четвртак, 30. јун 2016.

Rezime šeste sezone "Game of thrones"

komentariše: Isidora Đolović


Verovatno nema serije o kojoj se toliko polemiše, čije se epizode i likovi tako emotivno doživljavaju, za čijim se nastavkom unapred nestrpljivo čezne, a da to nije “Igra prestola”. Upravo završena šesta sezona imala je svojih manjkavosti, uspona i padova, ali su poslednje dve epizode u potpunosti zasenile sve što im je prethodilo i spasile celinu, do tada naizgled beznadežno rascepkanu i nevešto “sklepanu”. Veliki izazov “otcepljenja” od originalnog uzora, nastalog iz prostog razloga što Martinovog rukopisa ovoga puta nije ni bilo da pruži oslonac autorima, relativno bezbolno je savladan, pa za narednu sezonu ili dve (koliko nas maksimalno deli od konačne završnice), više ne moramo da brinemo.
pobednici ove runde
Kao i sve što prevali određenu “kilometražu” i stekne enormnu popularnost, fenomen “Game of Thrones” je posle određenog vremena, koje ja zovem “optimalne tri sezone”, zapao u neizbežnu krizu. Slabljenje kvaliteta, opadanje nivoa, nazovite to kako god vam drago, sudbina je većine zapaženih i omiljenih dela (pokretnih slika, pisane reči, svejedno). Njihov opstanak nadalje uglavnom počiva na emotivnoj vezanosti obožavalaca za priču i junake, težnji ka zaokruženosti i saznanju epiloga, naviknutosti i upornosti praćenja. Nema razloga da  sa “Igrom prestola” bude drugačiji slučaj. Ono što je ovoga puta, ipak, predstavljalo bitnu razliku, činjenica je da smo SVI gledali iz perspective “novajlija”. Takođe, možda ne toliko začuđujuće, ali svakako ohrabrujuće, kada se sve sagleda, jeste rastezanje radnje do tačke pucanja i potencijalnog razočaranja gledalaca, do eksplozije adrenalina i uzbudljivih zapleta u završnici sezone.

Zbog toga će rezime, koji je pred vama, neminovno biti u senci finala nazvanog, pomalo ironično s obzirom na Martinov još uvek nezavršeni roman - “Winds of Winter”. SAVRŠENO je jedina reč koja ga opisuje. Zaista nisam verovala da će ono prevazići prethodnu epizodu - “Battle of the Bastards”, ali, jeste. Nema scene koja mi se nije svidela, nema važnog momenta zbog kog se nisam naježila, ni (bitnijeg) lika za kog mogu reći da se pokazao drugačije od očekivanog, logičnog, karakteru i priči doslednog.

недеља, 26. јун 2016.

Rewatching "The Borgias": Sezona 3, epizoda 8

komentariše: Isidora Đolović


Tears of blood

Čini mi se da još nismo imali „bombastičniju“ uvodnu scenu od ovonedeljne. Kamera dugo fiksira Rodrigovo lice u krupnom planu, dok tendenciozna muzika prati pripreme kao za ulazak Rokija Balboe u ring - oblačenje dela po dela bezobrazno raskošne „službene odežde“ sa svim propratnim obeležjima rimskog pape. Sreća, pa Džeremi Ajrons svojim izrazom, onim zlokobno stisnutim ustima i tvrdim pogledom, unosi posebnu verodostojnost u interpretaciju ozloglašenog rimokatoličkog poglavara, a upravo takav STAV nadomešćuje fizičku različitost u odnosu na istorijskog Aleksandra VI…
Instrumentalni deo traje li, traje, dok ga pronose kroz more hodočasnika na uskim ulicama, između oronulih zidanica - a on nekako umorno blagosilja. Radi se o, pomaže nam natpis, već pristigloj ceremoniji jubilarne 1500. godine, ali, zbog ovako dramatičnog introa, očekujemo da se dogodi ni manje, ni više, nego pravo čudo biblijskih razmera. Posebno je postalo napeto kada muzika utihnu, da bi se čula zvona. Papa je stupio na platformu, još jednom blagoslovio svetinu, zatim iz ruku uparađenog Askanija prihvatio simbolični (zlatni, nego kako!) čekić - glavni rekvizit predstave ulaska na „vrata pravde“, koju izvodi sa sve pojanjem. I…to je to. Bez munja, gromova, tornada, kiše skakavaca - ništa. Samo teška vrata padoše sa treskom, čujemo Ajronsov pevajući glas (jednako hipnotišuć kao i govorni), dok plemići i, naročito, gospe istrčavaju na plato ispred dveri, padajući ničice. Trijumf vere, demonstracija moći, izlaganje Longinovog koplja - sve je to uvertira u otkup grehova zveckavim novčićima. Muzika je, opet, bila novi i apsolutno nepotrebni dodatak, jedan od veštačkih načina da se „podigne“ napetost.

