субота, 31. децембар 2016.

Smisao ponoćnih želja

piše: Isidora Đolović


Uvek sam bila od one dece što, duvajući svećice na rođendanskoj torti, zažmure i zamisle želju. U ponoć, na isteku stare godine, ponavljala bih ritual. U sve to sam, što je najsmešnije, iskreno i iz sve snage VEROVALA, kao i u zvezde padalice (iako nijednu nisam stvarno videla do sada), bubamare, izbegavanje da prođem ispod ukrštene bandere i slično. Onda sam malo porasla, pa naučila da su želje lepa stvar, ali ne padaju same sa neba, nego je potrebno da malo pripomognemo višoj sili, šta god za nas ona bila, te da se potrudimo i „zapnemo“ ne bi li nam težnje bile ispunjene. Možda. I to sam jednako revnosno sprovodila, primenjujući barabar uz veru u moć (ne)izgovorene želje, iz godine u godinu.

недеља, 25. децембар 2016.

Praznični filmovi

piše: Isidora Đolović


Vreme novogodišnjih i božićnih praznika predstavlja, za većinu, predah od uobičajenje jurnjave, doba svođenja računa i privremenog izmeštanja iz stresne svakodnevnice. Tokom tih nekoliko dana, a u najboljem slučaju par sedmica, dobijamo neoboriv alibi za lenčarenje, opuštanje i provođenje vremena kod kuće, u krugu porodice. Od sredine prošlog veka, televizor je postao gotovo ravnopravni član prosečnog domaćinstva, pa će vam mnogi reći kako savršeno praznično jutro i prvih par dana januara, zamišljaju upravo ovako: uz ostatke svečarske trpeze (nezaobilazna ruska salata!) i filmski maraton.
Da izađu u susret ovakvim očekivanjima - a koja su, opet, sami oblikovali i podsticali (začarani krug!) sugestivnim sadržajima najpoznatijih ostvarenja iz razbibriga-žanrova, pobrinuće se gotovo svi televizijski kanali. Najpre na kablovskoj, već početkom decembra kreće odbrojavanje, kroz praznične reklame, špice, repertoar. Do samog dočeka, već će se i lokalni programi zaodenuti novogodišnjim ruhom, uz obaveznu, šeretski nakrivljenu dedamrazovsku kapicu, lampion ili vejuće pahuljice na svom uobičajenom logou. Ni bioskopske aktuelnosti ne odudaraju od trenda, pa se baš ovih dana reklamira komedija „Christmas Office Party“, a tu je i novi izlet u svet iz pera Džoan Rouling („Fantastic beasts and where to find them“). Dakle, jasno je kako  sfera pokretnih slika ima značajno i jasno određeno mesto u kreiranju opšte euforije.

субота, 24. децембар 2016.

Subota sa knjigom: "Sedam smrtnih grehova" čitanja

piše: Isidora Đolović


Jedan od najinteresantnijih upitnika na koji sam u skorije vreme naišla, najpre je objavila Sandra. Zatim su ga preuzele i na svojim blogovima sa nama podelile Katarina, Ivana i Jovana, u čijim sam izborima i obrazloženjima takođe uživala. Odgovarajući i sama na ova pitanja, neizmerno sam se zabavila, a ukoliko i vas zainteresuju, “viđeni” ste za anketu!
Kao dugogodišnji zavisnik od književnosti, usudiću se, najpre, na iznošenje nekoliko uopštenih osobina pripadnika naše populacije. Pre svega, za iskrenu bibliofiliju najvišeg stepena, nema strogo određenih pravila, niti faktora koji vam može garantovati potpunu bezbednost od zaraze. Doduše, imunitet je razvijen kod ljudi ograničenog duha, lišenih smisla za imaginaciju, nezainteresovanih za upoznavanje novog, zadovoljnih u svom prozaičnom svetu. Ukoliko ih, uz to, karakteriše nedostatak ukusa ili umetničke prefinjenosti, mogu biti spokojni, klica se neće zapatiti u njihovoj glavi. Nasuprot tome, knjigoljuba ćete prepoznati po blago zamišljenom pogledu, kao da uvek boravi negde daleko od realnosti koja ga okružuje. Biće istinski smiren i radostan jedino upražnjavajući aktivnost koja je mnogim pelcovanima dosadna - čitanje.

среда, 21. децембар 2016.

Praznici nam stižu!

piše: Isidora Đolović


Kalendarski danas, po vremenskim prilikama uveliko, uplovili smo u zimu. A njen početak, uz jutarnji mraz, ranije smrkavanje i karakteristični miris u vazduhu, dok dahom pravite oblake, žureći toplini zatvorenog prostora, obeležavaju raznorazne svetkovine. U bivšoj Jugoslaviji  počinjalo je Danom republike, kasnije se vratila - i poput mode ustalila - tradicija krsnih slava, čiju sezonu od skoro dva meseca maratonskog prežderavanja „presecaju“ novogodišnji i božićni praznici (ili obrnuto, u zavisnosti od toga koje ste veroispovesti). Počinje užurbano, nostalgično, histerično, romantično, u svojoj ponovljivosti nadasve uzbudljivo, POSEBNO doba godine.
Praznična sezona poseduje mnoštvo specifičnosti, koje su se vremenom povezale u šarenu, ponekad napadnu - već sledećeg trena domaćinski stišanu, prepoznatljivu zbrku od reda tradicije, reda komercijalizacije, vezivnog sloja vere u čuda i neuništive nade, šlaga zimske bajkovitosti (posebno ako ima snega) i, kao svetlucavog praha posutog na sve to, one naročite magije. Naravno, muzika se podrazumeva i nezaobilazni deo „vanrednog stanja“ koje nas sve zahvata ovih dana, uz obavezne crveno-zelene nijanse, predstavljaju melodije. One ZIMSKE sam vam već predstavila, u prvom ovogodišnjem tekstu - OVDE. Danas su na redu pesme koje me najviše podsećaju na praznike i sve što uz njih ide.

недеља, 18. децембар 2016.

„Victoria“ (2016)

komentariše: Isidora Đolović

Veoma je teško, zahtevno i odgovorno predstaviti život istorijski postojeće ličnosti i njenih, dokumentima ili svedočanstvima savremenika potvrđenih doživljaja. Kada govorimo o fikciji, stvaralačka sloboda je neograničena samim tim što protagonisti predstavljaju plod isključivo njegove mašte. Međutim, prikazati nekoga ko je zaista živeo, donosio odluke sa dalekosežnim posledicama, obeležio čitavu jednu epohu, dajući joj čak i ime; nekoga čiji su potomci kasnije premrežili Evropu prisustvom na najznačajnijim vladarskim dvorovima, o kome svedoči mnogo dokumenata, prepiske, fotografija - izazov je i potencijalni kamen spoticanja. Ove jeseni, svoje premijere su dočekale čak dve igrane serije koje u središtu imaju sam početak dve dugovečne vladavine engleskih kraljica. “The Crown” prati još uvek aktivnu Elizabetu II, dok nas “Victoria” vraća u devetnaesti vek i period koji se danas pamti po ženi koja je rukovodila britanskom imperijom. Uporedni tekst o obe serije možete pročitati na Sarinom blogu - ja sam za sada pogledala drugu, koju vam ovom prilikom i predstavljam. Zahvaljujem se Katarini na tekstu koji mi je bio korisna preporuka, verujem da će i vama - bacite pogled OVDE.
Ponekad pomislim kako bi zaista bilo korisno na početku svake istorijske fikcije, bila ona pisana ili ekranizovana, parafrazirati Dantea, kroz upozorenje: “Onaj ko počinje gledanje/čitanje, a očekuje strogu faktografiju i istorijske činjenice, neka ostavi nadu napolju!” Istina je da preterano poigravanje dokazanom prošlošću nije uvek zanimljivo, a može biti i te kako uvredljivo, ali, kada se radi o postizanju dramskog učinka sa merom i svrhom, korisno je unapred razgraničiti fikciju, oslonjenu na istoriju, od dokumentarne građe. Kritičari kao da uglavnom ne žele da pristanu na to, za šta je serija pred nama još jedan dobar primer, u barem jednom pogledu. 

