme - kajaće se, ko ne uzme - nadrljaće.

piše: Isidora Đolović

Čitali smo i slušali o ratnim sukobima u Ukrajini, posmatrali prizore nereda i gradskih četvrti u plamenu, zatiranje drevnih spomenika - civilizacijskih blaga u Palmiri i egzekucije zarobljenika islamista. Čitali o prevrnutim plovilima kod Lampeduze i izbeglicama iz Afrike i Azije, kako očajnički pokušavaju da se domognu italijanskih obala. Čitali o separatističkim težnjama Škotske, Katalonije, Venecije, grčkom i španskom bankrotstvu, rasizmu na američkim ulicama. Sažaljivo slegali ramenima, svesni da istoriju čini nepregledan niz sukoba i nemira, istovremeno srećni što su takvi prizori već par decenija za nama. Problemi koji muče srpsko društvo druge su vrste, a slike kojima ovdašnja javnost zasipa građane ništa manje konfuzne i zdravoj pameti traumatične.

понедељак, 21. септембар 2015.

„Žena, majka, kraljica“…a kada živeti?

Nije nužno biti feministkinja, naprotiv, da bi se uvidelo koliko je položaj žena danas paradoksalan i problematičan. Da li je i žena - čovek? Zašto i pored prividne slobode koju je donela (deklarativna) rodna ravnopravnost, opstaju predrasude - i kako same žene rado ulaze u taj kalup?

piše: Isidora Đolović


"Ja hoću da sam slikar, a ne žena. Žena ima dosta...
Ako mi zaista želiš sreću, onda ćeš i ti od mene očekivati da budem slikar,
a ne udavača...“(pismo Nadežde Petrović majci)
Ponovno čitanje humorističkog (mada, u svakoj šali ima prilično zbilje) romana „Dnevnik Bridžet Džons“, još jedno gledanje sjajnog filma Ridlija Skota „Telma i Luiz“, a ponajviše komentar prodavačice sira sa čačanske pijace (osluškivanjem „glasa naroda“ stiču se najbolji uvidi u svest kolektiva) podstakli su me na, ko zna koje po redu, preispitivanje ove teme. Dotična mlekarica poznaje moju majku i zbog toga sam joj nešto simpatična, pa me nedavno pitala šta ja radim (“u životu”). Odgovorih pomalo umorno i rezignirano, kao što obično činim u poslednje vreme: “Baš ništa.“ Rekoh joj da sam završila fakultet (trenutne doktorske studije ne pomenuh - jer iznenađujuće mali broj ljudi zna šta je to, kao ni svoje novinarsko-volonterske izlete, jer "kad se ne plaća, to posao i nije"), ali, posla nema (Anonimus, "udri"!). Ona se pozvala na primer svoje kćerke, koja se „udala i trudna je, pa, eto, bar nešto radi u životu.“ Porodični dušebrižnici reaguju otprilike isto:“Baci knjige više, vreme ti je!“(za šta?!) Emancipaciju na stranu, provodadžijski zanat je, izgleda, još u procvatu! Značajna inspiracija mi je bila i lekcija naše umetnice Slađane Milošević, koja je u svojoj dvotomnoj enciklopedijskoj studiji „Civilizacija i žena: Muška žena“, rezultatu decenijskog istraživanja, pokušala da nam barem odškrine, ako ne i sasvim otvori nove poglede na evoluciju - ili stagnaciju - „ženskog pitanja“.

уторак, 15. септембар 2015.

Šta to beše ostavka?

Na kratko su se uzburkale naše mutne vode, posle nedavnog objavljivanja snimka (odavno poznatog) šurovanja Ivice Dačića sa Mišom Bananom. Štampa nas je izbombardovala „senzacionalnim“ naslovima, a protagonista priče bahato i skoro nonšalantno odigrao ulogu kao i mnogi pre njega, svestan da posledica nikada ne bude i da je obraz u Srbiji još samo asocijacija na onu neslavnu organizaciju…

piše: Isidora Đolović


Bananamen i Banana Miša, izvor: www.srbijadanas.com
Kažu da srpski narod ne oprašta uspeh, ali, očigledno prašta sve ostalo! Kako drugačije objasniti beskrajnu trpeljivost i (za nas inače netipičnu) toleranciju koju pokazujemo u slučajevima kada vođe odluče da još jednom testiraju granice sopstvene besramnosti, a popustljivosti zajednice? Druženje ministra Dačića sa upravo osuđenim kriminalcem nikako nije prvi, pa ni najproblematičniji primer. Ne tako davno, podigla se prašina oko lažnog doktorata Nebojše Stefanovića, a bilo je reči i o problematičnoj disertaciji Aleksandra Šapića. Usledila je Gašićeva kontroverzna upletenost u slučaj pada helikoptera, a o svim podvalama Srđana Verbića i pomoćnika mu Šuvakova (kojima su u nedogled zamajavani prosvetni radnici), ili izgredima ostatka živopisne skupštinske družine, ne vredi trošiti reči. Zašto se direktor Državne lutrije Srbije nije povukao sa funkcije nakon skandala sa lopticom? Zašto direktor EPS-a nije to isto učinio barem tri puta u toku prošle godine? Šta je sa megalomanskom platom guverenerke Jorgovanke Tabaković? Ko finansira domaćički staž samozvane „prve dame“ Dragice Nikolić?

уторак, 08. септембар 2015.

Rez na duši, ožiljci u srcu

Umetnost možda nema konačno spasonosno rešenje za svet, ali, od svoje potrage za tom tajnom nipošto ne odustaje. I na razne načine se trudi da svoja otkrivenja podeli sa nama - jasno, glasno i potresno.

piše: Isidora Đolović


Kultura pamćenja kod Srba samo je jedan od poremećenih aspekata društva. Prema sećanju se odnosimo krajnje selektivno i prekrajački: proizvoljno mu dodajući ili oduzimajući, ulepšavajući ga ili ocrnjujući. Ipak, najgore je - ignorisanje. Bežeći od onoga što je bilo, izbegavamo suočavanje sa onim što sada jesmo i odbijamo šansu za popravljanje. Mračne devedesete nisu sasvim nestale sa petooktobarskom „revolucijom“, kao što ni propusti demokrata nisu nadomešteni bajkama sadašnjih poltrona MMF-a i evropskih nalogodavaca. Zbog toga je na mestu svaka opomena, suočavanje licem u lice sa pogubnim posledicama večitog „guranja stvari pod tepih“.