субота, 25. јун 2016.

Subota sa knjigom: Fenomen kiosk-izdavaštva

piše: Isidora Đolović


Hiperprodukcija sa posledičnim (ponegde već i poslovičnim) pretvaranjem knjige u robu, nije izum skorijeg datuma. Ipak, ono što jeste novo, a nastupilo je, pomalo neočekivano, sa propadanjem velikih izdavačkih kuća - preseljenje je literature na trafike. Ono ne mora biti sasvim ponižavajuća pojava, naprotiv! Istovremeno, ukoliko razvijemo smisao za selekciju ponuđenih naslova, doprinosi ne samo bogaćenju kućnih biblioteka, nego i promovisanju pisane reči na širi i delotvorniji način nego ranije.

Nažalost, upravo izbirljivost i kriterijum nikada nisu bili jača strana većine. A da nije obaveznog popisa fonda, ne bismo znali da narod „ne može bez“ biblioteke ni desetak dana. Željni čitanja kao sedativa, mnogi sugrađani nisu pročitali silna obaveštenja rasuta na mnogim vidnim mestima (od medijskog prostora do samih ulaznih vrata!), još se i ljuteći, negodujući zbog revizije neodređenog trajanja. Štivo koje im se toliko hitalo da pozajme, mogli su, doduše, nabaviti na bilo kom opremljenijem kiosku za iznos jedne-dve ušteđene kafe ili pakle cigara….
Zasmejah se kao dete....okrivite ambijent!

недеља, 19. јун 2016.

Rewatching "The Borgias": Sezona 3, epizoda 7

komentariše: Isidora Đolović

Lucrezia's gambit

Ljubiteljima šaha pojam je dobro poznat. Kako Rodrigo Bordžija od samog početka proračunato povlači poteze, ne čudi što se ova terminologija napokon pojavila i u naslovu epizode. Ovoga puta, ipak, izbor je stavljen pred njegovu jedinu kćer. Gambit predstavlja način otvaranja u šahovskoj partiji i ima više vrsta. Suština je u tome da se radi bržeg zaoštravanja igre ili sabotiranja protivnika, žrtvuje običan pešak, ili čak neka strateški važnija figura. U našem slučaju, slobodno možemo govoriti o daminom gambitu, sa pretnjom usmerenom na samog kralja crno-belih polja.

Slabosti i dileme: Predvođen svojim novim poznanikom, Mikeleto dospeva direktno u Da Vinčijev atelje. Paskal (Charlie Carrick), kako se pratilac zove, odmah insinuira svoje seksualno opredeljenje, valjda po logici „sličan sličnog prepoznaje“ - koja mi, ruku na srce nikad nije bila baš najjasnija. Postoji li „gej radar“? Uglavnom, ovde je prva odajuća rečenica onaj preko-preko-posrednički uvid koji je stekao u milanske umetničke krugove (poznanik poznanika poznanika Leonardovog modela….pa još onako znakovito izgovoreno:“Razumeš?“).
Plaćenik u carstvu likovnjaštva…i oružarstva! Na tavanici su čak i čuvena krila - Da Vinči ništa nije odneo sa sobom

субота, 18. јун 2016.

