уторак, 27. јануар 2015.

Sloboda govora i dobra reč

autor: Isidora Đolović


Kako je to lepo kada se četiri predstavnika različite konfesije slože u svemu! Ovo je utisak koji me drži od emisije „Da.Možda.Ne“. Poruka koju su na taj način poslali nekako je ubedljivija od svega što je do tada izrečeno i učinjeno u odgovor pariskom napadu na redakciju satiričnog lista „Šarli ebdo“. 
izvor: www.seecult.org
Međutim, šta je zapravo dijalog, za koji se svi zalažu u teoriji, a u praksi ipak posežu za nekim drugim, grubljim sredstvima?  Definicija kaže „razgovor između dve osobe“, ali, čini se da je istinski dijalog mnogo teže ostvariti nego što izgleda. Pravo je umeće razgovarati, a ne pretvoriti pri tom svaki čin verbalne komunikacije u ličnu monodramu. Možda je srž sukoba u nespremnosti nas, civilizovanih primata, da sprovedemo ona načela kojima se toliko hvalimo. 

Kad se značaj reči pokušava omalovažiti, setim se citata iz Selimovićeve „Tvrđave“, koji otprilike kaže da je reč barut - za čas plane. Takođe, čak i oni razumni,  ateisti i agnostici,  znaju kako počinje Sveto pismo. Nesumnjivo je moćna, od praiskona, ta privilegija ljudske vrste, to sredstvo artikulacije misli. Ali, isto tako je uglavnom oruđe manipulacije. Reč lažna, prevrtljiva, reč igračka, rugalica. A ona verovatno nije „bila u početku“, ni od ni u  Boga, nego je onaj Mešin barut i njene posledice danas osećamo.

понедељак, 26. јануар 2015.

U susret petoj sezoni "Igre prestola"...Mala istorija Martinovog fiktivnog kraljevstva 5

priredila: Isidora Đolović


Kao što sam objasnila na početku ovog "poduhvata" i, barem mom blogu dragocenog iskoraka iz "svakidašnje jadikovke" nad aktuelnim zbivanjima oko nas, u svet mašte - mada nipošto manje surov, životan i tajanstven, cilj mi je bio da izvadim iz naftalina neke svoje tekstove i pozabavim se pozadinskom, a suštinskom, pričom "Pesme Leda i Vatre". Dok stigne Martinov nastavak, bojim se, osedećemo - a na serije se ne može osloniti kao na dostojnu zamenu. Šteta, jer bi neki pred-serijal bio sjajan, a kako je krenulo, možda ga i dočekamo pre pisane završnice!

  Robertova buna - treći deo

Pad Kraljeve Luke i Kraljeubistvo (Sack of King`s Landing)
Iako je kraljevstvo formalno i dalje bilo pod upravom zmajeva, Trozubac je predstavljao dinastički krah i to je ubrzo postalo jasno svima, pogotovo Tivinu Lanisteru. Držeći se po strani tokom čitavog rata, čekao je da bude jasno na koju je stranu prevagnulo, rešen da bude u taboru pobednika.

Mala istorija Martinovog fiktivnog kraljevstva 4

preredila: Isidora Đolović

Robertova buna - drugi deo


Bitka kod Zvona (Battle of the Bells/ At the Stoney Sept)

Sporost lorda Merivedera učinila je da se buna proširi i pusti korenje. Kevan Lanister se nadao da će se kralj dozvati pameti i vratiti Tivina, ali, Eris je umesto toga promenio čak četiri pogrešne desnice i „to platio životom i krunom“. Kako je Meriveder propao u nastojanju da uguši bunu, a Regara još uvek nigde nisu mogli da nađu, Eris se okrenuo Džonu Koningtonu, mladom i samouverenom prijatelju svog sina i uzdigao ga na položaj prvog savetnika. Ovaj obećava kralju da će mu doneti Robertovu glavu, željan da se dokaže i ubije ga u dvoboju.