Već tradicionalno, treću godinu zaredom ispraćajući avgust i Letnje dane kulture, alternativna radionica „Reč“ zakazala je susret sa publikom, koji je ubrzo prerastao u svojevrsni javni čas na šetalištu pod zvezdama. Na tekst Drage Gavrilović, pod nazivom "Rez na koži", 25. avgusta ispred kafea "Korzo" na gradskom šetalištu odigrana je sjajna, hrabra, originalna i potresna predstava. Bio je to alegorični pregled strahotnih devedesetih i sveopšteg urušavanja kulturnih, moralnih, društvenih vrednosti, koje se produžilo do danas i ostavlja tragove, hteli mi to da priznamo ili ne. Jedan od umetnošću zanesenih čačanskih umova i retkih primera kako misao prevazilazi okvire lokalnog, Draga Gavrilović svojim dramskim minijaturama pretočenim u performans pruža uživanje poetskom, a uzbunu racionalnom delu naše duše. U isti mah, sa merom, ispunjava kriterijume stvaralačkog kvaliteta i društvene angažovanosti.

уторак, 01. септембар 2015.

Štrajkovanje na sopstvenu odgovornost

Kada se prvog septembarskog dana bude oglasilo električno zvonce, odjeknuće, kako izgleda, praznim hodnicima i učionicama. Igra upornosti nerava prosvetara i ministarstva nastavlja se, pošto je nategnuto primirje pokazalo svoje pravo lice. Nažalost, biće da se ponovo krećemo ka uobičajenom srpskom „Džaba ste krečili“ scenariju.

piše: Isidora Đolović

izvor: edukacija.rs
Dok politički krem, izveštačeno blaženih izraza lica, pravo iz prestonice Habzburgovaca i stecišta najbrojnije srpske dijaspore, poručuje kako smo na dobrom putu da 2085. godine postanemo deo EU, kraj leta u domovini donosi već tradicionalnu najavu obustavljanja nastave. Dok ovi prvi igraju fudbal i besplatno animiraju evropski diplomatski vrh, srpski prosvetari ponovo prete posezanjem za merama koje nikome ne idu u prilog (baš kao nijedna očajnička mera) i koje su ih svojom učestalošću kod mnogih izvele na loš glas, ali ujedno predstavljaju jedini način upozorenja.

Želite li da sa sigurnošću upropastite jedno društvo, udarite tamo gde će najviše stradati njegov napredak. Nama očigledno nisu problem vojne parade, političari (kojih imamo i previše), šoubiznis spodobe, tajkuni, menadžeri, šarlatani svake vrste. Ne oskudevamo, možemo ih čak i izvoziti, samo da ih neko hoće - i da smo se mi spremni rastati od istih, toliko nam neophodnih i voljenih. Šalu na stranu, ono u čemu smo zaista slabi, odavno ne doživljavamo kao nedostatak. Stradanje kulture i obrazovanja, zdravstva, poljoprivrede, prolazi neopaženo i smeta, prosto dosađuje na šarenoj razglednici vizije budućnosti. 

среда, 26. август 2015.

Jer NIsmo to tražili

piše: Isidora Đolović

Uhvaćeni u mrežu praznih obećanja i zaglupljujućih slika koje nude zaborav, otklon od razočaravajuće (razoružavajuće!) svakidašnjice i beg od odgovornosti, postajemo zamorčići beskrupuloznih kreatora naših dana.

Najava povratka „Farme“ (sa „neoborivim“ argumentom - „Jer VI ste to tražili!“) i „Velikog brata“ („Toliko velikog da mora ići na dve televizije“) na male ekrane, poklopiće se sa uveliko pripremljenim predizbornim cirkusom. Ima zadatak da, uz obećanja mizernog porasta plata i penzija, iznova zamaže ljudima oči, ne bi li još jednom podlegli praznim pričama. Nema razloga da bude drugačije. Samo, možda više ne treba upirati prstom isključivo u tvorce i promotere ovih isprepletenih sredstava zamajavanja, već se ozbiljno zapitati nije li odgovornost već prešla i na (voljne ili nevoljne) konzumente, koji iste sadržaje već deset godina prihvataju. Jer, dok se u anketama ili bilo kom sličnom istraživanju javnog mnjenja mnogi ograđuju od svojih „grešnih TV zadovoljstava“, pa bi neko neupućen stekao utisak da u Srbiji žive sve sami intelektualci istančanog ukusa, neosporno je da šund (domaći ili uvezeni, razlike nema) opstaje upravo zahvaljujući obezbeđenim uslovima. Razmatranje pitanja ko je za to kriv, podseća na onu drevnu dilemu o starosti „kokoške ili jajeta“. Jedno je sigurno - korov se duboko uhvatio i pred nama je još jedna jesen u kojoj će se mentalnom uspavanošću naroda oberučke koristiti njegovi navodni glasnogovornici.

четвртак, 20. август 2015.

Leto između korica

piše: Isidora Đolović

Provela sam radno leto, zadubljena u stručnu literaturu i novinarske zadatke. Sunce me slabo viđalo. Dok avgust odmiče, a s njime i moje "naučno pregalaštvo", sve češće mi je na pameti ona stara priča kako je otac poslao svom studentu novac i stavio ga između stranica udžbenika. Na svaku juniorovu žalbu zbog finansijskog škripca (pri čemu, naravno, knjigu nije otvarao), odgovarao bi: "Samo ti uči, sine, a pare će već same doći". Na stranu to što ja u nastavku obično čujem Koju: "Novac neće doći!", često se setim ove pričice. Na njenom kraju, kod mene, ne stoje novčanice, nego jedan san u obliku velegrada. Prvog bližeg, drugog daljeg, a oba najveće moguće motivacije. U inat stvarnosti sa korupcijom, nepotizmom, otpuštanjima u najavi, bezuspešnim razgledanjem oglasa, listama čekanja za radno mesto i ucenama u vidu partijskog priklanjanja. U inat životu posle diplomskog.

недеља, 16. август 2015.