субота, 17. децембар 2016.

Subota sa knjigom: Tajna gospođe Grejem

piše: Isidora Đolović


Reklo bi se da je u ljudskoj prirodi stvaranje tabora i podela, čak i kada se radi o hobiju ili, recimo, čitalačkoj naklonosti. Pitanja: Zvezda ili Partizan?, Bitlsi ili Stounsi?, Dostojevski ili Tostoj?, verovatno nikada neće zastareti - mada se nipošto ne isključuje da odgovor bude: Oboje (dobro, u sportu malo teže!). Nešto slično se, primećujem, ponavlja u slučaju dela Džejn Ostin i sestara Bronte, koja se, mada ne preterano bliska tematikom, stilom, pa čak ni periodom nastanka, uglavnom stavljaju u isti kontekst. Bronteove i Ostinova se, razumljivo, uzimaju za sinonim devetnaestovekovne engleske književnosti i početke priznavanja statusa i vrednosti tzv. „ženskog pera“. Mnoštvo ekranizacija, referenci u modernoj kulturi, kao i razbijanje kontroverzi kroz bavljenje do tada prećutkivanim ili ignorisanim pitanjima, garantuju da im se ovaj status nikada ne može osporiti, ni poremetiti.
Nije "fensi" i korice su blago rečeno, smešne - ali moje je i prevod je odličan, pa volim ovo staro izdanje
Ako bih morala da se svrstam u grupu ostinovaca ili bronteovaca, ja bih, ipak, bez mnogo premišljanja, izabrala drugu. Ne samo što je njihova literarna usmerenost znatno više počivala na tradiciji meni omiljenog romantizma i bavila se onim ponornim u ljudskom biću, uz često koketiranje sa atmosferom gotskog romana i znatnim osećajem za misteriozno i pomalo jezivo, njihov stil mi je uvek više prijao nego, iako neosporno zabavna i inteligentno kritički nastrojena, proza Džejn Ostin. Između tri sestre - Šarlot, En i Emili, moram priznati da prednost uvek dajem trećoj, čiji je najmanji opus posedovao najviše temperamenta, iznenađujuće intenzivnog izraza još burnijih i paradoksalnijih osećanja. Ipak, najveće iznenađenje za mene bila je upravo En, najmanje poznata i, rekla bih, prilično potcenjena u odnosu na svoje znatno popularnije, proučavanije sestre. Današnji tekst baviće se njenim romanom „Stanarka napuštenog zamka“, inovacijama i iznenađenjima koja je doneo (meni, kao čitaocu, ali i književnosti uopšte), te zbog čega joj dugujemo više pažnje i vrednovanja nego što ih je do sada dobijala.

недеља, 11. децембар 2016.

„The White Queen“ (2013)

komentariše: Isidora Đolović

Kada govorimo o negovanju i prezentovanju sopstvene istorijske i kulturne baštine, titula majstora svakako pripada Britancima. Njihova ulaganja u promovisanje, očuvanje i pre svega održavanje sećanja na turbulentnu prošlost nacije, neosporno su na zavidnom nivou i primer od koga se može znatno naučiti. Ponosni zbog viševekovne monarhije, brižljivo se odnose prema obeležavanju i osvetljavanju svake od etapa kroz koju je ovaj vid državnog uređenja na Ostrvu do danas prošao - a bilo je tu dinastija i dinastija. Svaka smena otvarala je poglavlje za neku novu i još uzbudljiviju fazu. Istorija se, što dalja tim više, neminovno zasniva na prepletu faktografije i legende, čime uvek pruža zahvalan materijal za obradu raznim vrstama umetnosti - od književne do vizuelne. Osnove ostaju, ali preoblikovane i okićene po želji, sa namerom da zainteresuju i probude divljenje prema veličini naroda koji ih je iznedrio.

Uz klasike i kostimirane drame nekako prirodno dolazi epitet “britanski”, čak i kada se priča IPAK ne odnosi na neku od stranica iz njihove obimne knjige sećanja. Ozbiljnošću, elegancijom, uloženim sredstvima i trudom, izborili su se za ovakav asocijativni status u svesti većine nas. Stoga je današnja preporuka serija koju svakako vredi pogledati ukoliko ste ljubitelj “Tjudorovih” ili “Bordžija”, dinamičnih priča sa unekoliko slobodnim odnosom prema istoriji, dobre glume i vremeplovnih kadrova koji zaokupljaju maštu.
“Bela kraljica” (The White Queen) nastaje 2013. godine u produkciji BBC-ja i mreže Starz, a prema seriji romana popularne Filipe Gregori. Ova istoričarka i spisateljica proslavila se istorijskom fikcijom fokusiranom na XV i XVI vek, iz neuobičajenog, ženskog  ugla posmatranja događaja i pripovedanja o njima. Gregorijeva je ovdašnjoj publici najpoznatija po knjizi “Druga Bolenova kći”, iz mini-ciklusa o dinastiji Tjudor, kao i serijalu “Rodbinski ratovi” koji mu hronološki prethodi. Izdavač ovih romana je “Laguna” i za sada ih je objavljeno ukupno osam, od toga pet iz “Rodbinskih ratova”, kojima je posvećena i ekranizacija pred nama.

субота, 10. децембар 2016.

Subota sa knjigom: Bibliotekarski dani teku

piše: Isidora Đolović

Ovog leta bila sam angažovana na nekoj vrsti prakse (putem javnih radova Nacionalne službe za zapošljavanje) u gradskoj biblioteci „Vladislav Petković Dis“ iz mog rodnog Čačka. Oni koji redovno prate blog možda se sećaju priloga o našim projektima, poput „Otvorene biblioteke“ ili učešća na „Danima urbane kulture“. S obzirom da je to bilo moje prvo radno iskustvo u pravom smislu te reči (do sada sam volontirala ili eventualno bila honorarac), kao i da je srdačnost kolektiva koji me odmah prihvatio umnogome uticala da se zaista brzo „uhodam“ i iznenadim samu sebe, ne treba posebno isticati koliko mi je bilo zanimljivo i korisno. Četiri meseca su proletela za tren oka i mada od oktobra ne radim, rešila sam da zadržim ovakav naslov- delovao je savršeno za ovu priliku.
Ne bih se previše zadržavala na samom „zanatu“, na kraju krajeva to je Kaćina struka i moj izlet u bibliotekarske vode nije ni blizu dovoljan da me učini kompetentnom za bitnije zaključke. S druge strane, omogućio mi je značajan uvid u istinsku težinu, odgovornost, ali i tretman zanimanja, kao i strukturu čitalačke publike, njihova interesovanja, odnos prema knjizi i posrednicima do nje. Kako izgleda, iz prve ruke, kontakt sa članovima glavnog odeljenja jedne od najvećih i najstarijih biblioteka u Srbiji? Šta se čita/traži, koliko i zašto; poštuje li se prvobitna uloga bibliotekara, kakvi su stečeni utisci o REALNOM statusu kulture (ne samo) čitanja i ustanove njoj posvećene, u ovom trenutku i društvu? Šta se izgubilo? Šta sam naučila?

