четвртак, 05. март 2015.

Odlazak najlepšeg Idola

autor: Isidora Đolović



Među zvucima mog detinjstva dominiraju Tajči, Kockica, tatini omiljeni hipi-bendovi i jedna veoma zanimljiva kaseta pod nazivom "Rokenrol za decu", a koju sam ja upamtila jednostavno kao - "Vlada i Gile". Kasnije su mi sve interesantnije bile "odrasle" LP ploče, među njima debitantski album grupe zanimljivog imena, sa ženskim aktom na omotu i antologijskim pesmama. VIS Idoli i njihov frontmen u koga je moja tetka, tada studentkinja-rokerka bila zaljubljena (kao i veći deo novotalasnih poklonica i savremenica!), postali su i ostali, u mojoj svesti, neuništivi simbol jednog interesantnog vremena - svakako ne idiličnog, ali, i te kako idOličnog. 

"Rodjen sam devetsto pedeset i osme,
Nad Beogradom je duvao Jugo."

Pojavili su se kao pravo muzičko čudo, a njihov nesvakidašnji pristup i nastup još uvek je predmet interesovanja, analiziranja i čeka dostojno vrednovanje ("Odbrana i poslednji dani" pre svega). Svestranog Vladu je život nakon raspada benda vodio širom sveta, u različite muzičke avanture i saradnje, nikada izvan doslednosti kojom su prestonički dečaci početkom osamdesetih prodrmali šaroliku jugoslovensku scenu i povukli se brzo, ali ostavivši neizbrisiv trag. Ostao je simbol tog zauvek iščezlog doba, ali, koje kao da ponegde (i za poneku odabranu dušu) još lebdi u vazduhu i podseća na Sonju, EKV, Bebi Dol, Ducu Marković i "Hit meseca", YU rock misiju, Nešu Leptira, Delču, čitav "crno-beli svet" i urbani impuls što  je nosio njihovu generaciju i nastavio da nadahnjuje još mnoge posle.

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...