Ako je prva pratila
predstavljanje i ustoličenje porodice, druga unutrašnji razdor i pokušaj da se
njegovim „krpljenjem“ ujedno uspostavi kontrola nad večito uskomešanim
krugovima unutar i oko Vatikana, onda je treća sezona svakako bila fokusirana
na Čezarov nezaustavljivi juriš prema moći - oslobođen, postepeno, svakog
„suvišnog prtljaga“ savesti. Vidljivije
su u prvi plan stavljeni njegovi koraci prema zadobijanju uticaja i preuzimanju
života u sopstvene ruke. Iako je napeto otvaranje, u vidu dvadesetčetvoročasovne
strepnje nad Rodrigovim životom, pretpostavljalo veću bliskost porodice pred
nastupajućim opasnostima, jasno je da ponovno spajanje neminovno mora biti
drugačije i upravljano (kao što se u finalu i pokazalo) mahom sebičnim
interesima novog predvodnika. A to više nije Rodrigo.
Papa je preživeo
pokušaj trovanja sa kojim se spustila zavesa na drugu i, sada je sasvim jasno,
najbolju sezonu. Međutim, njegov bliski susret sa smrću, mada ga je istovremeno
„otreznio“ po pitanju mnogih činjenica koje je previđao, učinio ga je
paranoičnim i podozrivim po sve - čak i svoje najbliže. Ovo nipošto nije bilo
bez razloga i osnove, ali je istovremeno otvorilo prostor za Čezarovu
preduzimljivost. U sezoni za nama, videli smo kako Rodrigo Bordžija postepeno gubi
prevlast i gotovo nerado je prepušta sinu, čije agresivne, polutajne i često
drastične metode daju više, ma kako neizvesnih, rezultata. Nestrpljiv da
„zagrize“ slobodu do kraja, Čezare se oglušuje o očeve predloge i dejstvuje na
svoju ruku, ali sa dalekosežnom vizijom ispravnosti datog poteza. Naravno, bez
njegovog intelektualnog (Makijaveli) i delatnog (Mikeleto) dvojca pomoćnika -
jednog da sugeriše, drugog da izvrši - malo šta bi izgledalo baš tako. Na svu
sreću, Čezare ne spada u nezahvalne ljude.
Krug saradnika dobija
znatnije proširenje, kroz pristupanje dojučerašnjih Katerininih pristalica
njegovom taboru. Kondotjeri, nešto otmeniji od prošlosezonskih Mikijevih „pasa
lutalica“, mlađi sinovi iz uglednih porodica pokrajine Romanje, možda nerado -
ali, u tom trenutku posve racionalno - biraju stranu koja ostavlja bolji utisak i ima
više izgleda za sticanje prednosti.
Na scenu su izvedeni
novi-stari suparnici, nakon što je Dela Rovere posle prve epizode i onako
obećavajućeg zumiranja ogorčenog lica, odmaglio bez traga i daljeg spominjanja. Ubrzo
je izvršena „čistka“ u Kuriji i dovedena sveža, poslušnija krv, a dežurni
skeptik Askanio Sforca takođe se priklonio Rodrigovom timu. Zbog toga se
težište sukoba u potpunosti prenosi na porodicu Sforca i rat do istrebljenja, kao
i napuljsku dinastiju u koju je upravo udata Lukrecija. Ova pozicija „između
dve vatre“ zasigurno nije bila u papinom interesu, već je rezultat manevara
Čezara Bordžije. Iza oba sukoba stoji, kao što finale sa razgovorom o
monarhistilkim vizijama nedvosmisleno potvrđuje, težnja ka osvajanju i ranom
ujedinjenju poluostrva pod Bordžijinim skiptrom. Otuda vešti politički potezi
sa povezivanjem pape i, s jedne strane Firence, sa druge Napulja, bivaju
neodrživi u svetlu rastuće ambicije NOVOG porodičnog lidera, dodatno
potpirivane strašću.