субота, 03. децембар 2016.

Subota sa knjigom: Uzleti (širokog) duha

piše: Isidora Đolović

Znamo ih kao vodeće figure romantičarskog pokreta u svetskoj književnosti. Njihova poezija čuvena je koliko i pojedinosti iz života dva pesnika-simbola poetsko-životne revolucionarne delatnosti. Razbijali su tabue, zamerali se društvu koje ih je gotovo jednakom silinom obožavalo, pomerali granice i postavljali temelje za istorijske promene. Engleski “dendi pre dendizma”, Džordž Gordon Bajron, za svog kratkog boravka na ovom svetu uveo je pojam zvezde u književne krugove, kontroverznim i do danas nerazjašnjenim biografskim detaljima. Viktor Igo, dugovečni galski bard, nije ništa manje remetio vode mrtvog mora akademizma i tradicije. Njegovi romani još uvek progovaraju u ime obespravljenih, kao večite barikade sa pariskih ulica, suštinski ništa drugačije od onih bedema atičkog poluostrva, za koje je britanski mu “brat po pesmi” položio život. Ovoga puta bih skrenula pažnju na ne toliko poznate delove njihovog stvaralaštva, kako po formi, tako i tematski neuobičajene. 

Romantizam se intenzivno bavio pitanjima duha i duše, naravno, načinom potpuno različitim od tradicionalnog, što je umnogome obeležilo obradu opštepoznatih tema. Preispitujući hrišćanstvo, ali ne i odbacujući, još od preteča poput Miltona, Blejka i Getea, dao nam je antologijske figure inspirisane biblijskim kanonom - a sa njima i svagda podsticajna, inspirativna, originalna uobličenja večite enigme. Motiv (uz)leta vrlo je bitan u delima koja vam danas  preporučujem, a takav je i efekat koji ostavlja na duh čitaoca, pod uslovom da je isti oslobođen stega - poput, recimo, Šelijevog Prometeja.

недеља, 27. новембар 2016.

Countdown to “Vikings”(2)

komentariše: Isidora Đolović

Dok se bliži premijera jedanaeste epizode, koja će napokon doneti odgovore na pitanja budućeg pravca kretanja radnje omiljene “severnjačke sage”, napravila bih pregled najistaknutijih (po dobrom ili lošem) epizoda i momenata četvrtog ciklusa, tačnije, onoga što smo od njega do sada videli. Rezimirajući učinak, dolazim do zaključka kako su mnoga očekivanja izneverena i silazna putanja tek pred samu završnicu polusezone počela da se uspravlja. Pre svega, nije iskorišćen potencijal novouvedenih likova, norveške braće (Haralda i Halfdana) i kineske robinje Jidu. Rolov lik je do krajnosti iskarikiran, Flokijevo ispaštanje bilo preterano, povratak Harbarda “Lutalice” još jednom nedorečen i nejasnog smisla, a “erotske” scene učestalije i potpuno banalne. Sa druge strane, kod pojedinih likova poput Lagerte, primetna je ponovljivost životnih iskušenja i odluka - takođe bez jasne poente, sem da se nečim ispuni vreme na ekranu. Pa, ipak, sama završnica je pružila dovoljno razloga za skakutanje od nestrpljenja.
Krenimo redom, od naglog obrta u Rolovoj situaciji, kada iz potpune nemilosti, zahvaljujući ubrzanom kursu francuskog jezika, pridobija najpre Gislu, a onda i ostatak tazbine.

субота, 26. новембар 2016.

Subota sa knjigom: Klasik-upitnik

piše: Isidora Đolović

Novi književni “anketni listić”, preuzet sa Sandrinog bloga, čini se kao savršen izbor za ove hladne, jesenje dane. Njegov predmet, klasici, budi niz asocijacija na ušuškanost u fotelji, uz šolju čaja, dok se, ne mareći za kišu koja napolju rominja, ukrcavamo na plovidbu po nekim drugim svetovima i vremenima. Iako su pojedina pitanja, u nešto drugačije formulisanom vidu, već pokretana na mojoj stranici, nije suvišno još jednom se pozabaviti temom u celini. Naime, pojam klasik, koji bi svojim izvornim značenjem trebalo da garantuje stabilnost i nepogrešivost izbora, usled sve češće upotrebe postaje preko mere “rastegljiv” i, naposletku, možda pogrešno shvaćen.
Pa, ipak, kako ih zaista najviše volim, čitam i, recimo, poznajem - uključujući i moderna dela koja im stilski naginju - nisam spremna da otpišem klasike samo zato što ih se svako neodgovorno i nekažnjeno “hvata”. To je jedan od razloga zbog kojih sam se i opredelila za sledeći upitnik, a pre nego što krenem sa odgovorima, razmotrimo ukratko šta su to, zapravo, “klasici”?

недеља, 20. новембар 2016.

Countdown to “Vikings”(1)

komentariše: Isidora Đolović

Pošto se solidna količina zavera, akcije, sukoba interesa i požude, upakovana u istorijsko ruho i potpomognuta ozbiljnom promocijom, pokazala kao dobitna kombinacija, proleća 2013. premijerno je u svet puštena serija “Vikinzi” (Vikings). Oslanjajući se na svoj provereni ugled, kanal “History” je, pomalo iznenađujuće, rešio da se upusti u trku sa već iskusnim “isporučiocima” kostimiranih TV-drama koje se drže formule “krv, intrige i nešto magije”, kao što su HBO, Showtime ili Starz. Istovremeno, namera im je bila da ponude nešto malo drugačije od uobičajenih srednjovekovnih zamkova, renesansne raskoši, razuzdanih plemićkih krugova, pa  time pridobiju i gledaoce koji su od ovakvih serija do tada zazirali. Bio je to rizičan potez, međutim, baš zbog činjenice da ne liče ni na šta dotle viđeno, istovremeno ne uskraćujući nijedan faktor uzbuđenja, “Vikinzi” su, malo po malo, osvojili dobar deo sveta. O tome svedoči vidljivi rast baze fanova, uloženih sredstava, glumačke ekipe, a u vezi sa tim raspona priče, kao i broja epizoda. Poslednjeg dana novembra nastavlja se četvrta sezona, pa ću se tim povodom osvrnuti na sve što je do nje vodilo, kao i očekivanja koja proizilaze iz najavljenog.

субота, 19. новембар 2016.