Rasprodaja bola, bankrot lumpovanja

Dok su se, već uobičajeno, na dvadesetu godišnjicu „Oluje“ sa obe strane vršile licitacije žrtava i perfidna prepucavanja, na Saboru trubača kriza je počela da uzima maha i među najrazuzdanijima, a skandal sa „Loto“ kuglicom doprineo šizofrenoj balkanskoj rapsodiji…

piše: Isidora Đolović
Za logiku - ko te pita...."Mani glavu, pasi travu"
Ne prođe ni nedelja, a da političari, usrdno potpomagani medijima, ne prirede još jednu komediju za javnost. Prvi avgustovski dani doneli su „Loto-paranoju broja 21“, a potom su se u „Četiri venčanja i sahrana“ stilu poklopile dve fešte i jedan Dan žalosti. U pitanju su bile susedska „domobraniteljska“ parada u čast „Oluje“, Guča pedeset peti i nikad mlitavije-neprimetniji put, te sećanje na žrtve pogroma. I ponovo se pokazao naš protivrečni, prenaglašeni mentalitet, koji od banalnog pravi spektakl, a od dostojanstvenog - neukusno razbacivanje tugom, bez istinskog poštovanja. Uverili smo se, po ko zna koji put, kako je život na Balkanu beskonačni „komad sa pevanjem i plakanjem“.

Kako i ne bi bio? Da bi barem naslutili stepen raspadanja društva, nije neophodno da počne zaudarati kao čačanski Trg u jutarnje sate, pre nekoliko dana. Uključimo li u bilo kom trenutku TV, u bilo kom izdanju vesti, nećete zaobići poluosmehnuto lice Velikog Vođe sa redovnim raportom o najnovijim poduhvatima. Taj izraz nalikuje onom kod  zadovoljnog deteta u igri plastičnim vojnicima, koje je osvojilo teritoriju, pa sada sa uživanjem rastura kako mu volja. Predstavlja dovoljno rečitu dijagnozu naše tužne svakodnevnice: vlast je igra nedozrele, neiživljene dece, a mi figurice u njihovim rukama. Prinesu li nam lupu po žarkim suncem kakvo već mesec dana prži, istopićemo se. Oni se ionako već tope, doduše, od miline što nam „prvi put u istoriji“ iz dana u dan donose progres. Istina, ta čaura ni na deseti pogled ne najavljuje obećavanog leptira, ali, ne reče li direktor Državne lutrije da „verujemo njima, a ne sopstvenim očima“?

уторак, 04. август 2015.

Kako biti heroj...a ne postati "dežurni pljuvač"?

Da li ste za druge glas razuma/savesti ili večito gunđalo? Doživljavaju li vaše zamerke kao dobronamerni prekor ili „pljuvanje“? Izgleda da samo od perspektive pojedinca zavisi kako će shvatiti i primiti „šta je pesnik hteo da kaže“.

piše: Isidora Đolović


Kada čujem komentar poput „Ti samo kritikuješ!“, zapitam se (ozbiljno, za razliku od mnogih!) i zamislim nad oblikom i smislom svojih reči. Ionako sklona njihovom preispitivanju, vaganju i odmeravanju, tada pooštrim samokritiku i procenu, proveravam deset puta više. I dođem tako do poražavajućeg zaključka da nije stvar u tome kako ja ili bilo koji drugi kolumnista „skeniramo“ stvarnost, već nestrpljivi i netrpeljivi ocenjivač vrti jednu istu frazu, pripremljenu za svaki slučaj kada mu se dirne u neki od neprokosnovenih kanona. Ruku na srce, takvi su još i bezazleni, posebno u odnosu na navodne istomišljenike koji, ispostavi se ponekad, još manje „kad čitaju uključe mozak“ (kako glasi onaj biser pevaljke Viki). Zato imaju razvijeno čulo da namirišu buntovne misli, poistovete ih sa nekim jeftinim, veštačkim opozicionarstvom i misle da ste u istom taboru. Upravo na tu foru npr. stranke i kreiraju različite „navlakuše“ za svoju odmladinu i aktiviste, zavedene prividnom korisnošću u borbi za bolje sutra. Zapravo je na delu uludo trošenje nečije potencijalne pameti i mentalne snage, a u korist jedne od dve strane iste priče: ultra-aminaša ili ultra-kontraša. Tada mi na pamet dođu stihovi mudrog i uvek za citiranje pogodnog Balaševića, o životu u mutnoj vodi i držanju zlatne sredine. Ta poslovična pozicija u ovom slučaju nije bezlična neopredeljenost, već izbegavanje zamki varljivih naglabanja u prazno.

уторак, 28. јул 2015.

Malograđanština će nas dokusuriti

Ne moramo uopšte brinuti, ni strahovati od pogubnog uticaja nekakvih spoljašnjih faktora i teorija zavere. Ako će nešto upropastiti i potpuno uništiti naše društvo, za to ćemo se već pobrinuti sami. Mere su, zapravo, već preduzete.

piše: Isidora Đolović


(kad nema "Azrinog" originala....)
Davno je Domanović pisao kako kod nas mnogo štošta „ne može da bude“, taj se odlomak nalazio i u čitankama osnovaca, pa ipak izgleda da je malo ko razumeo poentu satire. Zapravo, doslovno smo je prihvatili i samozadovoljno plutajući u svom mrtvom moru postupamo baš poput njegovih palanačkih arbitara. Negujući ono najgore u mentalitetu, ponoseći se manama usled gubitka sposobnosti da razlikujemo dobro od lošeg, nespremnosti da se pogledamo u ogledalo i priznamo kako povremeno nismo u pravu, dugo i temeljno pripremamo sami sebi zamku propadanja. 
Ubeđeni kako smo pozvani da govorimo o svemu, bez obzira radi li se o stvarima koje su potpuno izvan naših kompetencija, postali smo društvo koje se lako i često oseti omalovaženim, ali, zato je istovremeno spremno da uvredi i bez osnovanih argumenata omalovaži, osudi. Ovo uglavnom dolazi u trenucima kada se prosečan „Srbenda iz naroda“ oseti na bilo koji način ugroženim. Tada najviše voli da sopstvenu ništavnost zamaskira bučno i žustro, napadajući i žigošući „elitiste/snobove“, „izdajnike roda“, „nevernike“ i slične. Izvor predrasuda je uglavnom neznanje, a kada se spoji sa urođenom ograničenošću, bahatošću i sitnodušjem - zlobom malograđanskog mentaliteta, postaje zaista opasno. Tu ne mislim na neposrednu fizičku ugroženost, čak ni uvredu koju takav, najčešće anonimni, izliv tuđe nesvesti može pričiniti osetljivijima. Pravednost i razum su uvek i bili svojstveni manjini, skromnost takođe. Govorim o opštoj opasnosti od ovakvog stanja kolektivne svesti, protiv koga se čovečanstvo vekovima bori prilično bezenergično i retko, prihvatajući ga valjda kao nužno zlo, zakon (ili prokletstvo?) većine, tzv. mase.