Uvidevši slabosti strategije primenjene kod Pepelgaza, Robert je produžio ka severu radi udruživanja sa savezničkim trupama. Međutim, na tom putu je ranjen (pod nepoznatim okolnostima) i primoran da utočište potraži u Kamenom obredištu. Varoš je brzo okupirana od strane ljudi Džona Koningtona. Željan dokazivanja, lord Konington je vatreno poveo napad i naredio da se svaka od međusobno zbijenih kuća u maloj varoši detaljno pretrese, dok ne pronađu Uzurpatora. Koningtonovi ljudi gonili su Roberta sa namerom da ga odseku od savezničke vojske. Međutim, Robert im je uvek izmicao “za korak“, zahvaljujući pomoći i stalnim upozorenjima meštana, pa je uspeo da brzim premeštanjem sa mesta na mesto ostane neuhvatljiv do dolaska saveznika. Svoj naziv, bitka je dobila po zvonima koja su se od samog početka oglašavala na uzbunu  meštanima, podsećajući ih da zaključaju svoje domove i sklone se na sigurno. Vojske su se tukle na ulicama, u dvorištima, čak i po krovovima.

Mala istorija Martinovog fiktivnog kraljevstva 3

priredila: Isidora Đolović


Robertova buna - prvi deo
                             
  Rat Uzurpatora, poznatiji kao Robertova buna (282-283 AL) promenio je lice Vesterosa i ušao u anale kao epski prevrat. Njime je stavljena tačka na viševekovnu vladavinu dinastije Targarjen i otvorena nova stranica burne istorije Sedam kraljevstava. Svi događaji koji su usledili i traju, direktno su determinisani rezultatima Robertovog pohoda na tron. Mada je prošlo izvesno vreme, a većina učesnika bune se preselila u večnost, posledice i tragovi su neizbrisivi. Putujući pevači i lokalni kazivači uzdigli su ga do legende, dajući mu romantizovani karakter, ali, prava priroda rata bila je složenija, dublja i još surovija. Iako se u narodu ustalilo verovanje da je sukob izbio zbog ljubavi (slično Trojanskom ratu) i želje za osvetom (poput krađe Zlatnog runa), pomenuta epizoda bila je tek jedan potez na uzdrmanom šahovskom polju, potez od koga su nagomilane tenzije konačno buknule i više ih nije bilo moguće stišati, niti zaustaviti lavinu koja se obrušila.


Mala istorija Martinovog fiktivnog kraljevstva 2

priredila: Isidora Đolović


Turnir  u  Harendvoru

 Viteški turniri predstavljaju važan deo tradicije Vesterosa, kao prave pozornice za  dokazivanje plemića, demonstriranje ratničke veštine i sticanje (ili potvrdu postojećeg) ugleda. Za istoriju Sedam kraljevstava od naročitog je značaja legendarni turnir u Harendvoru, održan tokom više od deset uzbudljivih dana, u 281. godini od Egonovog „sletanja“ (početka osvajanja) - „godini lažnog proleća“. Neobična sličnost sa zdanjem u kome se odigrao, grandioznim  i ukletim, polumitskim i poetičnim, obezbedila mu je ugled  najvećeg i najbitnijeg u svom dobu, a možda i svih vremena. Na više načina sudbonosan, doneo je začetke odluka koje će imati  dalekosežne posledice. 
Organizovan je od strane lorda Venta, na njegovom posedu – najvećem zamku u Sedam kraljevstava -  i zvanično u čast domaćinove kćeri, sa težnjom  da ova kuća bude predstavljena  u punoj moći i sjaju. Međutim, reč je i o paravanu za brojna pozadinska previranja dinastičkog i političkog tipa. Kralj Eris II Targarjen prisustvovao mu je uprkos svojoj izolaciji nakon senodolskog  sužanjstva. Podstaknut Varisovim sumnjama da prestolonaslednik koristi turnir kao izgovor za kovanje zavere, kao savršenu priliku (s obzirom na razmere  događaja) da se sastane sa najuticajnijim lordovima-vazalima i razmotri pitanje smene svog oca sa prestola, rešio je da ipak prati i drži na oku sina.  I pored vladareve rastuće paranoje, priče o državnom udaru nisu bile bezazlene, o čemu će kasnije posvedočiti i Džejmi Lanister dok se bude sećao poslednjeg susreta sa Regarom. Koliko god bilo istine u ovome, počeci svega padaju neposredno pred turnir.  Dok je Eris „na brzu ruku“ organizovao dolazak, nije bila prisutna njegova supruga Raela, kao ni bivša desnica, Tivin Lanister. Odnosi između pomenute dvojice bili su već veoma zaoštreni.