Subota sa knjigom: Nitkov kog ćete (za)voleti

piše: Isidora Đolović

Danas je teško poverovati kako je roman sve do početka XIX veka smatran “nižerazrednom” književnom vrstom, namenjenom u najboljem slučaju salonskoj razonodi besposlenih dama, pa čak i ozbiljno štetnom po osetljivi društveni moral. Put razvijanja, uobličenja i definisanja danas ubedljivo najomiljenijeg i najzastupljenijeg vida literarnog stvaralaštva, bio je dug i trnovit - ali, nadasve isplativ. I to sa posebnim naglaskom na potonjem, uzevši u obzir savremenu (hiper)produkciju. Tokom epohe realizma, zauzima tron pravovernog naslednika drevnih epova, svedočanstva društva i duša - pa i dalje samouvereno tu stoluje. Naravno, dužina jedne romaneskne tvorevine nikada nije garant ili realno merilo njene vrednosti, ali, ne može se ni poreći da je izazov za svakog prozaistu upravo “raspričanost” kroz više nastavaka. Njima ambiciozni zadatak - čitaocima obećanje produženog uživanja boravka u svetu književnog dela. Stoga ne čudi naročita popularnost serijala, ali ni vrednosna neujednačenost, u pravoj ekspanziji čiji smo svedoci.
S obzirom na poreklo koje seže do saga i epova, nije neobično što pojedini žanrovi, pre svega istorijski i fantastični romani, gotovo da ne mogu bez podeljenosti na više tomova. Priča seže u nedogled, ističući time ciljanu monumentalnost. Kako odabrati onu pravu, u moru aktuelnih serijala bez raspleta na vidiku? Čemu pokloniti pažnju, sa relativnom izvesnošću i garancijom dobrog knjigoljubiteljskog provoda? Serijal mladog američkog pisca Skota Linča, “Gentlemen Bastards”,  mogao bi ponuditi odgovor.

среда, 16. новембар 2016.

Jesenje melodije

piše: Isidora Đolović

Na šta pomislite kada se povede priča o jeseni? Vatromet boja, „pljusak“ lišća, izlož(b)ene primerke voćki na pijačnim tezgama, „miomirise“ kupusa iz komšjskih podruma, oštri dah zimski skraćenog dana koji neopaženo pređe u sumrak, teglice ajvara i kajmaka na simsu svakog drugog prozora zgrade studentskog doma, monotoniju buđenja uz zvuke upornog rominjanja kiše? Školski pribor, autobuske gužve, sajamsku groznicu, premeštanje toplije odeće u prvi plan na policama ormara? Jata odlazećih ptica, nebrojeno mnogo prikladnih tema tekstova, filmova, akvarela i, naravno, stihova posvećenih „zlatnoj kraljici godine“? Ili možda sve to, pomešano?
Kako god je prizivali ili terali, na prepad nas je prisvojila iz vazdušastih ruku produžene letnje obmane. Neposlušna i svojeglava, zavladala je ošamutivši sve i, eto, tek smo se navikli - a polako se sprema da nas, letargične, prosledi zimi. Do tada, kad smo već duboko zagazili u novembar, red je i da se pozabavimo jesenjom „džuboks-ponudom“. Podsetiću, 
lista, već su bile pred vama. Ovom zaokružujem nešto što bi se moglo nazvati, namah inspirisano neprikosnovenim Vivaldijevim, Četiri muzička godišnja doba - ili još bolje, „Život kroz godinu“!

недеља, 13. новембар 2016.

U carstvu pokretnih slika

piše: Isidora Đolović

Nakon muzičkog i književnog, konačno je na red došao i filmski upitnik. Moram priznati da sam dugo tragala za odgovarajućom formom, pa zahvalnost za tekst pred vama dugujem Kaći (čije odgovore možete pročitati na postavljenom linku) - koja je, opet, pitanja modifikovala sa Sarinog bloga. Uglavnom, na ovaj način zaokružujem trijadu najdražih umetničkih zanimacija, s obzirom da knjige, muzika i filmovi čine esencijalni deo moje svakodnevnice i bez njih zaista ne mogu. Smatram da je putem ovakvih „leksikona“ zaista moguće steći manje-više jasnu sliku o nečijoj ličnosti, prepoznati senzibilitet osobe na osnovu njenih afiniteta, kao i to u kojoj meri se radi o pozi, „foliranju“ zarad stvaranja što „intelektualnijeg“ imidža u tuđim očima. Ništa ne daje za to bolju priliku od govorancije o filmovima koje gledamo, knjigama koje čitamo i, naravno, melodijama što sve to prate. Popularne „pokretne slike“ u modernom vremenu, zbog svoje dinamičnosti, dostupnosti i atraktivnosti na prvu loptu, uglavnom odnose pobedu nad druge dve oblasti, ali se i uzajamno promovišu, inspirišu, razmenjuju ideje. Kao komparatista po obrazovanju, sklonost ka uporednom pristupu pisanoj reči prenela sam i na svoju drugu ljubav, razmatranje ostalih tvorevina (pop) kulture u novinarskom „ključu“. Veze između različitih vidova stvaralaštva ne samo da postoje, već ih je i veoma zanimljivo uočavati, analizirati, skretati na njih pažnju - čime obogaćujemo doživljaj samih dela.
Od prve filmske projekcije braće Limijer, kada su preplašeni gledaoci izbezumljeno napuštali kafanski prostor pred zahuktalim vozom sa improvizovanog platna, iluzija koju donose slike u pokretu nastavlja da, shodno deceniji i tehnološkom napretku, očarava i privlači. Moja baba se rado priseća svoje prve posete bioskopu, sredinom pedesetih godina. Stariji brat i njegova supruga su je, tada još devojčicu, poveli u čačansku „Sutjesku“ i to je za dete sa sela bio gotovo nadrealni doživljaj, s obzirom da se ni televizija još nekoliko godina nije odomaćila u tim krajevima. Tu fasciniranost i zbunjenost mogu da osetim i evociram svaki put kada se nađem u zamračenoj prostoriji, spremna da na koji sat uronim u svet celuloidnih senzacija.

субота, 12. новембар 2016.

Subota sa knjigom: Lomljivi američki san

piše: Isidora Đolović

Današnji tekst neminovno će se dotaći aktuelne vesti o (neočekivanoj?) pobedi kontroverznog biznismena Donalda Trampa na američkim predsedničkim izborima. Kako i ne bi? Pored toga što se radi o događaju godine, on na simboličan način dotiče i pitanje koje sasvim slučajno povezuje i tri klasika odabrana za subotnju preporuku. Radi se o američkom snu, pojmu koliko popularnom, toliko i neodređenom, fluidnom, uvek privlačnom. Uglavnom se smatra da “american dream” počiva na tri osnovna postulata: ravnopravnost (demokratija), porodica (jedinstvo) i moć (novac). Njima se, praktično od sticanja nezavisnosti, zapadna velesila ponosi, razmeće, privlači uboge hodočasnike iz svih delova planete pod svoje skute. I kada se ove vrednosti za koje se zalažu, istovremeno ih najstrašnije kršeći na mnogo načina, poljuljaju i dospeju u ozbiljnu krizu kao sada, nije toliko šokantno, ni neobično, što se u pomoć doziva šarlatan koji obećava zaokret.
Biće gunđanja, pripremite se!
Protivrečnosti bleštavog sna o američkom svetu slobode i bezgraničnih mogućnosti, često su do sada isticali veliki pisci. Podsetimo na tri klasika koje bi svako, barem tokom školovanja, trebalo da pročita, koliko zbog njihovih neospornih književno-istorijskih vrednosti, toliko i radi otvaranja očiju pred surovom istinom. A ona glasi: teških razdoblja je uvek bilo, samo što ljudski rod zaboravom nastoji da bolje podnese i sebe i svet, pa se svaki put iznova čudi ponovljivošću problema. Pitanja netolerancije, rasne podeljenosti, kraha porodice kao institucije, krize morala i, kao vrhunca, socijalne ugroženosti koja srozava ili uzdiže ljudsko dostojanstvo u presudnom trenutku, odavno su otvorena. Hoćemo li potražiti pouku?