субота, 25. јул 2015.

Izgubljeni u govoru, posvađani sa dikcijom

O katastrofalnim spikerima, više ne samo karakterističnim za lokalne stanice, već i za (državni) javni servis - i zašto kao da to nikome ne smeta? Zašto se kultura izražavanja danas tako malo ceni, pa čak i ismeva?


piše: Isidora Đolović


Postojao je period kada je za svaki posao bilo neophodno ispuniti određene preduslove, prvenstveno da barem jedna, ona glavna kvalifikacija bude u vezi sa zanimanjem za koje konkurišete. Tako se teško moglo desiti da npr. profesor geografije ne razlikuje Sibir od Tibeta na karti, da se profesori srpskog „frljaju s padeži“ ili da novinar bude elementarno nepismen. Naravno, izuzetaka je uvek bilo i zvali su ih „ruglo profesije“, ali se odnos snaga u međuvremenu zloćudno preokrenuo, pa su nekadašnje sramotne neznalice postale većina, a profesionalci ugrožena vrsta. Uvek je problematičniji bio sastav vrhuške, pa se tako Šojići minulog i današnjeg doba nisu suštinski menjali, čak su i evoluirali u još živopisnije primerke. Pa, kada je već došlo do toga da stručnost ne igra više ni ulogu statiste, sem kao izgovor i lažno opravdanje, nikako ne čudi što su amaterizam i lakrdijašenje osvojili bespregledni prostor u oblasti medijskog informisanja. Uostalom, kad se ne obraća pažnja na to ŠTA se govori, još manje je bitno KAKO je isti sadržaj izrečen.

среда, 22. јул 2015.

Čačak ili celodnevna sijesta

Zašto Čačani (prvenstveno mladi) kukaju na nedostatak društvenih zbivanja, ali ne i na nedostatak posla, koji direktno povlači sa sobom sredstva za unapređenje slobodnog vremena? Radi li se o izgovoru, posledici fenomena „'leba bez motike“ koji otkriva nedostatak volje za promenom?

piše: Isidora Đolović


Stari hit „Prljavog kazališta“, svojevrsna himna buntovnih duhom i neskriveno setnim za naravoučenijem iz refrena, odgovorno tvrdi: „sve je lako kad si mlad“! Kako biva, ta spoznaja stigne tek pošto je pomenuta „voćka mladosti“ dobrano sazrela i poletni refren budi više potištenosti nego radosti. Istina je da smo se manje-više svi u tinejdžerskim godinama žalili na opštu „svetsku dosadu“, ali isto tako je demon čamotinje mnogo dublje i opasnije zadro u svakodnevnicu novih naraštaja, mada na prvi pogled deluju opremljeni bogatim protivdokoličarskim arsenalom. Da li je stvar starosne perspektive ili nečeg drugog u pitanju?
Vraćajući se početkom jula autobusom iz Beograda, imala sam priliku da čujem, u žamoru utisaka i nestrpljenja zbog preliminarnih rang-lista (koje su, dabome, proveravali na svojim „pametnim telefonima“), kako to mlađi sugrađani doživljavaju naš grad i šta im posebno smeta. Budući brucoši, još jedna generacija koju ćemo s jeseni „isporučiti“ prestoničkom grotlu, puni su entuzijazma, nade i velikih očekivanja. Predviđanja o fakultetu i stanovanju u velegradu, slobodi od nadzora „matoraca“ i uzbudljivoj emancipaciji, podsetiše me iskustva sa polaganja prijemnog ispita i studentskih dana (kao da je juče bilo!). Zapitala sam se da li me to pregazilo vreme - uopšte, moju generaciju. Jedni su ostali u Beogradu, malobrojni otišli još dalje, nekolicina nas ima uveliko spremne kofere, a drugi su se vratili u zavičaj - nerado ili planirano. Šta im grad nudi, čime ih (ne) zadržava? Šta obećava ovoj mladeži koja se tek priprema da napusti okrilje poznatih ulica i sigurnosti male sredine?

понедељак, 06. јул 2015.

"Da te mrze, a da ti se dive" : Jedna rock biografija

piše: Isidora Đolović


U filmu "Almost Famous (Korak do slave)", tinejdžer Vilijam Miler dobija šansu iz snova - da za prestižni časopis "Rolling Stone" napravi reportažu iz prve ruke o bendu "Stillwater". U toku su lude sedamdesete i on, postavši im pratilac na turneji, kao saputnik i sapatnik proživljava i iznutra upoznaje dušu grupe, srž rokenrola, glamur i bedu, svedočeći rastakanju zajednice nedodirljivih "bogova scene" iznutra. Nešto slično dogodilo se u stvarnosti našem proslavljenom rock novinaru Dušanu Vesiću sa gigantskim "Bijelim dugmetom", a trajalo je kroz čitavu njihovu karijeru, rezultujući prošlogodišnjom biografijom. Ova knjiga se pojavila gotovo istovremeno sa Ivačkovićevom, izuzetno zanimljivom, "Kako smo propevali" (obe u izdanju "Lagune") i predstavlja znatan doprinos čuvanju od zaborava i punom sagledavanju njihove zajedničke prošlosti, a nasleđa svih nas. Obećanje sa zadnje korice - da se "čita poput uzbudljivog romana" - začudo potpuno odgovara realnom utisku. Napisana je emotivno i znalački u isti mah, neposredno, detaljno, od početka do kraja dostojno teme.
"Bijelo dugme" je odavno prestalo da bude samo još jedan u nizu slavnih bendova iz još slavnije prošlosti o kojoj su nam roditelji pričali, a koju su starije generacije na (ne)sreću neposredno i doživele. Postalo je POJAM. Više od grupe, više čak i od mita neraskidivo sraslog uz onaj jugoslovenski, više od predmeta brojnih kulturoloških, muzikoloških, socioloških studija. Retki su primeri iz muzičke i kulturne istorije SFRJ oko kojih su mišljenja toliko podeljena, burna, maštovita, lišena ravnodušnosti. "Dugmići" su voljeni ili prezreni, možete davati prednost jednom od trojice pevača, ovom ili onom albumu, možete ih slaviti ili protestno cepati omote LP-ja (kao Dragan Kremer), ali im veličinu niko ne može poreći. Čitajući Vesićevu minuciozno sastavljenu i analitički objektivnu, ali takođe i poetski nadahnutu biografsku studiju, uviđamo istinske razmere njihovog značaja i toga koliko su zapravo neodvojivi deo priče o "materi i maćehi" Jugi (koju su opevali gromko, u antitezama!), o svima nama.