Čezare Bordžija
poseduje dve životne strasti, koje prevazilaze sve drugo. Predmet su im: vojska
i sestra. Shvativši da, oslobođen okova kardinalske haljine, može imati oboje,
ne preza od borbe.
Dolazimo do Lukrecije.
Sezona počinje naglim obelodanjivanjem njenih trovačkih veština, a nastavlja se
u smeru rabljenja istorijskih glasina u stvaranju portreta koji im obično
odgovara. Naivnog devojčurka iz prve sezone više nema ni u tragovima, sada je
pred nama razočarana mlada žena, kojoj je jedino stalo da sačuva ono što već
poseduje - dete i ljubav, bratovljevu i muževljevu. Njena druga udaja biva
prilika za sreću i novi početak, ali fatalno je narušava sukob dveju porodica,
čije su Alfonso i ona tek marionete. Politika i volja za moć iznova ih
nadjačavaju. Tako se porodica, to jezgro sigurnosti, još jednom pokazuje kao
istovremeni izvor pritiska, obavezujuće i sebične sraslosti.
Videli smo kulminaciju
dugo građene tenzije između brata i seste, proizašlu iz razočaranja u sve oko
sebe i osećanja opšteg nepoverenja. Njihov odnos od tada postaje bizaran, ali i
neodoljiv, zapaljiv i psihološki prenapregnut. Dok se obruč izdaje i
neprijateljskih namera sve više steže oko Bordžija, članovi porodice se
zatvaraju u svoj (klaustro)fobični svet i još više okreću jedni drugima, u
potrazi za odgovorom na pitanje „ko smo zapravo?“ i da li je moguće pobeći od
žiga uzajamne osuđenosti. Za promenu, sada je Lukrecija ta koja diktira
dinamiku odnosa sa bratom.
Dolazi do sporazumnog
raskida između Rodriga i Đulije, koja potom prebrzo nestaje iz priče. Nasuprot
tome, imamo zbližavanje sa odbačenom - ali uvek prisutnom i uticajnom Vanocom,
koje uz konačni oproštaj Čezaru sugeriše povratak na staro. Međutim, više
nikada neće biti isto, što ponajviše pokazuje Lukrecijin slučaj: hladnoća,
rezervisanost, distanca prema roditeljima, a na momente i bratu. Ukoliko je
Čezare apsolutni pobednik sezone,
moglo bi se isto tako zaključiti da je Lukrecija (njegova) žrtva.
 |
| Katerina Velika, (moralna) pobednica sezone |
Obrazovana su dva
protivnička tima: Sforce, predvođene veličanstvenom Katerinom na kojoj sve i
ostaje; Aragoni, sa često bespotrebnim i na momente komedijaškim kraljevima, uz
koje nije ni čudo što je Alfonso onako zbunjen. I dok priča iz Forlija
predstavlja svetliju stranu sezone, sa Katerininim kovanjem zavere protiv pape,
srčanošću i paralelama između njenog saučesništva sa Rufiom - a Čezarovog sa
Mikijem, Napulj je bio promašaj. Ni prvi kralj, Ferdinand, niti njegovi
naslednici Rodolfo i Frederigo, nisu odmakli od pozicije klovnovskih figura, uz
smešno nerealne „pretnje“ i zaplete (trovanje psa, bazen jegulja, šumska
veštica), te više nego nategnuto motivisanim sukobima sa Lukrecijom. Njena
„borba za prava“ u tom kontekstu je podjednako apsurdna i banalna, pogotovo jer
se uglavnom svodi na jedini zahtev da njeno vanbračno dete bude prihvaćeno na
dvoru. Sve se „lomi“ na Alfonsu, koga kao beslovesno dete vuku tamo-ovamo, a
sam lik je beznadežno protraćen i sveden na jedan izraz lica i upitnik:
Umesto omiljene La
Belle (koja, gubeći papinu naklonost, ipak stiže da „izboksuje“ položaj u veću
za svog mlađeg brata), vraćena je - srećom, samo na kratko - luda Bjanka
Gonzaga, u jednom od najgorih podzapleta otkada se serija emituje.