недеља, 06. новембар 2016.

Tužno srce pesnikovo: "Aleksa Šantić" (1992)


piše: Isidora Đolović

“O mili časi, kako ste daleko!
Vi, draga lica, iščezla ste davno!
Pusta je soba... moje srce tavno...
I bez vas više ja sreće ne steko'...”
(Aleksa Šantić, Pretprazničko veče)

Hoće li televizijska jesen i rana zima biti “berićetne”, više zavisi od kvaliteta nego kvantiteta serijske ponude. Otkad su se u trku za naklonošću gledalaca aktivno uključili Internet (navedimo samo primer sve uspešnije mreže “Netflix”) i kablovski operateri, ne dovodi se više u pitanje brojnost opcija koje nam se stavljaju kao mogućnost odabira. Doslovce iz svakog žanra, za svaki - pa i najprobirljiviji apetit, nađe se odgovarajući format i tema. Problematični su “tek” njihovi vrednosni atributi. Sa svih strana zasipani raznovrsnim sadržajima, gubimo strpljenje, ali sve više i sposobnost objektivne procene čemu to istinski zasluženo posvetiti, ionako rasutu, pažnju.

субота, 05. новембар 2016.

Subota sa knjigom: Početak "grejne" sezone!

piše: Isidora Đolović


Jesen je uveliko zagospodarila, kao, između ostalog, savršeno vreme za čitanje, pisanje, gledanje, slušanje...svega što nam je toplo vreme stavljalo na “listu čekanja”, odvlačeći pažnju i mameći napolje. Nedavno je završen i beogradski Sajam knjiga, pa se nadam da su se oni kojima se posrećilo da ga posete “naoružali” interesantnim štivom za predstojeći period. Jer, sa dolaskom hladnih dana, koji su tek najava duge zime pred nama, gube se svi izgovori za inertnost, pa će se tako i ovaj blog potruditi da vam ubuduće bude, možda, korisna smernica za to kako pametno utrošiti vreme silom (vremenskih) prilika vezano za zatvoreni prostor. Primere iz literature, pokretnih slika i muzičkih poslastica započinjem sa nekoliko kratkih, žanrovski raznovrsnih čitalačkih predloga.

1. "Zvezdana prašina" Nila Gejmena, prekrasna je, dinamična, duhovita, bajkovita priča koja se i služi i poigrava uobičajenim fantastičnim rekvizitima vođenja radnje i izgradnje likova, na sasvim neopterećujuć način. Kroz nju se plovi kao kroz oblake na palubi Slobodne lađe "Perdita"!

субота, 22. октобар 2016.

Subota sa knjigom: Američki pretenciozno - filmski dinamično

piše: Isidora Đolović


Dok nisam dobila zadatak da, povodom prezentacija koje pripremamo za kraj godine, pročitam nekoliko (od strane koleginica) izabranih knjiga iz tzv. "tinejdž-žanra", moram priznati da sam bila sasvim neupućena, pa čak i pomalo podozriva. Radi se o tome da sam sa knjigama za mlade poslednji put imala posla još u sedmom-osmom razredu, pa od "Hajduka" Gradimira Stojkovića i eventualno "Harija Potera", uopšte nisam u toku. Prešavši u srednju školu, prešla sam i na "ozbiljnu, odraslu književnost", a posle je već bilo nekako kasno i besmisleno da se vraćam na propušteno.

Srećom, ispostavilo se da nisam bila baš u pravu i pristupivši ovim svojevrsnim vremeplovnim knjigama, ne samo da sam se uverila kako me adolescentski duh nije napustio, već sam i pronašla mnogo kvaliteta u ponuđenom štivu. Ako ništa drugo, uživala sam i zabavila se. Žan-Mari Šefer u svojoj studiji "Zašto fikcija?" ionako ističe da se "Sid" i "Tomb raider", odnosno Kornejeva Himena i Lara Kroft, ne takmiče u istoj kategoriji, što ne znači da ih ne možemo ceniti, svaku na svoj način.
izvor: delfi.rs
U tom smislu, od čitalaca-srednjoškolaca sam saznala kako Džon Grin važi za najpopularnijeg pisca u samom žanru, a posle ovog romana stičem utisak da je zaista reč o majstoru svog zanata. Za same "Gradove na papiru" sam čula preko trejlera za nedavnu ekranizaciju, sa Karom Delevinj u ulozi Margo i drago mi je što sam prvo pročitala knjigu, jer nisam sigurna koliko je dotična odgovarajući izbor za ovu junakinju.

субота, 15. октобар 2016.

Subota sa knjigom: Izbeglice iz besmisla

piše: Isidora Đolović

Kada mi je letos predloženo da se uključim u projekat promovisanja tinejdž-literature i buđenja interesovanja za čitanje među mladima uopšte, moram priznati da sam bila izuzetno skeptična prema žanru koji mi je, opet, predstavljao jednaku nepoznanicu. Prvi naslov koji sam odabrala sa liste ponuđenih, bilo je delce autorke neobičnog imena - Rejnbou Rauel. Moram priznati kako me isprva privukla činjenica da je radnja smeštena u osamdesete godine prošlog veka i da je obećano mnogo muzičkih referenci. Za mene dovoljno!
izvor: Dereta
Eleonora Daglas živi u potpuno disfunkcionalnoj porodici - razvedeni roditelji, majčin novi suprug koji je nasilnik i pijanica, petoro dece i nedostatak pristojnih uslova za život. Ništa manje dramatična nije ni njena pojava - oblak riđih kovrdža, luda odeća i telo daleko od idealnog, posebno po kriterijumima jedne tinejdžerke.
Park Šeridan dolazi iz doma koji oslikava "američki san": otac irskog porekla ratni je veteran, koji nevestu dovodi iz Koreje i voli je kao prvog dana, a njihova dva sina (tu ludu mešavinu gena) usmerava na tekvondo, vožnju kamioneta sa ručnim menjačem i ostale "muževne" aktivnosti, mada Park neuporedivo više uživa u stripovima i punk/new wave muzici.

субота, 08. октобар 2016.