петак, 03. јул 2015.

Fantastika pre vremena (3): Jeza na seoski način

piše:  Isidora Đolović

Kao što rekosmo, gradskim temama je ipak trebalo nešto duže vremena da se izbore za povlašćeni status. Do tada, fantastika je uglavnom sa predznakom „folklorna“ i smeštena u autentičnu sredinu, pa možda nije slučajno što je i najpoznatija internacionalno usvojena srpska reč - vampir. Folkorna fantastika obuhvata narodnu mitologiju, religiju, predanje i etnografizam. Onostrano postaje deo realnosti jedne sredine, funkcioniše u njoj kao nešto prirodno i normalno, čemu se niko ne čudi. Prema Skerlićevom mišljenju, Milovan Glišić je rodonačelnik tzv. seoske pripovetke. S jedne strane je bio sklon satiri, a s druge unošenju fantastičnih motiva kroz koje najbolje opisuje i dočarava svet i način razmišljanja svojih junaka. 

Često bespoštedno kritički nastrojenom piscu, na udaru su naročito bili zelenaši, majstori podvale, kao i činovnici, sveštenstvo, nepravda, glupost i zlo svake vrste. Osim izraza njegovih političkih uverenja, ova oštrica je bila uperena ka društvenim izopačenostima, kao odbrana sela i seoskog života. Njegova dela uzdižu patrijarhalnu zajednicu u odnosu na iskvareni varoški svet, veličajući idilični život seljaka. Ideal starih vremena, podrazumevajući društveni okvir porodice, bliskost, sloga i podrška u zajednici nezaobilazni su motivi njegove proze. I kada im se podsmeva, njegov smeh je topao i lišen zlobe, uglavnom sa namerom da ukaže na greške i utiče na njihovo ispravljanje. Najčešće je usmeren na robovanje praznovericama i običajima, ograničenost njihovih vidika i rastrzanost između verovanja i razuma. U skladu sa tim, unosi „jezovite priče“ i elemente fantastike. Bio je pod jakim uticajem ruskih pisaca, naročito Nikolaja Gogolja, koji će i kasnijim autorima na ovom polju biti neizbežni uzor. Najreprezentativnije Glišićeve pripovetke ovog tipa su „Posle devedeset godina“ i „Noć na mostu“. „Posle devedeset godina“ je razvijena pripovetka sa motivom vampira i ulančavanjem dve priče- ljubavne i legendarno-hororistične. U jednoj od najuspelijih Glišićevih pripovedaka, a to je „Glava šećera“, jedna epizoda iz prvog dela (susret seljaka Radana sa „crnim detetom“) zalazi u oblast fantastičnog, upotpunjuje i pojačava sliku sela i narodnog života, simbolično ukazujući na rasplet.

Fantastika pre vremena (2): Ja, to je neko drugi

piše: Isidora Đolović


Kako odmiče XIX vek, nauka napreduje, a uz nju i društvena svest. Dezintegracija realizma podrazumeva, pored ostalog, sve češći i snažniji upliv psihološkog u dotadašnji način predočavanja ljudskih sudbina i sveta u kome živimo. Zahteva se da predstavljene ličnosti budu sagledane „iznutra“, poniranjem u najskrovitije dubine bića. Među građanskim društvom, posebno njegovim elitnim krugovima, pojačano je interesovanje za misticizam i salonske spiritističke seanse. Novom usmerenju nisu odoleli ni srpski pisci, premda su i dalje bili u manjini u odnosu na tradicionalni, klasični realizam koji se bavio seoskom sredinom ili malograđanstvom.

Lazar Komarčić (1839 - 1926), dugovečni pribojski pisac, počinje da objavljuje u zrelim godinama. Tvorac je prvog srpskog romana fantastične orijentacije („Jedna ugašena zvezda“ iz 1902), autor nekoliko detektivskih (prvi od njih i ujedno svoj debitantski, pod nazivom „Dragocena ogrlica“ - sa kriminalističkim zapletom iz srpske sudsko-advokatske prakse, objavljuje kada mu je bila 41 godina; slede „Dva amaneta“ i „Prosioci“), što je bio ne samo aktuelan već i žanr rastuće popularnosti. Primera radi, u godinama učestalosti i sve veće popularnosti romana, Pera Todorović piše tzv. „feljtonističke“ o podzemnom svetu Beograda, kriminalu, prostituciji… Komarčić je uveo i održavao prvu naučnu rubriku, kroz svoja dela posredovao smele i dalekovide ideje o vasioni, bio istinski pionir na mnogim misaonim područjima. O „Jednoj ugašenoj zvezdi“, Laplasovom duhu kao galaktičkom vodiču i vizionarskoj reputaciji kojoj je najveći omaž učinilo beogradsko Društvo ljubitelja fantastike (osnovano 1981. upravo pod piščevim imenom) opširno  je pisano u okviru „Zabavnikovog“ teksta iz broja 3021, koji možete pročitati na njihovoj Internet stranici. Meni je u ovom slučaju zanimljiv zbog svog romana „Jedan razoren um“, koji izlazi 1893. i biva ovenčan nagradom Srpske kraljevske akademije.