 |
| Bye, bye, beautifull... |
 |
| ...welcome back, mama Corleone! |
Izuzetno čudna bila je
i Mikeletova „ljubavna priča“, koja donosi nelogičan i nedosledan obrt u
karakteru hladnokrvnog psihopate. Njegova dvostrukost i skrivana ranjivost
prikazane su oprezno, ali ipak promiču neke krupnije teme. Primera radi, zar je
moguće da nije shvatio TAKO OČIGLEDNU Paskalovu špijunsku misiju? Odnos sa Čezarom
i dalje je najjača strana Mikeletove priče u trećoj sezoni i, uprkos
neobjašnjenom nestanku, njihov poslednji susret je perfektno odigran. Ipak,
detektivske moći tandema deluju naivno i prenaglašeno - a isto važi za
bombastičnu muziku koja prati scene, bez pokrića u samoj radnji.
Vizuelno, sve je još
uvek prekrasno i raskošno, ali, nešto mračnijih i zagasitijih tonova nego
ranije. Posezanje za spektakularnim efektima bilo je samo višak, kao npr.
fantastika u vidu uspavljivanja čitavog zamka i „neopaženog“ bekstva u Rim, ili teleportovanja na različite lokacije koje skoro pa parira Bejliševom u „Igri
prestola“.
Deo koji je mogao
biti još razrađeniji, s obzirom da je priča zanimljiva sama po sebi, jeste
Čezarova epizoda u Francuskoj. Falili su Dela Rovere i Đulija, čije su priče
verovatno ostavljene za četvrtu sezonu, do čije realizacije nikada nije došlo.
Bilo je i osetno manje karakterističnog (crnog) humora, a više patetike i
klišea gde im mesto nije. Rodrigovo „domunđavanje“ sa carigradskim Jevrejima
ostalo je nekako nejasno, puno „rupa“ u priči i nedoslednosti po pitanju
namera, obećanja i izvršenja, relikvija….npr. „torinski pokrov“ je u jednoj
epizodi izričito pomenut kao sakriven u Carigradu, da bi se već u narednoj
pojavio kod Katerine Sforce.
Hronologija i dalje
predstavlja najveći problem, a ovoga puta su istorijski anahronizmi bili
uočljiviji za iole obaveštene, kamoli poznavaoce. Finale je u svakom pogledu
mnogo podiglo ocenu tehnički dobroj, ali dramski slabijoj (naročito uporedimo
li je sa prethodnom) sezoni.
1.
Alfonso i Lukrecija
Ono što je u istoriji
zabeleženo kao jedna od najtužnijih ljubavnih priča, u seriji je imalo
obećavajuć i bajkovit početak, pa veoma dug period potpune banalnosti i iritantnosti,
do tragičnog i nešto dostojanstvenijeg kraja. Kada nam je pred finale druge
sezone predstavljen novi kandidat za Lukrecijinog muža, delovalo je kao da joj
se konačno smeši sreća. Alfonso je bio (i ostao) pravi princ, očaran papinom
mezimicom, beskrajno zaljubljen, pažljiv očuh za Đovanija, DOBAR...a ta je
osobina nepoželjna u svetu Bordžija. Drugim rečima, nije se snašao i pao je kao
žrtva namere autora da se približe brat i sestra, u onom nimalo suptilno
nagoveštavanom, neprirodnom - ali, tako neizbežnom spoju. A kako je zaista
bilo?
Alfonso od Aragona bio
je, zapravo, nezakoniti SIN napuljskog kralja Alfonsa II (u seriji, TAJ Alfonso je mladi, neoženjeni sin napuljskog kralja, Sančin brat i, mada to nijednom nije razjašnjeno, rođak kasnijih pripadnika vladarske dinastije) i njegove omiljene
ljubavnice. Ona mu je rodila i dve godine stariju kćer Sanču, Alfonsovu sestru.
