Rasprodaja bola, bankrot lumpovanja

Dok su se, već uobičajeno, na dvadesetu godišnjicu „Oluje“ sa obe strane vršile licitacije žrtava i perfidna prepucavanja, na Saboru trubača kriza je počela da uzima maha i među najrazuzdanijima, a skandal sa „Loto“ kuglicom doprineo šizofrenoj balkanskoj rapsodiji…

piše: Isidora Đolović

Za logiku - ko te pita...."Mani glavu, pasi travu"

Ne prođe ni nedelja, a da političari, usrdno potpomagani medijima, ne prirede još jednu komediju za javnost. Prvi avgustovski dani doneli su „Loto-paranoju broja 21“, a potom su se u „Četiri venčanja i sahrana“ stilu poklopile dve fešte i jedan Dan žalosti. U pitanju su bile susedska „domobraniteljska“ parada u čast „Oluje“, Guča pedeset peti i nikad mlitavije-neprimetniji put, te sećanje na žrtve pogroma. I ponovo se pokazao naš protivrečni, prenaglašeni mentalitet, koji od banalnog pravi spektakl, a od dostojanstvenog - neukusno razbacivanje tugom, bez istinskog poštovanja. Uverili smo se, po ko zna koji put, kako je život na Balkanu beskonačni „komad sa pevanjem i plakanjem“.

Kako i ne bi bio? Da bi barem naslutili stepen raspadanja društva, nije neophodno da počne zaudarati kao čačanski Trg u jutarnje sate, pre nekoliko dana. Uključimo li u bilo kom trenutku TV, u bilo kom izdanju vesti, nećete zaobići poluosmehnuto lice Velikog Vođe sa redovnim raportom o najnovijim poduhvatima. Taj izraz nalikuje onom kod  zadovoljnog deteta u igri plastičnim vojnicima, koje je osvojilo teritoriju, pa sada sa uživanjem rastura kako mu volja. Predstavlja dovoljno rečitu dijagnozu naše tužne svakodnevnice: vlast je igra nedozrele, neiživljene dece, a mi figurice u njihovim rukama. Prinesu li nam lupu po žarkim suncem kakvo već mesec dana prži, istopićemo se. Oni se ionako već tope, doduše, od miline što nam „prvi put u istoriji“ iz dana u dan donose progres. Istina, ta čaura ni na deseti pogled ne najavljuje obećavanog leptira, ali, ne reče li direktor Državne lutrije da „verujemo njima, a ne sopstvenim očima“?

Da su vešti, dokazuju ograđivanjem od lične ideološko-političke prošlosti u misiji „balkanski mirotvorac“, ali i psovanjem „dušmana“ onda kad zatreba, kao i šlepanjem uz tuđe uspehe i naknadnim obećanjima ulaganja u, npr. srpski vaterpolo. Besramno ubirajući udeo nepostojećih zasluga države u trijumfu ili pretećim tonom insistirajući na „ruci pomirenja“ sa komšijama, ostavljaju jednako zbunjujuć i, ruku na srce, zastrašujuć utisak. Uzgred, da li je slučajnost što se, nakon obeležavanja dvadeset godina, više od sećanja na žrtve iz Srebrenice pominje „atentat na srbijanskog premijera“?

Ushićena gđa Kolinda poručuje da ne smemo dozvoliti da nas zavedu...

...."mitovi, laži i obmane"!

Zbog toga slavi trijumf nad hiljadama  žena, dece i staraca na traktorima. Među kojima nije bio ni Milošević, niti su pet para davali za "velikosrpsku politiku" koja se toliko poteže.