Fantastika pre vremena (1): Antiutopija u svemiru

piše: Isidora Đolović


Kada su jednom obnovljene viševekovnim ropstvom onemogućavane kulturne veze našeg učenog naroda i „belog sveta“, ništa nije moglo zaustaviti dalekovidu, znanja željnu imaginaciju u preletanju granica.

Često slušamo o kulturama i tradicijama „malih“ naroda čiji (umetnički, vojnički, naučnički) velikani bez problema mogu parirati onim globalno najznamenitijim i najuticajnijim, samo da nije nepravedne skranutosti. Srpski van svake sumnje spada u ovu grupu. I dok se o našim junačkim, ali i istraživačkim podvizima, posebno u godini raznovrsnih jubileja koje (koliko-toliko dosledno i dostojno) obeležavamo, mnogo čuje i saznaje, bilo bi korisno malo dublje uroniti u uzbudljivo i nedovoljno istraženo područje srpske književnosti tog perioda. Pogledajmo izbliza šta je, uz kasnijeg Nobelovca i skupinu na internacionalnom nivou veoma cenjenih autora, gotovo vek pre toga pružila evropskoj književnoj sceni. Uočimo podudarnosti, inovacije, savremenost u vremenu kada se neki od žanrova čak i u svetu tek formiraju i utemeljuju. Možda će nam podići preko potrebnu svest o značaju kulture i njenom nezamenljivom doprinosu ugledu jednog društva, odnosno njegovoj istinskoj veličini. 

уторак, 02. јун 2015.

Profesorska etika i kolektivni nemar

piše: Isidora Đolović

(uvodna napomena) Ukoliko nekome od "dobronamernih" komentatora nije jasno, reč je o blogu. Iznosim lične stavove, pod svojim imenom i prezimenom, za razliku od hrabrih pljuvača i psihoanalitičara. Ne mislim da sam originalna i talentovana, niti koristim blog za ličnu promociju, ali, očekujem barem toliko KIČME od svojih vrlih kritičara da se potpišu i stanu iza svog stava, baš kao što i ja u svakom trenutku stojim iza svog. Hvala! 


Pre nešto manje od dve godine, prof. dr Rajna Dragićević održala je podsticajan govor na apsolventskoj večeri studenata beogradskog Filološkog fakulteta, u želji da ih ohrabri pred upuštanjem u krajnje neizvesnu sutrašnjicu. Njene entuzijastične i po predavačko poslanstvo afirmativne, a u pogledu društvenih pojava koje se mnogi još uvek prave da ne primećuju, krajnje oštre reči, uzburkale su javnost. Mnogi su je podržali, ali, nije bio mali broj ni onih koji su optuživali profesorku za „društveni elitizam“ i „kultur-snobizam“ (šta god to podrazumevalo), zlonamerno tumačeći njen pokušaj da ukaže na alarmantno stanje i podigne samosvest budućih prosvetnih radnika, naučnika, istraživača…Nakon pesimističnog epiloga ovogodišnjeg maratonskog štrajka prosvetara, gotovo refrenski poklič pomenuto (kako biva) skoro zaboravljenog govora: „Vi ste profesori!“, zvuči ironično, pa i tužno. Hajde da zamislimo kako bi, uzevši sve u obzir, glasilo neko novo obraćanje današnjim apsolventima!

субота, 23. мај 2015.

Raping (f)or Rating?

komentariše: Isidora Đolović


Čudni su putevi savremenih boraca za različite slobode. Sve više se određena  prava pokušavaju naglasiti i izvojevati  kroz potpuno pogrešne i  izvankontekstualne primere. Recimo, LGBT populacija je odavno prigrlila šund-festival „Eurosong“ za provlačenje svojih parola solidarnosti (pa će našoj ovogodišnjoj predstavnici Bojani Stamenov, na stranu odličan glas, bodove najpre doneti dvosmisleni i veoma podilazeći  tekst, kao i podrška Končite Vurst), ženska ravnopravnost se pokušava izboksovati na polju pijanstva i korišćenja muškog klozeta u iritantnim reklamama, a feministkinje posebno vole da s vremena na vreme podignu buku povodom tretmana žena u fikciji sa tematikom iz nekih davnih vremena. Ovaj poslednji vrišteći anahronizam  je rezultovao, između ostalog, veoma popularnim „gender studies“ zasnovanim na sve češćim učitavanjima i tumačenjima iz sasvim pogrešnog ugla, a o nedopustivosti posmatranja datih primera iz perspektive modernog doba bolje da ovom prilikom ne trošim reči. Moram naglasiti da niti sam feministkinja, niti mizoginistkinja, držim se koliko mogu „zlatne sredine“ i pokušavam da izvagam što objektivniji sud, a umetničkim uobličavanjem ženskih likova (u književnosti pre svega) se i stručno bavim već izvesno vreme, tako da unapred ističem kako ne patim od bilo kakvih predubeđenja ili predrasuda - ali, i te kako sam „alergična“ na izvrtanja i izvlačenje bilo čega iz društveno-istorijskog ili umetničko-fiktivnog konteksta. Najnoviji primer ovakve bure u čaši Internet-vode predstavlja začuđujuće dramatična reakcija na najskoriju epizodu standardno kontroverzne HBO-ove serije „Game of Thrones (Igra prestola)“.

петак, 15. мај 2015.

Priče o pesmama : Dva spomenika odbegloj nevesti

piše: Isidora Đolović


Zbog ljubavi, posebno nesrećne, čovek je često spreman na sve. Omaž jednoj takvoj bilo je pravo arhitektonsko čudo, krajem veka čak i opevano u numeri koju svi znamo. Evo šta ju je inspirisalo….barem zvanično.

  

понедељак, 04. мај 2015.