Subota sa knjigom: Balada ispod galebovih krila

piše: Isidora Đolović

Koricama i stranicama ove predivne, tajnovito i poetski intonirane knjige, "lete" srebrnasti galebovi. Savršeno vizuelno rešenje uvodi u jednu bajkovitu, simbolima od početka do kraja uvijenu, a ipak dovoljno prozirnu životnu istinu. Nisam sigurna koliko je ovo zapravo delo za decu/tinejdžere, s obzirom na podtekst i ne malu senku koja pada na naizgled bezazlenu osnovu, ali, sličan "problem" prati i "Malog princa" - uostalom, dobra književna dela sasvim uspešno funkcionišu bez obzira na ciljnu grupu čitalaca.
Najpre moram reći kako je stil pripovedanja izuzetan, poput balade ili stare bajke, čijim repertoarom motiva i slika ionako raspolaže, pogotovo u svom središnjem delu. Život starice Matilde - nekada zvane Medi, koji se pred nama odmotava putem sećanja, sna i nikad sasvim zatomljene tuge, izgleda kao mešavina Andersenovog opusa i sižea filma "Plava laguna". Bogata naslednica s početka prošlog veka, povučena i "čudna" internatskim koleginicama, za 16. rođendan od oca dobija putovanje oko sveta. Ovo živopisno iskustvo joj zauvek menja poglede i želje, otvara vrata imaginacije, žudnje za saznanjem, ljubavi prema raznolikostima planete i, pre svega, odlučnost da joj život bude jednako čudesan i uzbudljiv.

Na teška pitanja, vreme i iskustvo daju odgovore, zauzvrat postavljajući uvek nova i složenija. 

недеља, 02. октобар 2016.

Sećanje na Ziju - 30 godina

piše: Isidora Đolović

U proteklih petnaest dana, čak i novine ili portali koji se u minulih par decenija nikako nisu doticali iste teme, "otkrili" su čitalaštvu tragediju koja je 1986. zadesila grupu "Crvena jabuka". Tom prilikom su, u saobraćajnoj nezgodi na putu za Mostar i prvu veliku turneju nakon uspešnog debitantskog albuma, nastradali članovi originalne postave sarajevskog benda, Aljoša Buha i Dražen Ričl Zijo.  Dok je Buha na licu mesta izgubio život, Ričl je preminuo nakon dve sedmice, ne probudivši se iz kome. Juče se navršilo tačno trideset tužnih jeseni bez harizmatičnog muzičara, jednog od osnivača ne samo "Jabuke", već i "Top liste nadrealista", benda "Elvis J. Kurtovich" i pokreta New primitives uopšte. 
Kako sam pre pet godina, uoči četvrt veka od ovog gubitka, napisala tekst kome danas ne bih imala ništa posebno da dodam ili oduzmem, molim vas da ga pročitate OVDE i zajedno se podsetimo mladića koji je sa samo 24 godine okončao svoju misiju na ovom svetu, ali ostavio mnogo stihova, skečeva, poruka i uticaja koji njegovi savremenici i saradnici još uvek neguju. Među njima prednjači Mirko "Elvis" Srdić, koji se često priseća prijatelja u svojim kolumnama - ali ne zaostaju ni članovi njegovog benda. Za slučaj se, među mlađim generacijama (počev od moje), nažalost, premalo zna...

Umesto suvišnih reči, postavljam članak koji je, nakon bloga, svoju štampanu verziju dočekao prošlog leta u 65. broju "Revije Istorija":
iz uvodnika


субота, 01. октобар 2016.

Subota sa knjigom: Čovek i grad

piše: Isidora Đolović

Čovek Dušana Vasiljeva "peva posle rata" - čovek se ovde seća pred licem smrti i rasteretivši srce tolikih uspomena (vedrih, bolnih, intenzivnih) pronalazi snagu da nastavi dalje, "slaveći život". Posle pretrpljenog srčanog udara i graničnog iskustva ozbiljne životne ugroženosti, jedan od najprepoznatljivijih i verovatno najduhovitijih jugoslovenskih muzičara suočava se sa prošlošću, koja je neraskidivo isprepletena sa sudbinom danas nepostojeće SFRJ. Pod naslovom sa snažnim simboličkim potencijalom (mada, po priznanju samog autora, ne i njegovog prvobitnog izbora) - "Fajront u Sarajevu" (Laguna, 2014), ova knjiga je brzo pobrala simpatije ne samo nostalgičara, već svih koji vole da u današnjim smutnim vremenima čuju (pročitaju) poneku zgodnu, iskrenu i osećajnu reč. O samoj promociji izdanja, pisala sam OVDE
izvor: klix.ba
Nenad Janković alias dr Nele Karajlić, pre svega, nije književnik i sa tom svešću je neophodno pristupiti ovoj autobiografiji. Ona je zabavna, osećajna, potresna i iskrena, sročena u samo njemu svojstvenom maniru, znanom iz tekstova "Zabranjenog pušenja" i replika legendarnih "Nadrealista". Baš kao što joj i naslov govori, obuhvata period između autorovog detinjstva u okolini stadiona "Koševo" i napuštanja rodnog grada, u predvečerje rata. Predstavlja svojevrsno razračunavanje sa minulim vremenom, sa emocijama koje je teško obuzdati, usled čega tekst više puta "sklizne" u nepotrebno razvijene, ali nikako neobične ili problematične digresije. 

недеља, 28. август 2016.

Rebuilding „The Pillars of the Earth“ (2)

komentariše: Isidora Đolović


Serija „Stubovi zemlje“, koju sam prethodne nedelje predstavila, dobar je primer uspešnog transponovanja pisane reči u vizuelni medij. Zasnovana na istoimenom romanu Kena Foleta, smeštena u srednjovekovnu Englesku, kroz osam epizoda dosledno i nipošto monotono prati živote većeg broja ličnosti iz različitih društvenih staleža, čije se ambicije, naklonosti i suparništva pletu oko katedrale u izgradnji. Odabirom tema i junaka obuhvaćene su osnovne klase, zanimanja, ustrojstva i bez mnogo anahronizama dočarana živa slika epohe. Opšti utisak koji ostaje nakon gledanja, za mene kao čitaoca romana uglavnom je pozitivan - izmene nisu bile toliko drastične, iako je najvažniji deo, završetak, najupadljivije promenjen. Moram napomenuti da je u poslednje dve epizode radnja preterano „zbrzana“ i očigledno je da bi deset ili dvanaest „poglavlja“ bilo dovoljno da se sadržaj sasvim lepo rasporedi. 
Uprkos tome, radi se o zaista kvalitetno izvedenoj adaptaciji, koja je zahvaljujući gotovo besprekornom kastingu, autentičnoj vizuelizaciji, uglavnom inteligentnom narativu i umerenosti eksplicitnih scena, kao i upečatljivoj muzičkoj podlozi, kao celina funkcionisala više nego dobro. Osam časova, nečije prosečno radno vreme, koje odlučite da izdvojite za gledanje ove mini-serije, nipošto neće biti uludo protraćeni. Zapravo, meni je jedino na pameti da nisam htela da se završi, da me „vuklo“ na gledanje i da, naprosto, nije bilo dovoljno onako nužno zaključivanje priče i preletanje preko mnoštva detalja. Sve skupa poprilično je inspirativno, pa ću odmah krenuti sa pregledom (jedine) sezone.

субота, 27. август 2016.