Kada se bilo radost, bilo tuga, forsira do krajnosti, pa i apsurda, gubi na težini i smislu. Obraćajući više pažnje na izazvani efekat nego dubinu poruke, udaljavamo se od istine. A ona glasi: Hrvatska kao Dan oslobođenja i državnosti obeležava ono što je, po svim kriterijumima, bilo etničko čišćenje. Slobodu izvojevanu pogromom drugog naroda slave, iz naše perspektive provokativno, ali, ništa od toga nije jučerašnjeg datuma ni neočekivano. Kolektivna histerija i  paranoja se, nažalost, zahvaljujući pojedincima prenela u XXI vek i zatrovala generacije koje tada još nisu ni bile rođene, ali nije da nismo toga bili svesni. S druge strane, ovde se unesrećenih iz kolone sete jedino kada je potrebno na konto njihove tragedije pobrati nove političke bodove i nadograditi imidž. Za njihove sudbine, građanski i socijalni status, malo koga briga i ništa se ne preduzima već godinama. Instrumentalizovani su za potrebe lažnih patriota, koji smatraju da državi „odužuju svoje“ tako što će se jednom-dvaput godišnje slikati u uniformi, protestujući i pozivajući se na kosovski zavet. Ništa manje morbidno od hrvatskog klicanja Tompsonovom fašistički obojenom repertoaru. 

Pompeznim obeležavanjem godišnjice međususedskih pokolja, zločina i nepravdi - koje neosporno moraju biti pamćene kao opomena protiv nečoveštva, a ne sredstvo raspirivanja novih varnica - ni mi, ni oni, nismo postigli ništa sem iluzije sopstvene snage. Oni čiji su životi u „Oluji“ uništeni, u čije se ime i za čije stradanje obeležava kobni datum, skrajnuti su na marginu da do daljnjeg nemo i stoički podnose svoj bol. Ne paradiraju, ne kunu, ne prave cirkus - ne trguju tugom. Znaju - ona se ničim, nikada ne može otkupiti.  

Valjda primorani da ispoštuju sećanje na pogrom, na jedan dan su napravili predah i u susednoj varoši, poslednjih desetak godina sve popularnijoj zbog (sve manje) folklorne manifestacije. Ispostavilo se da nužnost propisa Dana žalosti nije preterano naškodila ovogodišnjoj slaboj posećenosti tradicionalnog izvora katarze za psihički  izmrcvareni svet. Očigledno je da, ma kako pompezno štampa izveštavala, „naduvavajući“ cifru iz godine u godinu, već poslovično „stezanje kaiša“ nije ostavilo ni mogućnost traženja utehe na dnu pivske flaše i zemljanog lonca, dok na uvce svira oznojeni trubač pod nekom od šatri. 

Udarni dani manifestacije,porta, nekada najposećenije šatorsko stecište 

Uprkos pompeznim izveštajima medija, Truba iz godine u godinu ima sve manje posetilaca.

Jedna od glavnih varoških ulica u nedelju popodne.

Guča sama po sebi predstavlja interesantan fenomen za diskusiju, a ovom prilikom je interesantna paralela koju možemo povući s obzirom na godine kada je mutacija Sabora počela da poprima naglašene i sve ozbiljnije razmere. Iste te devedesete su „slučajno“ donele kolone izbeglica, propraćenih zapaljivom, razularenom medijskom retorikom. Vremenom su se nacionalističke strasti pomalo stišale, a ovogodišnja Truba je, od turbo-estradnjaka pročišćena pokušajima da joj se vrati stari smisao, delovala manje bučno i ushićujuće od Tompsonovog ustaškog spektakla ili infantilnog odgovora ovdašnjih političara na komšijske provokacije. Tome je delom doprinelo pomenuto odsustvo preterane kič-ikonografije (koja udara u najniže strasti), a uglavnom kriza koju su posvedočile kafedžije i zakupci tezgi. Tamo gde tržište, figurativno, biva premešteno na (zlo)upotrebu tuđih emocija i empatije, dolazi do bukvalnog izostajanja očekivanog profita. Inače bi se ministri, tradicionalni ljubitelji saborskog lumpovanja, verovatno i ove godine sjatili pod nekom od šatri - možda baš u društvu dobitnika famozne „sedmice“.