Subota sa knjigom: Knjige i mi

piše: Isidora Đolović


Koliko god savremeni svet nastojao da marginalizuje kulturu i njene sadržaje, kao “bespotrebno luksuziranje u kriznim vremenima” ili “besmisleno neprofitabilno zamlaćivanje”, ona je neophodan deo naše svakodnevnice. Koliko god izgledalo kako tehnologija i “pametni telefoni” sa svojim (“)uzbudljivim(“) i hipnotišućim ekrančićima potpuno zaokupljaju svest novih naraštaja, neki provereni i neprolazni oblici edukacije/razonode/duhovnog uzdizanja (ili svega istovremeno) nipošto ne odstupaju. Uzmimo za primer - knjige. One su tu, neuništive, uvek dobrodošle i potrebne, beskrajno strpljive pred modama i aktuelnostima sezonskog trajanja. Naše je samo da ih se - setimo.
Istovremeno se povezujući sa pričom i njenim glavnim junacima, posredstvom razgovora o predočenoj priči, uspostavljamo kontakt sa svetom oko sebe. Sagovornika za kvalitetnu debatu o nekom inspirativnom romanu danas je, čini se, mnogo teže naći - dok gotovo na svakom ćošku neko vatreno razmatra najnovije vesti iz nekog od trač-magazina ili epizode vulgarnog rialiti-programa. Pa, ipak, nije nemoguće, na šta nas podsećaju periodične akcije koje uspostavljaju mostove između književnosti i sveta. Drugim rečima, ako eventualno vi nećete biblioteci - biblioteka će doći vama!

среда, 15. јун 2016.

Dame dolaze

piše: Isidora Đolović


Podstaknuta Sarinim tekstom, razmišljala sam kako među brojnim izvođačima (što solistima, što u sklopu bendova) koje volim, na prvi pogled zaista dominiraju muškarci. Možda je to uslovnost samog žanra koji obožavam, jer (i ovo zaista NIJE političko-rodna nekorektnost!) jači pol stvarno „nosi“ teški zvuk, mada mnoge devojke i te kako dobro „rokaju“. Ipak, ovo neće biti pregled mojih najdražih muzičara, za to postoji posebna rubrika (ukoliko vas zanima, kucajte Priče o pesmama u arhivi), u kojoj se njima podrobnije bavim. 
Ovoga puta bih želela da podelim utiske o nekoliko pevačica čije su mi pesme u poslednje vreme privukle pažnju, uglavnom zahvaljujući radiju. Neke od njih pratim već odavno, druge definitivno ne spadaju u pravce koje preferiram, ali sve ih spaja to što njihove opuse ili makar pojedine numere smatram vrednim skretanja pažnje. Nisu sve debitantkinje, iako naslov posta asocira na to - ipak, meni su probudile nadu da muzika, ne samo pop, ipak odoleva praznini  komercijalnog, sezonskoj kolotečini. Dakle, predstavljam po pet ovdašnjih i stranih svetlih primera, a o retro-zvucima koje mi srce najviše voli, drugom prilikom. Nije suvišno primetiti, njihov se uticaj svakako oseća i u stilu ili izrazu izvođača koji slede.

недеља, 12. јун 2016.