Krik za pravednošću

komentariše: Isidora Đolović

U rubrici "Dogodilo se na današnji dan" koja bi pokrivala ove prostore, pronaći ćete, između ostalog, dve stavke. Svaka je  na svoj način obeležila poslednju jugoslovensku dekadu, najavila sunovrat i krvavi raspad ove protivrečne, za nekoga frankeštajnovske, nekome pak  najboljeg primera panslovenske, zajednice. Međusobno su povezane istim datumom, snažnim odjekom među "bratskim narodima i narodnostima", kao i skidanjem koprene sa dve (verovatno najveće) zablude. Doživotni predsednik, od milošte zvani drug, Josip Broz Tito preminuo je 4. maja 1980. godine. Maršal čija je sahrana okupila najveći broj svetskih državnika u istoriji, time je izigrao svoje Jugoslovene, pokazavši im da IPAK nije besmrtan i da je sada na njima da održe šestočlanu republiku u životu. Pet godina kasnije, do javnosti je stigla vest o mučenju koje je pretrpeo seljanin sa Kosova, Đorđe Martinović, a koje je zaprepastilo narod, do tada od strane vlasti vešto čuvan u neznanju, konačno pokazavši da se sa situacijom u južnoj pokrajini više nipošto ne može šaliti. Svi koji danas održavaju (baš kao i ondašnji političari) privid da KiM nisu odavno preuzeti zahvaljujući sličnom ignorisanju, mogli bi da se podsete ove jezive priče.

среда, 22. април 2015.

Das ist Nele!

komentariše: Isidora Đolović


izvor: srbin-info
Zoran je svojevremeno video Tita, a Čačak (i Isidora, razume se) videše Neleta - i obratno - na sinoćnjoj promociji njegove autobiografije. Pod naslovom sa snažnim simboličkim potencijalom (mada, po priznanju samog autora, ne i njegovog prvobitnog izbora) - "Fajront u Sarajevu", ova knjiga je objavljena prošle godine u izdanju "Lagune" i brzo pobrala simpatije ne samo nostalgičara, već svih koji vole da u današnjim smutnim vremenima čuju (pročitaju) poneku zgodnu, iskrenu i osećajnu reč. Bivši "Nadrealista" je prevalio pedesetu, preživeo infarkt, vidno se ugojio i prosedeo, ali, još uvek ga krasi šeretski osmeh i kada se takav, nasmejan, običan, srdačan, pojavio na bini gradskog Doma kulture, skoro pa prepunom Velikom salom se prolomio gromoglasni aplauz. Nele je ostavio najpozitivniji mogući utisak i pokazao kako se, čak i kada je veče unapred usmereno ka nekim isforsiranim temama bez mnogo veze sa najavljenim povodom, situacija može spasiti opuštenošću, neposrednošću i duhovitošću, plus britkom inteligencijom koja ga je uvek krasila. 

четвртак, 09. април 2015.

Pravoslavlje i pravoslovlje

Komentariše: Isidora Đolović


U susret najznačajnijem hrišćanskom prazniku, političari se prosto utrkuju da iskažu svoj patriotizam i religioznost (što se kod nas nekako poistovećuje, mada nije baš najjasnije zašto), a čime drugo nego čestitkama upućenim raji? Gradonačelnik mog zavičaja, poznat kao pripadnik "domaćinske" dinastije, uputio je, u tom stilu, uskršnju "poslanicu" svojim sugrađanima. Avaj, ni pored titule magistra (doduše, ne društvenih nauka, ali, čemu služe lektori?) i činjenice da je imenjak slavnog pesnika (i onog drugog, Mlađeg!) - što bi možda trebalo da sa sobom nosi određenu odgovornost, nije izbegao pravopisne zamke u koje prečesto upada naš  "društveni krem":

Kad sam bila mlađan student ja, u okviru predmeta Staroslovenski jezik i Istorija srpskog književnog jezika naučila sam, između ostalog, da su Vaskrs i Uskrs jednake, potpuno ravnopravne varijante iste reči i da korišćenje jedne ili druge uopšte nije "ekskluzivna privilegija" katolika ili pravoslavca (baš kao što su ćirilica i latinica dva legitimna, srpska službena pisma); da se može reći "Hristos Vaskrse" ili, ako ste baš ljubitelj crkvenoslovenske leksike, "Hristos Voskrese", ali, nikako, ama baš nikako NE IDE: "Hristos Vaskrese" ili "Hristos Voskrse". Razlozi leže u složenoj istoriji srpskog jezika i njegovog razvoja kroz brojne redakcije, a o čemu sada ne bih dužila, kad je već toliko lepih i korisnih stručnih knjiga napisano na istu temu. Ne bi bilo suvišno, ipak, s vremena na vreme podsetiti narod i naučiti ih izvesnim gramatičkim pravilima, posebno u danima intenzivnog zasipanja javnim čestitkama i šablonskim SMS porukama, koje prosto vrve od ovakvih grešaka. 

уторак, 07. април 2015.

Priče o pesmama: Luis Kerol na novotalasni način



Jedan maštoviti pisac svojom razigranom vizijom nadahnuo je, na svoj način jednako domišljatog novotalasnog muzičara…


Autor: Isidora Đolović

 Čudni kriterijumi kakve je postavljalo vreme doveli su do svrstavanja pojedinih dela, koja to po svojoj prvobitnoj nameni nisu bila, u kategoriju štiva za decu i sasvim nepravednog potcenjivanja njihovog značenjskog bogatstva. Tu spadaju, primera radi, „Robinzon Kruso“, „Guliverova putovanja“, romani Žila Verna, R.L.Stivensona i Radjarda Kiplinga….S druge strane, prečesto se zanemaruje činjenica da zaista vredna knjiga ne poznaje ograničenja poput uzrasta čitalaca, već se, iz bilo kog ugla sagledana, ukazuje u svojoj veličanstvenoj svetlosti. Ne samo da prevazilazi starosne, već i žanrovske granice, pa podstiče umetničke odgovore i nesebično ustupa svoje elemente. Jedno od najznačajnijih i najzanimljivijih takvih dela, o kome se odavno još samo tradicionalno govori kao o bajci za najmlađe - a zapravo se ne osporavaju njegovi simbolični potencijali i bogatstvo slojeva svakako je „Alisa u Zemlji čuda“.

Priče o pesmama : Ljubav, rat i pop-art



Progovoriti o teškoj temi sa ukusom i merom, nikada nije bilo lako. A tek vešto i spontano uplesti sve to u popularnu numeru, modernu estetiku i sve ostale rekvizite sveta zabave?