Subota sa knjigom: Letnji „ulov“ i caričin lov

piše: Isidora Đolović

izvor: laguna.rs
Šta se dobija kada spojite troje ljudi, različitih po svemu osim sklonosti prema kršenju konvencija strogog, visokog društva dve najmoćnije evropske imperije druge polovine XIX veka? Šarlot Berd je bogata naslednica, koju više od dosadnih prijema zanima tada pionirska oblast fotografije. Bej Midlton, privlačni kapetan i najveštiji britanski konjanik, sanja o pobedi na prestižnoj Nacionalnoj trci, a prezire stege i etikeciju. Austrijska carica Elizabeta "Sisi", najlepša i najnesrećnija vladarka svog vremena, iz krutih i licemernih dvorskih krugova neprestano beži u svoje omiljene aktivnosti - putovanja i lov, te upoznavanje novih kultura, istovremeno marljivo radeći na očuvanju mladosti i nadaleko čuvene lepote. Svaka od ove tri osobe poseduje želju za bekstvom od utvrđenih društvenih uloga, ali će ih splet čudnih okolnosti smestiti u okvire neobičnog ljubavnog trougla. 

недеља, 21. август 2016.

Rebuilding "The Pillars of the Earth" (1)

komentariše: Isidora Đolović


Dok film obično podrazumeva veštinu „pakovanja“ određenog sadržaja u ograničene okvire i samim tim što skladnije raspoređivanje elemenata priče, a serija raspolaže slobodom da razradi svaki detalj i time proširi radnju - nekad zloupotrebivši rastegljivost na račun kvaliteta, mini-serija je neka vrsta među-formata. Možemo je definisati i kao kompromisno rešenje, priliku da se iskoriste preimućstva, a izbegnu zamke koje često sustižu druga dva srodna oblika „pokretnih slika“. Imajući to u vidu, usudiću se da zaključim kako je upravo mini-serija idealan izbor za ekranizovanje dela koja u bilo kom smislu nazivamo epskim (po broju likova, širini narativnog zahvata, odgovornosti teme). Dozvoljava nam da se bliže upoznamo sa radnjom i njenim učesnicima, omogućava nam da se (ne pre)više vežemo za njih, uglavnom ne mora da podlegne nužnom izbacivanju određenih potencijalno bitnih pojedinosti, a istovremeno ne dolazi u rizik da se ideje potroše, priča dosadi i postepeno izgubi smisao ili kvalitet. Učestalost adaptacija književnih klasika upravo u vidu kratkih serija (od četiri do osam epizoda) ili TV fimova iz dva dela (što po minutaži dođe na isto), govori u prilog svemu navedenom.
Roman Kena Foleta, „The Pillars of the Earth (u našem prevodu - „Stubovi zemlje“) sadrži sve preduslove koje su, očigledno, prepoznali i odlučili da iskoriste autori istoimene serije iz 2010. godine. U najnovijem Ivaninom postu, razmatra se odnos između literarnog uzora i njegove adaptacije na velikom platnu, a u prilog ređim - ali i te kako mogućim! - primerima kada adaptacija prevaziđe svoj početni predložak. Dok sam pripremala ovaj tekst, koji bi trebalo da (po već oprobanom maniru) napravi uvod kroz okvirno predstavljanje ovonedeljnog dramskog izbora, razmišljala sam upravo o tome. Jer, „Stubovi zemlje“ pored neverovatne glumačke podele, autentičnog ambijenta i verodostojne rekonstrukcije epohe, zapravo na mnogo načina unapređuje originalni izvor i ispravlja određene slabosti romana. Time predstavlja veoma dobar  primer kako mini-serija zapravo treba da izgleda, pa zato krenimo redom.

субота, 20. август 2016.

Subota sa knjigom: "Bela vrana" u svetu romana

piše: Isidora Đolović


Oduvek sam volela leksikone, a naročito su bili popularni u godinama mog osnovnoškolskog obrazovanja. Kroz odgovore na, sada već šablonska pitanja, upoznavala sam i sebe i druge, a pre svega dobijala korisne preporuke, odlične ideje i nove informacije. Neku vrstu povratka tom zaboravljenom vidu razonode otkrila sam zahvaljujući Sari i koncepciji “tag”-ova. Isprva dosta rezervisano pristupivši nečemu što može delovati, a često i nije više od toga, kao trivijalna samohvališuća aktivnost ljubitelja društvenih mreža, pronašla sam prilično mnogo zabave u pojedinim, dobro osmišljenim, vidovima upitnika. I pošto je “led probijen” sa čitalačkim, muzičkim i blogovanje-razjašnjavajućim pitanjcima, izdvojila sam još koju anketu za “crni fond” i nedostatak vremena posvećenog pisanju konkretnih novih prikaza. Upitnici su, barem ih ja tako doživljavam, fin odmor i podsticajan izvor zanimljivih saznanja. Naravno, to važi za slučajeve kada njima ne “zatrpavamo” blog - a ja se nadam da je prošlo dovoljno vremena od poslednjeg teksta tog tipa, pa je samim tim dobrodošlo novo “ispitivanje”!
Za upitnik koji je pred vama, zahvaljujem se Ivani, koja se potrudila da ga prevede i prilagodi, po ko zna koji put me inspirišući da se pozabavim nečim novim. Takođe, mnoge članice naše male blog-zajednice prihvatile su izazov veoma brzo, pa možete baciti pogled na njihove odgovore, npr. kod Kaće i Sare. Kao što vidite, radi se o tzv. “nepopularnim mišljenjima” iliti “svi vole, a mene baš nervira...” konceptu obrnutih/negativnih afiniteta. S obzirom da je u originalnoj zamisli u pitanju “popularna” literatura, što uglavnom podrazumeva savremene autore i izdanja, preinačila sam pitanja shodno ličnim kompetencijama davanja odgovora na njih. Naime, kako zaista slabo (stižem da) čitam baš modernu književnost, uključujući sve ono što se njome (ne)opravdano naziva, a da bi o bilo čemu doneli sud ipak moramo imati barem posredan uvid, proširila sam kriterijum na književnost uopšte - mahom klasičnu, jer, to je “teren” na kome se najbolje snalazim. Ili bar volim tako da mislim.

среда, 17. август 2016.

„Sva su raja otišla na more…“

Mada nas kudim i kritički sagledam kad god zaslužimo, ponoseći se odstupanjem od nazadnih strana srpskog mentaliteta, neke karakterne crte su mi tipično „našKe“. Npr, more je i moja tiha patnja - zato, kad zakuca letnja sezona, već godinama i ja sanjam o plavom horizontu.

piše: Isidora Đolović

Sa mladosti svojstvenim podsmehom gledam na „bapske“ priče i izreke, ali ovih dana moram da se složim sa tim da „od svetog Ilije, sunce JESTE sve milije“. Uprkos tome, teši me izvesnost „miholjskog leta“, baš kao i mnoge koji će se tek početkom septembra zaputiti na zaslužen godišnji odmor u nekom od inostranih letovališta. Kriza je učinila da vansezonske invazije na grčke, turske i sve manje regionalne plaže, postanu uobičajene. Čitave godine se štedi, podižu se krediti zarad desetak dana pod, nikad opasnijim, zracima sunca - a onda se ostatak vremena žali i negoduje. Svejedno, to ne sprečava sunarodnike da ispune žudnju koja nam je, izgleda, svima upisana u genetski kod.