Otac im umire 1495. u izgnanstvu na Siciliji, tokom francuske okupacije.
Nasledio ga je legitimni sin Ferdinand, ali misteriozno umire godinu dana
potom. Kada je 1497. kuća Aragona, podržana od strane španskih vladara, napokon
vratila Napulj, na vlasti se ustoličio Alfonsov ujak Frederik IV - u seriji
predstavljen kao polubrat i znatno mlađi.
S obzirom da je Sanča
već bila udata za Žofrea Bordžiju, Rodrigo je nameravao da rodbinske veze
učvrsti Čezarovom ženidbom Karlotom Napuljskom, Frederikovom zakonitom kćeri.
Ona je odbila predlog (o čemu će kasnije biti više reči), pa je ugovoren brak
između osamnaestogodišnje, friško razvedene Lukrecije i godinu dana mlađeg
Alfonsa. Da li zbog zlih glasova koji su još uvek kolali usred iznuđenog
razvoda od Đovanija Sforce (koga Čezare NIJE ubio, čak ga je bivši zet i
nadživeo za nekoliko godina), ili opasnosti od nenaklonjenih velikaških
porodica čiji su špijuni okružili Vatikan, tek, mladić je u Rim stigao
prerušen, a sklapanje braka je takođe bilo zatvorenog tipa. Alfonso je opisivan
kao lep, umiljat, „najzgodniji momak koga je carski grad ikada ugostio“. Ljubav
je planula na prvi pogled i, po svemu sudeći, ovo je bio jedini muž koga je
Lukrecija zaista volela. Ta se činjenica čak ni u fikciji uglavnom ne dovodi u
pitanje.
Venčani 1498. godine, njih
dvoje ostaju (po dogovoru) da žive u Rimu. Njihovo jedino dete - sin Rodrigo,
rodio se 31. oktobra 1499, a ime je dobio, naravno, po dedi.
Još tokom prve godine
braka, Alfonso sluti izdaju, potvrđenu Čezarovom ženidbom sa francuskom
plemkinjom i planovima o invaziji Napulja, koji su logično pratili ovo
povezivanje sa najvećim neprijateljima Lukrecijine nove porodice. U želji da
izbegne neprilike i stupi u kontakt sa svojima, napušta Rim bez Lukrecije (koja
je tada bila u šestom mesecu trudnoće), a papina potera ne uspeva da mu uđe u
trag, sve dok im nisu presreli prepisku. Smiruju ga obećanjima i konačno
stacioniraju par u Vatikanu. Međutim, bilo je jasno da se više ne uklapa u
planove muškog dela papine porodice.
U noći 15. jula 1500.
godine, Alfonso je napadnut na ulazu u baziliku Svetog Petra. Njegovi stražari
uspevaju da oteraju nepoznate izvršioce i da ga, ranjenog u glavu, desnu ruku i
nogu, prenesu do palate. Mada su Lukrecija i Sanča brinule o njemu i nadzirale
lečenje, tokom oporavka Mikeletu i njegovoj pratnji uspeva da upadnu u sobu i
udave ga u krevetu. Ponovo je Čezare bio glavni osumnjičeni, ali je i ova smrt,
baš kao i Huanova, zauvek ostala pod velom misterije.
Kada se, dve godine
kasnije, udala za Alfonsa D'Estea, Lukrecija je, zbog uslova da prođe kao
„devica“, morala da zauvek napusti svog sina Rodriga. Nikada ga više nije
videla, brigu o dečaku preuzela je tetka - Sanča, a umro je u Bariju sa 12
godina, od nepoznate epidemije. Time je tužna priča dobila svoj epilog, a
Lukrecijini odnosi sa bratom su do kraja zahladneli.
Istorijske činjenice
izmenjene su u seriji, a koliko dramski (ne)opravdano, prosudite sami.
2.