Autor: Isidora Đolović


Kada smo dovoljno društveno osvešćeni, osećamo potrebu da reagujemo na dešavanja koja nas na bilo koji način pogode - ma kako udaljeno delovala i ma koliko naša sredstva bila ograničena ili naizled neprikladna. U slučaju kada je način oglašavanja muzika, pa još relativno komercijalna, stalno vreba opasnost da vas pogrešno ili nedovoljno ozbiljno shvate. Teško je suptilno i nenametljivo, ponekad na prvi pogled sasvim neprimetno proslediti poruku ili impresiju. Ali, pođe li vam za rukom, efekat je kao po pravilu pozitivan.

Priče o pesmama : Ko je ubio Meri?

….ili kako je jedna popularna muzička numera uspešno preuzela osobine narativa, a uz to se i povezala sa još popularnijom serijom, dokazavši da su, u umetnosti pogotovo, svuda prisutne  bodlerovske veze.


Autor: Isidora Đolović

                                        

Nekada davno - ili možda ne tako davno, zavisi od perspektive koju zauzmete - gramofonske ploče su bile neprikosnoveni vodič kroz carstvo muzike, televiziji je još uvek pripadao status „prozora u svet“, a MTV držao do sebe, lansirajući istinske senzacije i spotove od neprolazne vrednosti. Ruku na srce, iako je danas zahvaljujući „jutjub“-u praktično svaki sadržaj dostupan na samo jedan „klik“ mišem, i dalje postoje serijali koji dobijaju status globalnog fenomena (uzmimo za primer „Igru prestola“ i „Čistu hemiju“) ili pojedini spotovi-opsesije (reper Psaj i „Gangnam stajl“) , doduše, kraćeg roka trajanja…Međutim, vratimo se na početak devedesetih kada je, kažu nostalgičari - ali ne samo oni, već i istinski poznavaoci i ljubitelji popularne kulture - bilo „više duše“ u svemu tome.

Nakon razigranih i šarenih osamdesetih, početak nove dekade (za koju će se ispostaviti da je bila po mnogo čemu gorka) donosi svedeniji i jednostavniji modni stil, „grandž“ pokret u muzici, nagoveštaje političkih promena i pre svega, osećanje važnosti trenutka. Posebna samosvest krasila je mlade onoga doba, a još više od ponosa zbog modernosti kojoj su smatrali da su savremenici, bili su izraženi entuzijazam i nada u budućnost. Danas nam o tome svedoče neke od tada najpopularnijih serija, poput „Beverli Hils“-a ili „Mladog princa sa Bel Era“. Jednaku, ako ne i veću pažnju zaokuplja nešto sasvim drugačije… 

четвртак, 05. март 2015.

Odlazak najlepšeg Idola

autor: Isidora Đolović



Među zvucima mog detinjstva dominiraju Tajči, Kockica, tatini omiljeni hipi-bendovi i jedna veoma zanimljiva kaseta pod nazivom "Rokenrol za decu", a koju sam ja upamtila jednostavno kao - "Vlada i Gile". Kasnije su mi sve interesantnije bile "odrasle" LP ploče, među njima debitantski album grupe zanimljivog imena, sa ženskim aktom na omotu i antologijskim pesmama. VIS Idoli i njihov frontmen u koga je moja tetka, tada studentkinja-rokerka bila zaljubljena (kao i veći deo novotalasnih poklonica i savremenica!), postali su i ostali, u mojoj svesti, neuništivi simbol jednog interesantnog vremena - svakako ne idiličnog, ali, i te kako idOličnog. 

"Rodjen sam devetsto pedeset i osme,
Nad Beogradom je duvao Jugo."

Pojavili su se kao pravo muzičko čudo, a njihov nesvakidašnji pristup i nastup još uvek je predmet interesovanja, analiziranja i čeka dostojno vrednovanje ("Odbrana i poslednji dani" pre svega). Svestranog Vladu je život nakon raspada benda vodio širom sveta, u različite muzičke avanture i saradnje, nikada izvan doslednosti kojom su prestonički dečaci početkom osamdesetih prodrmali šaroliku jugoslovensku scenu i povukli se brzo, ali ostavivši neizbrisiv trag. Ostao je simbol tog zauvek iščezlog doba, ali, koje kao da ponegde (i za poneku odabranu dušu) još lebdi u vazduhu i podseća na Sonju, EKV, Bebi Dol, Ducu Marković i "Hit meseca", YU rock misiju, Nešu Leptira, Delču, čitav "crno-beli svet" i urbani impuls što  je nosio njihovu generaciju i nastavio da nadahnjuje još mnoge posle.

недеља, 15. фебруар 2015.

Zvanje u bescenje

autor: Isidora Đolović
izvor: www.srbel.net
Jesmo li se svi skupa priklonili demonu kapitalizma i njegovoj paklenoj sviti - malodušnosti, lenjosti, poricanju i pristajanju na manipulisanje (što odustajanje od borbe na određen način svakako predstavlja)? Posmatrajući ljude oko sebe, slušajući njihove priče, zaključujem kako izgovor za svakovrsno zlo obično bude - kriza. Ona je razlog što se prepuštamo najnižim porivima, najcrnjim mislima, veličamo sramotno, odbacujemo nekadašnje  težnje i nade kao bespotrebne, izlišne, uzaludne. Predajemo se i time postajemo laka meta za ovaj ionako izokrenuti svet, razorenog  sistema vrednosti, izobličenih ideala. A nije prvi put teško. Samo ti što su iz nezavidnih situacija tražili izlaz bez predaje i bez samodegradacije, ostavili su trag u vremenu. Trag svog junaštva, bilo ono globalno ili svakodnevno.

Nedavno sam, ne po prvi put, bila učesnik diskusije na ovakvu temu: da vam neko ponudi hiljadu evra mesečno, da li biste se zauvek odrekli svoje diplome (titule) i struke (odnosno, mogućnosti da se ikada više bavite svojim poslom)? Podeljeni stavovi kretali su se od kategoričnog odbijanja, do ushićenog, gotovo s olakšanjem (kao da je neko odmah saopštio vest o kakvom velikom nasledstvu!) donetog pristanka. Ljudi su, umorni od svega, bukvalno spremni da sve bace pod noge, samo da ih više ne lome strujanja ovog čudnog doba. I onda, po principu izokretanja svega naglavačke,  nedovoljno dobri kupuju ono što  smo odbacilli, prodali za njihove “šuške”. Moj odgovor možda već naslućujete….

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...