недеља, 14. август 2016.

„Camelot“ Revisited (3)

komentariše: Isidora Đolović

Nepisano pravilo o toku prosečne sezone jedne televizijske serije nalaže da “pilot” epizoda bude dovoljno primamljiva za budućeg gledaoca, sadržeći dovoljan broj informacija o osnovnoj radnji, istovremeno podjednako zagonetno otvarajući karte zapleta koji predstoje. Tokom središnjeg dela sezone, uglavnom relativno monotonog po pitanju scena za “skakanje sa fotelje” i “proklinjanje reditelja”, likovi se razvijaju i njihovi međusobni odnosi u zamišljenoj meri komplikuju, da bi sa bliženjem velikog finala sve počelo da dobija ubrzani ritam. Na primeru aktuelnih “Igre prestola” ili “Vikinga” najbolje se vidi kako poslednje dve sezone, u oba slučaja, tek u poslednjih par epizoda zaista pomeraju radnju “sa mrtve tačke”. Završnica, a u proseku je to deseta epizoda za većinu današnjih serija, već uobičajeno dolazi kao neka vrsta iskupljenja za (sve češća) negodovanja zbog monotonije dotadašnjeg toka priče. Izum zvani “cliffhanger” najbolje pokazuje, ukoliko je dobro odabran, vredi li propraćeno nastavka druženja.
Da li opisani redosled odgovara “STARZ”-ovoj seriji “Kamelot”? Uglavnom. Nakon obećavajuće uvertire i relativno jednolične radnje do sredine jedine snimljene sezone, šesta epizoda vraća nadu i pokazuje izvestan pomak u svakom smislu. Nažalost, već u narednoj su iste manjkavosti koje seriju prate od samog početka, izašle na videlo u, rekla bih, još većoj meri. Finale je, samo po sebi, bilo logični splet ovih (preovladavajućih) nedostataka i malobrojnijih, ali zato upadljivih i nezaboravnih dobrih strana - sa “magnetom” u vidu završetka, koji je nagovestio da bi dalji razvoj priče mogao i MORAO da bude u najmanju ruku interesantan. Zbog svega toga, postavlja se nužno pitanje - da li je trebalo ugasiti “Kamelot”? Mišljenja kritike, ali i publike, prilično su podeljena, baš kao i moja osećanja povodom serije, sada, nakon ponovljenog gledanja.

субота, 13. август 2016.

Subota sa knjigom: Najdraža knjiga iz detinjstva (3)

piše: Isidora Đolović


Sastavljajući ovaj pregled knjiga koje su mi ostale u najlepšem sećanju i na poseban način oblikovale moju detinju ličnost, u hodu shvatam kako je znatan broj bitnih naslova nenamerno preskočen kroz prethodna dva teksta. Kao što nikada nisam i neću prestati da budem čitalac, tako mi se čini da nikada zapravo nisam ni prestala da budem dete. Verujem da su knjige u velikoj meri „odgovorne“ i za to. Njihov značaj je vremenom samo rastao i neprimetno su se razvijale sa mnom, pa tako ne mogu ni da razgraničim fazu prelaska sa „dečijeg“ na „odraslo“ štivo - jedino znam da je to svakako bilo početkom srednje škole. Ne mogu i neću da foliram kako sam čitala „Rat i mir“ kao osnovac, ili „Uliksa“ i „U traganju za izgubljenim vremenom“ na početku Gimnazije. Iskreno, ni čuvenu „Zbogom, mojih petnaest godina“ nikada nisam pročitala! Istovremeno, zaobišla me faza tzv. „young adult“ romana, verovatno jer tako nešto u moje vreme i nije bilo naročito dostupno, niti popularno. Treći period detinjstva obeležila mi je paralelna dominacija mašte i života, da bi se potom nečujno i prirodno sve nadovezalo na klasike - i tu sam sada….
Pripremajući se za učešće u projektu koleginice, posvećenom promovisanju „tinejdž“ literature, shvatam ne samo da sam potpuno van tokova (pa pre dolaska na praksu u biblioteci nisam imala pojma ko su Džon Grin, Federiko Moća, Veronika Rot i ostali autori), nego i da me potpuno zaobišla faza u odrastanju kada se čitaju „priručnici za devojčice, prve simpatije i slično“. Danas gledam banalne naslove poput „Tange u akciji“, „Ljubljenje sa jezikom i 'vatanjem“, „Tračara“ - i ne mogu da se otmem utisku kako je reč o strahovitom povlađivanju tinejdžerima, toj najosetljivijoj čitalačkoj grupaciji. Banalizujući teme i obraćajući im se „njihovim jezikom“, dolazimo u svesni rizik da im ili ne izgradimo nikakav literarni ukus, ili da on u krajnjem ishodu bude daleko od dobrog. Uverenje kako su klasici „prevaziđeni, dosadni, udaljeni od savremenog deteta i njegovog načina sagledanja sveta“ ponajviše je zaslužno za takvu situaciju. Međutim, nije problem u distanciranosti modernog iskustva od onog iz davnih vremena, jer DOBRA knjiga nosi univerzalnu poruku razumljivu svakome i svuda. Radi se o nedostatku NAŠE volje i umeća da se te prave knjige, na pravi način, približe novim čitaocima. Ali, kako to spada u neku drugu temu kojom ću se, nadam se, baviti na jesen, završavam ovu digresiju. Šta sam to JA čitala kao „stariji osnovac“?

среда, 10. август 2016.

Na rubu pameti

piše: Isidora Đolović

Povremeno mi se učini da haluciniram - hoće to od vrućine, setite se samo svih himera koje iskrsavaju pred očima pustinjskih tumarala. Nažalost, ove „moje“ prikaze više su groteskne nego omamljujuće - i dozlaboga nesnosne.

Neće mi, nadam se, ni Krležina sen, niti njegovi poštovaoci, previše zameriti što sam pozajmila naslov za svoju kolumnu. Tačno vidim Frica kako se danas, suočen sa „ekspozeom od sedam milja“ i monologom koji bi postideo njegove Glembajeve, čitavom svojom gargantuovski velelepnom pojavom trese od (gorkog) smeha pred javnim ispadima pojedinaca. Pa ih zatim komentariše sa prgavim Crnjanskim - a taj bi sigurno zavrljačio prvi priručni teški predmet u središte ekrana na kome je zatitrao Vođin lik! - i Ivom, „po prvi put u novijoj istoriji“ izvedenim iz svog diplomatski staloženog stava. Na njihovu sreću, medijski herpesi ne mare za intelektualce i njihov stav, pa su tako ovih dana učestali sa biserima - a ne mogu se opravdati sunčanicom!
Zaista ne gledam televiziju, niti imam kad, ali zato me barem na poslu dočekaju „pres-kliping“ zaduženja i neizbežno suočenje sa štampom. Nisam uopšte više sigurna da li je prednost ili mana biti upoznat sa ovim neograničenim teatrom apsurda. Prva varijanta me čini (superiorno?) osvešćenom u odnosu na ponuđenu farsu - u drugu zapadam čim se osvrnem oko sebe i uverim koliko njih, zapravo, još uvek veruje praznim tiradama. Evo najistaknutijih skorašnjih „bisera“…
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...