„Kestenji bal“
Zapravo ga je, kako
beleži Johanes Burhard, organizovao Čezare Bordžija, 1501. godine, u svojim
privatnim odajama. Orgija je podrazumevala prisustvo i „učešće“ pedeset
prostitutki i kurtizana, koje su zabavljale goste na način sličan prikazanom u
seriji. Ipak, sam događaj spada u domen neproverenih legendi, čija kontroverza
ipak inspiriše razne verzije, do dana današnjeg.
3.
Nelogičnosti i „nategnuta“ rešenja
-rodbinske veze u
Napulju
-Lukrecijina uloga i
motivacija u Napulju
-Lukrecijin odnos prema Afonsu
- Mikeleto i Paskal
-Ludovikova i Benitova
smrt
-Bjanka Gonzaga, em
izmišljen, em potpuno nepotreban lik
-Šarlotina
„slobodoumnost“. Kod Marija Puza opisana je čak i kao blago maloumna.
-Relikvije i Jevreji u
Vatikanu
4.
Incest
Ono za šta smo svi,
potajno, navijali usled neosporne FANTASTIČNE “hemije” koja prati zajedničke
scene Fransoe (Čezare) i Holidej (Lukrecija) od samog početka, dogodilo se u
trećoj epizodi. Interesantno je da, iako ne postoji AMA BAŠ NIKAKVA potvrda,
čak ni insinuacija ili razlog da se u te priče poveruje, fama o navodnoj
neprirodnoj vezi između brata i sestre, čak i Rodriga i Lukrecije, poslednjih
par vekova se neizostavno vezuje za ovu porodicu. Svakako to “duguju” političkim
protivnicima, a potom i maštovitim piscima. Takođe, motiv incesta odavno
zaokuplja literaturu i umetnost, ali čini se da je u poslednjih nekoliko
godina, naročito zahvaljujući likovima Sersei i Džejmija Lanistera, postao
naročito “popularan” (koliko god ovo bolesno zvučalo), pa se bezmalo svaki
bliži bratsko-sestrinski odnos u delima fikcije pokušava iščitavati u tom
ključu. Lično, uverena sam da je Martin za svoju neslavnu porodicu Lanister bio
inspirisan, barem delimično, Bordžijama.
5.
Razvoj Čezarovog lika
Kroz tri sezone,
ponajviše zahvaljujući izvanrednoj interpretaciji Fransoe Arnoa, lik Čezara
Bordžije prošao je kroz (ne samo sa frizurama!) brojne faze i postepene,
logički povezane transformacije. Njegov moralni lik je poprilično “opran”, ali
u trećoj sezoni se ipak približava onom koji istorija pamti. Od poslušnog
mladog kardinala, najstarijeg papinog sina kome je dobrobit porodice (naročito
sestre i oca) na prvom mestu, ali ne zaboravlja ni svoje drugo, PRAVO lice,
koje samo čeka pravi čas da se pokaže:
...preko čoveka koji se
“lomi”, biva demoralisan i obezveren, stigavši do tačke u kojoj mu više ništa
nije sveto, pa ni život rođenog brata....
...do beskrupuloznog,
jednako strastvenog, ali sada ničim zauzdanog ratnika.
Ipak je uspevao da
probudi empatiju, čak i kada je objektivno nije zaslužio - upravo usled
KNJIŽEVNO preciznog prikaza unutrašnjeg razdora i potresa koje trpi, ili
zadaje.
Osvrnimo se još, a u
vezi sa argumentima o idealizovanju njegovog lika, koje je bilo izraženo još
kroz odnos sa Huanom iz druge sezone, na Čezarov ISTORIJSKI brak.
Kralj Luj XII je
podržavao Čezarovu nameru da zaprosi (i dobije) princezu Karlotu od Aragona,
dokle god to garantuje da će papa njemu omogućiti razvod. Iako su se znaci
sifilisa već tada počeli pokazivati, posebno na licu, Čezare ulaže mnogo truda
u pripreme da se što bolje predstavi na dvoru, a bilo je to u proleće
1499.“Obuka“ koja u seriji traje tokom jednog susreta sa Makijavelijem, u
stvarnosti je obuhvatila više meseci - ali je pozitivan utisak bio identičan.