U susret petoj sezoni "Igre prestola"....Mala istorija Martinovog fiktivnog kraljevstva

piše: Isidora Đolović


Zaluđenik sam za istoriju, oduvek. Kao deca, brat i ja smo prosto upijali sve što je imalo veze sa, najpre grčkom mitologijom i antičkim svetom, potom vitezovima, kraljevima i  revolucionarima  sa svih strana našeg malog, a prošlošću slavnog kontinenta….onda sam počev od školskih dana pročitala sve i jednu biografiju značajnih žena-vladara, interesovala se za društveni kontekst, sliku doba, borbe protiv nepravde. Da nisam upisala književnost, sigurno bih na kraju studirala istoriju. Srećom, za moju struku  je uklapanje određenog dela bilo neizbežno, pisac bez epohe nije mogao da se sagleda u punoj svetlosti i značaju i tako je moja glad za znanjem bila zadovoljena u svakom pogledu. Tako je moja ogromna želja da vidim poprišta velikih događaja, istorijski značajna i meni lično intrigantna mesta, rasla i snovi dobijali sve snažnija krila. Danas, ti su mi snovi i čežnja za velikim svetom sa svim bogatstvima koja nudi duhu, istovremeno tuga (jer ih iz mnogih razloga i sputanosti okovima sredine najverovatnije nikada neću videti) i radost (uteha, nada, ljubav prema životu i stalno čuđenje pred njime, radoznalost nevinog deteta  čiji pogled  nisu zaprljali ružni vidici svakidašnjice). Dakle, volim istoriju - i da ne dužim jer bi potrajalo do prekosutra, pisaću već , o tom potom, nadam se.

Sem knjiga, volim istorijske serije i filmove, mada su često u pitanju najstrašniji anahronizmi. Ne smeta mi, posmatram odvojeno od stvarnog, prepustim se fikciji. Sve volim, “Bordžije”, “Tjudore”, “Kamelot”, “Merlin”, “Stubovi zemlje”, evo i najnoviji primer su “Vikinzi”….u cugu sam odgledala dve sezone, uživajući u avanturama Ragnara, Roloa, Lagerte, Flokija….saosećala, brinula, volela ih i prezirala….sada se čeka treća sezona, a malo posle počinje i peta kada je o “Igri prestola” reč. Tim povodom su i naredni tekstovi.


среда, 14. јануар 2015.

Gaju Julije, brate!

 autor: Isidora Đolović




Da je Vasko Popa kojim slučajem danas živ, možda bi svoje legendarne stihove preinačio u nešto ovog tipa: "Otkuda moja Nova godina na datum tvoj, Julije, brate?" Malo se i ja šalim, kad već sa logikom odavno svako tera šegu. Pomislim onda, nismo li narod najstariji, pa još nebeski, kome je dozvoljeno da "pomeša babe i žabe" kako želi?  Jovan I. Deretić (zbog koga svaki put moram da objašnjavam ljudima zagledanim u police moje kućne biblioteke da autor "Istorije srpske književnosti" nije TAJ Jovan Deretić, već pokojni gospodin profesor bez "I" i sumanutih teza) bi sigurno imao štošta da mi prigovori. Postoje teorije da čak uopšte nismo Sloveni, nego starosedeoci Balkana, neki tvrde i da smo vanzemaljskog porekla, a neki im najozbiljnije veruju. Dakle, ako su amebe i Mojsije bili Srbi, zašto je neobično formalno prisvajanje julijanskog kalendara i preinačavanje istog? Zašto dolazi do zbunjujućih situacija poput one sinoćne, kada gospođa etnolog u "Malom dnevniku" objašnjava devojčici-reporterki kako tzv. "srpska" odnosno "pravoslavna" Nova godina označava "početak novog vegetativnog ciklusa" i to prema kalendaru Julija Cezara koji istočna hrišćanska crkva i dalje koristi. Na stranu to što nije odgovorila na pitanje "slave li svi ljudi Novu godinu u isto vreme" - odgovor je, verujem, zbunio i nas odrasle, a kamoli dečurliju kojoj je novi i simpatični format informativnog programa namenjen. Kasnije, u "Dnevniku", pred spikerom stoji neka nedefinisana ikebana - nit' je novogodišnja, nit' božićna. Kažu, u glavnom gradu nema đipanja pred binom na Trgu, al biće ih po mnogim gradovima u unutrašnjosti. Neki, kažu, priznaju samo srpsku Novu godinu. Po Cezarevom kalendaru.

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...