Rewatching "The Borgias": Seona 3, epizoda 6

komentariše: Isidora Đolović


Relics

Ovonedeljna epizoda u središte dovodi sticanje samostalnosti i dokazivanje, jednom rečju zalet Čezara Bordžije. Dok se papa u Vatikanu bude zamajavao (istina, nikako nezanimljivim, čak komičnim) pitanjem zgrtanja novca preko praznoverja, „oslobođeni Prometej“ kreće u akciju. Pri tom ne mari previše za očevo, a ni Lukrecijino mišljenje. Osokoljen francuskom vojnom podrškom, priprema brzu akciju usmerenu ka Ludoviku Sforci, a potom i ostatku klana. Ipak, ono što zasenjuje nastavak tog, u trećoj sezoni centralnog sukoba, jeste tenzija između oca i sina. Povratak fokusa na unutarfamilijarne odnose podiže seriju na stari nivo, pa je zato ovoga puta bilo možda manje akcije, ali više interesantnih i znakovitih dramskih momenata.
Relikvije i relikti: Na samom početku, vidimo kako Rufio - u poprilično sablasnoj sceni, obilazi neku vrstu zbega ili mesta egzekucije, možda čak i poprišta kakve borbe. Svuda unaokolo vrvi od leševa, starih i novih, tu je čak i obešeno telo. Ne, nije Katerinina desna ruka angažovana da počisti papiriće sa travnjaka u parku - potreban mu je komad odeće jednog od preminulih. Po izgledu lica, shvatamo da je reč o žrtvi kuge. Hitro napuštajući opasnu zonu, odnosi relikt svojoj gazdarici, zbog koje se i izložio životnoj opasnosti. Dok Keti priprema ostatak sadržaja smrtonosne pošiljke adresirane na najvećeg suparnika, Rufio na sebi vrši pažljivu dezinfekciju!

субота, 11. јун 2016.

Subota sa knjigom: Deca sudbine

piše: Isidora Đolović

Čini se da u vremenu medijske samopromocije (a od pojave društvenih mreža, uglavnom Internet reklame), svako pridaje svojoj priči ogromnu važnost, ma koliko to bila kratka, jednolična ili prizemnim aktivnostima ispunjena svakodnevnica. Otuda svaka starleta od dvadesetak godina, fudbaler  ili filmski “one-role-wonder”, oseća potrebu da svoj životopis pretoči (ili pak plati nekome da to uradi!) u štampanu reč. Ipak, u tom mutnom moru biografskog štiva, još uvek je jasno šta od ponude zavređuje pažnju i nosi interesantan sadržaj.

Za pisanje (auto)biografije, nekada je važilo nepisano pravilo o izvesnom prevaljenom životnom stažu, ispunjenom iskustvima koja su barem malo reprezentativnija ili nesvakidašnja, kao i značaju koji bi glavni protagonist takve knjige mogao imati za krug širi od njegove rodbine. Memoarska proza može imati ispovednu ulogu i biti usmerena preispitujućem JAstvu, ili predstavljati naravoučenije za sledbenike i savremenike. Može biti dijaloška, upućena i posvećena ljudima bez kojih opisani životni put ne bi imao isti smisao, niti ishodište. Pisati o sebi, odlučujemo se iz najrazličitijih pobuda: bila to egocentričnost, altruizam, poverljivost, egzibicionizam - ili zahvalnost.
Kada se pojavi priča o nekome kao što je Pati Smit, pa još iz njenog britkog pera, svaka dilema nestaje. Izdavačka kuća “Rende” donosi nam nesvakidašnju knjigu sećanja, duobiografiju prožetu, u svakoj rečenici, prepoznatljivim duhom slavne umetnice. Zašto ističem dualnost ove knjige? Jer je autorka, pre svega, beskrajno ZAHVALNA (čini se da je to njena motivacija za pisanje): Bogu - od koga joj svaka blagodat i dolazi; svojim uzorima - koji su je oblikovali; mentorima i prijateljima - jer su je inspirisali i podržali; a nadasve Robertu Mejpltorpu. Zato je ovo, mnogo više od samo njene, priča o njemu, o NJIMA. 

недеља, 05. јун 2016.