Na sve, sem na kraljičinu dvorsku damu, željenu Karlotu! Uprkos ubeđivanju od
strane samog Luja, uporno je odbijala da postane „La Cardinala“. Tvrdila je da
bi se povinovala jedino očevoj volji, a Frederiko javlja kako „kralj ne samo
što papinom kopilanu ne bi dao svoju zakonitu, nego ni vanbračnu kći!“
Ovaj „hladan tuš“ je
potpuno demoralisao Čezara, koji jedva prihvata Lujevu „utešnu ponudu“ u vidu
mlade Šarlote D'Albre. Za razliku od svoje serijske verzije, devojka se ništa
nije pitala, ali sasvim sigurno je bila pod većim pritiskom od strane oca i
kralja. Pregovori su trajali šest nedelja, pri čemu se njen otac zalagao da
„izvuku što više“ od ovog, izrazito političkog saveza. Čuvena je anegdota o
javnom konzumiranju braka (prema tadašnjem običaju), kada je mladoženja umesto
neke vrste afrodizijaka dobio - laksativ! Pa ipak, u pismima ocu hvalio se kako
je uspeo da „čak OSAM puta“ overi bračni zavet. Sa suprugom je proveo svega
dva-tri meseca, nakon čega je zauvek ostavlja, trudnu (ovaj scenario je u
seriji pripisan Huanu, dok Čezare već sutradan odlazi u Italiju). Njihovo dete
(i Čezarovo jedino zakonito), kći Luiza, rodila se krajem godine. Nikada, od
tada pa do smrti, Čezare nije pokazao interesovanje za svoju suprugu (na čijih,
nerado napisanih, par pisama nije odgovorio) niti kćer.
6.
Priča bez epiloga (nezatvorena poglavlja)
Pošto je došlo do
neplaniranog ukidanja sezone (zbog velikih troškova, nasuprot slabom rejtingu),
pa nikada nije realiziovana četvrta - sem u vidu knjige-scenarija „The Borgias
Apocalypse“, ostali smo uskraćeni za brojna pitanja. Gde je nestao i šta
planira Dela Rovere? Zašto se razilaze papa i Đulija? Šta je bilo sa krstaškim
pohodom, kako je reagovala Huanova supruga u Španiji i, gde su, zaboga, Sanča i
Žofre?!?
7.
Šta je bilo posle….
Sanča od Aragona je
veći deo braka provela u Vatikanu, bila dobra Lukrecijina prijateljica, a
ljubavnica Huanu (neki izvori tvrde, i Čezaru). Uglavnom se pretpostavlja da je
faktor ljubomore doveo do ubistva srednjeg Bordžijinog sina, možda baš
Žofreovog (Čezarovog?) masla, zbog ljubavi sa lepom snahom. Brak sa Žofreom, sa druge
strane, verovatno nikada nije ni bio to u pravom smislu reči.
Njen status se
zakomplikovao po Čezarovoj ženidbi, koja je povezala Francusku i Rim, a protiv
njene domovine. Nakon Alfonsovog ubistva, kao „nepoželjan faktor“ u prestonici,
Sanča postaje talac u Kastel San-Anđelu, sve do papine smrti (1503. godine). Do
tada već odavno rastavljena od Žofrea, sa bratancem se odselila kući, u Napulj.
Rodriga je odgajila kao sopstveno dete, a na Čezarovu molbu usvojila je i
Đovanija, navodnog Lukrecijinog vanbračnog sina iz veze sa Pedrom Kaldesom.
Lepa i inteligentna Sanča završila je život tužno, sa samo 28 godina, od
nepoznate bolesti (1506). Nije je zaobišlo prokletstvo kuće Bordžija.