Rewatching "The Borgias". Sezona 3, epizoda 5

komentariše: Isidora Đolović


The Wolf and the Lamb

Osnovne linije radnje ovonedeljne epizode pružaju se na relaciji Rim- Avinjon - Napulj. Dok papina deca počinju da se bore za ostvarenje sopstvenih težnji, mada još uvek pod pokrićem očevih ciljeva, sam Rodrigo pomalo gubi tlo pod nogama u igri strasti i zabranjenih zadovoljstava. Po prvi put, pater familias deluje poraženo u odnosu na podmladak koji bi trebalo da direktno od njega usvaja lekcije iz manipulisanja brakom i raspoloživim uticajem. Drugim rečima, marionete postaju  oslobođeni igrači, dok se lutkar zapleo u sopstvene konce.

Lukrecija se oprašta od Đovanija, jedva zadržavajući suze. Pošto je stigao čas odlaska u Napulj, dete ostavlja na staranje Vanoci i Rodrigu, koji iznenađuje konstatacijom: „Brak je bio TVOJ izbor.“ Zapravo, bio je to samo mladoženja! Lukrecija takođe zvuči neubedljivo kada kaže da „i dalje voli svog muža“, pa ga je verovatno zato već prve noći prevarila sa bratom. Svejedno, njena tuga je istinski dirljiva, a scena u kojoj je Rodrigo teši odiše prisnošću i lepotom.
Selimo se na kratko do već poznatog Forlija u pokrajini Romanja. Noć, baklje i magla čine stari, dobri zaverenički ambijent. Rufio obaveštava Katerinu o uspehu misije sa Gonzagama. Potom ćemo videti svojevrsnu reprizu scene iz druge sezone, Rodriga i Bjanku u kadi. Osim dadiljanja, deda-papa nalazi vremena i za zadovoljstva parnog kupatila. Sasvim neobično, pokazuje želju da zadrži Bjanku kraj sebe (naime, istorijskom Rodrigu se ovako nešto ni u ludilu ne bi omaklo, budući da je sem Vanoce i Đulije, usputne ljubavnice držao u najstrožoj tajnosti). Svestan je, međutim, koliko bi nerazboritosti sadržala ta odluka, pogotovo usled nove zavrzlame sa zahtevom prevarenog supruga.

субота, 04. јун 2016.

Subota sa knjigom: Od prašine do porfire

piše: Isidora Đolović

Naselili smo teritoriju kojom su prethodno vekovima upravljali veliki rimski imperatori, a čijim se tragovima još uvek dičimo. U doba kada naši paganski preci predstavljaju tek dalju pretnju, najmoćnijom državom staroga sveta vlada čuveni Justinijan I, reformator. Uz njega je žena čije ime danas nosi, između ostalog, jedna prestižna glumačka nagrada. Kontroverzna bivša bludnica, cirkuska zabavljačica, voljena vladarka i supruga ravna svom caru (u zajednici retkoj za dotadašnju, ali i kasniju istoriju). Preobraćenica, hrišćanka, vešt političar, pokrovitelj. Bogom dana, kako joj je već imenom (teu doron) predodređeno.

Postoji već duga tradicija predočavanja različitih istorijskih razdoblja kroz, više ili manje fiktivne, više ili manje uspele, perspektive ženskih likova. Primer je serijal Filipe Gregori „Rodbinski ratovi“, koji prati dame iz najuglednijih engleskih porodica tokom čuvenog sukoba dinastija Lankaster i Jork. Ali, verovatno mnogi pamte još raniju ediciju „Vladarke“ u 12 tomova, koju je objavljivala „Narodna knjiga“, a čiji su predmet bile najintrigantnije žene na čelu različitih zemalja, uređenja i epoha. Od Nefertiti do Katarine Velike, zahvaljujući tom kompletu moje mame, kao devojčica sam na posredan način upoznavala i zavolela istoriju. Ukoliko ste i sami nailazili barem na neko od ovih izdanja, možda se sećate obimnog romana „Teodora“ Pola Velmana. Tema mu je život poslednje rimske avguste i veoma dugo je bio jedino prevedeno delo istorijske fikcije o njoj. Sve do Stele Dafi i njenog dvodelnog romana, u izdanju Lagune.
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...