(Don) Mikele Korela "Mikeleto",
rođen u Valensiji, zapravo je bio Čezarov drug iz mladosti. Upoznali su se
tokom studija na Univerzitetu u Padovi (toliko o nepismenosti!). Savremenici ga
pamte kao nemilosrdnog i izuzetno efikasnog. Ubijen je u Milanu, 1508. pod
nerazjašnjenim okolnostima.
Đulijano Dela Rovere
postaje papa Julije II, nasledivši stolicu od svog (u istoriji ni blizu toliko
ljutog) rivala Rodriga Bordžije. Za deset godina vladavine, prekinuo je veze sa
Francuskom, vratio Italiji Romanju, osnovao Švajcarsku gardu koja i danas
predstavlja jedno od obeležja Vatikana. Nastojao je da izbriše sećanje na
„sramne Bordžije“, izopštio je Čezara iz crkve, odbio da se useli u odaje koje
su zauzimali (a koje sve do XIX veka ostaju zaključane). Obnavlja veze sa
porodicama Kolona i Orsini, odobrava brak između Henrija VIII i Katarine
Aragonske (iako je ona već bila udata za njegovog starijeg brata - ovo će
kasnije izazvati brojne peripetije i na kraju dovesti do odvajanja anglikanske
od rimokatoličke crkve). Bio je pokrovitelj umetnika, naročito Mikelanđela
Buonarotija (koji za njegovog „mandata“ počinje oslikavanje Sikstinske kapele),
obnavlja crkvu Sv.Petra i angažuje sve na ulepšavanju Rima.
Đulija Farneze, u
istoriji udata za Orsina Orsinija, bila je jedna od najlepših rimskih
plemkinja. Sa mužem nije živela, pogotovo otkad postaje papina zvanična
ljubavnica, Uspela je da Rodriga ubedi da proglasi njenog brata Alesandra za
kardinala, iskreno se sprijateljila sa Lukrecijom. Rodila je kćerku Lauru,
za koju se veruje, mada nikada nije zvanično potvrđeno - niti negirano, da je
Rodrigova kći. Razišli su se 1500. godine, a u to vreme ostaje i udovica.
Zanimljivo, papa je „otpustio“ zbog njenih godina - a imala je tek 26! Još veća
ironija, porodice Bordžija i Dela Rovere su se bračno spojile udajom papine
najmlađe kćeri Laure za Nikoloa dela Roverea, sestrića pape Julija.
Lukrecija je nadživela
većinu svojih bližnjih, pronašla stabilnost u trećem braku, stekla ugled
voljene supruge i majke, ali i velike ljubavi slavnog pesnika Pjetra Bemba,
koji joj je pisao divna pisma. Umrla je na porođaju, u 39. godini života.
Što se Čezara tiče, posle
očeve smrti, kada ga je novi papa ekskomunicirao, sestra mu okrenula leđa, a
vojni uspesi počeli da jenjavaju, utočište je jedno vreme tražio u Španiji, na
dvoru Huana III od Navare. Međutim, i tamo ga stiže osvetnička opasnost, zbog
optužbi bratovljeve udovice Marije Enrikez (o čemu sam pisala u rezimeu druge
sezone). Nastavlja da se potuca kao obični plaćenik. Čezare je nastradao 1507,
kada je opkoljen od strane lojalista Ferdinanda IV Napuljskog, pogođen strelom
koja mu se kroz oko zarila u mozak. Zbog sifilisa koji mu je naružio legendarnu
lepotu, već tada je nosio kožnu masku. Iza sebe je ostavio čak jedanaestoro
vanbračne dece.
Kada se sve to uzme u
obzir, biće da je nagli kraj televizijske serije ipak dobro rešenje, jer je
našim junacima dao koliko-toliko “srećan” kraj...tako nećemo videti sunovrat
ovog, neosporno lošeg - ali jednako genijalnog čoveka, nego ostaje, pa, naša
Prezgodnost!
Sledeće nedelje:
Pregled serije i najbolje od “The Borgias”