недеља, 28. мај 2017.

Dizni-upitnik

piše: Isidora Đolović

Kada se Volt Dizni sa malim mišom Mortimerom, kome će nedugo potom promeniti ime u Miki, otisnuo u pustolovinu osvajanja sveta na parobrodu “Vili”, teško da je mogao zamisliti baš sve razmere omiljenosti, uticaja i slave koju će njegova zaostavština jednoga dana uživati. Kompanija, a danas uveliko imperija sa prepoznatljivim logoom prerasla je u istinsku fabriku snova, njegovo prezime postalo sinonim za detinjstvo, radosne uspomene i doživotnu ljubav namenjenu svim generacijama, a možda pre i iznad svega za – dugovečnost. U međuvremenu, animirani filmovi su se razvijali, sticali sve veću popularnost, postajali brojniji i bolji, a „Dizni“ studio, koji je pionirski prokrčio put svima ostalima, uprkos novosticanoj konkurenciji ostaje superioran. Naravno, danas se sve klasične vrednosti nekritički, ili možda prekritički podvrgavaju učitavanjima podteksta i skrivenih simbola, pa ni Dizni nije izuzetak, ali bila sva naknadna uočavanja opscenih, problematičnih, kontroverznih detalja (sasvim) opravdana ili ne, ne dam da mi kvare lepa sećanja, plemenite pouke, nezaboravne slike iz detinjstva. Njima je posvećen današnji upitnik. Ivana mi je „čitala misli“ i njene odgovore na temu možete pogledati OVDE.

субота, 27. мај 2017.

Subota sa knjigom: „Obitelj“

piše: Isidora Đolović

Možda će neke druge velike priče obeležiti doba u kome živimo, ali totalitarizam i njegova brojna lica svakako su to učinili veku za nama. Dok se o nacizmu otvoreno i često pisalo, staljinistički logori i njihove manje replike (poput ovdašnjeg Golog otoka) veoma dugo su predstavljali tabu-temu. Našem čitalaštvu su njihova vrata odškrinuli kontroverzna Kišova zbirka „Grobnica za Borisa Davidoviča“ i prevodi Nobelovca Aleksandra Solženjicina (prvenstveno „Jedan dan Ivana Denisoviča“ i „Arhipelag Gulag“), a danas se o tim strašnim primerima represije već znatno slobodnije govori. Iz ugla jednog od najinteresantnijih savremenih ruskih autora, uvek dragog gosta Beograda i sve popularnije pojave u svetu književnosti, Zahara Prilepina, svi ti zatvoreni, još uvek nedovoljno ispitani svetovi dobijaju novu stravično-potresnu dimenziju. Izuzetno dobre reakcije na roman ”Obitelj” (2014, kod nas preveo i objavio Samizdat B92), uz brojne nagrade, govore u prilog oceni kritike kako je reč o njegovom do sada najambicioznijem i najboljem delu.

субота, 20. мај 2017.

Subota sa knjigom: Ekranizacije – „The name of the rose“ (1986)

piše: Isidora Đolović

I ove subote, posvećene filmskim adaptacijama književnih dela, ostajemo u „mračnom srednjem veku“, s tim što će tema biti jedan moderni klasik. Reč je o romanu „Ime ruže“ (Il nome della rosa, 1980), nastalom iz pera velikog erudite Umberta Eka, a viđenom kroz kameru sineaste Žan-Žaka Anoa (čije je ostvarenje „The Lover“ otvorilo rubriku, OVDE). Svetski bestseler, istovremeno sjajno prihvaćen od poslovično zahtevnih kritičara i teoretičara, na veliko platno je pretočen pre tri decenije, u italijansko-francusko-nemačkoj koprodukciji, sa zvučnim imenima vodeće glumačke postave i veoma kvalitetno sprovedenom zamišlju. Ano je, ne skrivajući ambiciju da dostojno prenese, već sam po sebi zahtevan roman u domen pokretnih slika, izjavljivao kako se rado prihvatio poduhvata, uveren da je dorastao izazovu. Rezultat je, uprkos slaboj zaradi na američkim blagajnama i, u populističkom smislu, nedovoljnom odjeku, film koji vrlo brzo stiče kultni status, veoma omiljen širom Evrope i, gotovo u onoj meri u kojoj je to većina Ekovih romana, izazovno-podsticajan za publiku. Odmah naglašavam, neću otkriti kako se priča razvija i završava, nema nagoveštaja o identitetu ubice, pa možete čitati bez brige.

уторак, 16. мај 2017.

Sto godina utopljene duše

piše: Isidora Đolović

Veliki pesnik malog opusa, značajni „međaš“ srpske književnosti, velika zagonetka i pored neprekidnog interesovanja proučavalaca poezije, veliko ogrešenje Jovana Skerlića, veliki medijum s one strane pogleda - sve ove odredbe bi moglo sadržati predstavljanje Vladislava Petkovića Disa (1880-1917), pesnika čija se tragična zvezda ugasila tačno vek unazad, u vodama Jonskog mora.
Početak XX stoleća za Srbiju je označio nekoliko godina zatišja, uokvirenih dramatičnim događajima. Između dinastičkog prevrata u krvavoj majskoj noći i konačnih borbi za oslobođenje sa tipično balkanskim obrtom, smestio se period nade, ubrzanog razvoja i prosperiteta, ali i pratećih razočaranja. U svakom slučaju, otvoreno je novo poglavlje epohe, veze sa svetom su obnovljene i ojačane, a u pogledu umetnosti zabeleženo “zlatno doba” dominirajuće moderne. Nova usmerenja i uzori, svežina izraza i ideja, polemike kao rezultat kreativnog šarenila - sve to je odražavalo duh vremena. Bilo je to doba u kome mnogi stvaraju i za sve postoji mesto na otvorenom literarnom polju.

недеља, 14. мај 2017.

“Black sails” (2014)

komentariše: Isidora Đolović
U čemu se krije privlačnost gusarskog načina života, romantizovane slike kojoj su vekovima doprinosili različiti vidovi umetničkog izraza? Stvarajući, danas već sasvim određen, katalog karakteristika, oblikovali su našu predstavu o ljudima opisivanim kao „strah i trepet na talasima“. Počev od Salgarijevih, Vernovih i Stivensonovih romana; preko stripova o Korto Maltezeu i crtanog filma „Petar Pan“; stila/imidža muzičkih grupa „Adam and the Ants“ i „Running wild“; pa sve do franšize „Pirati sa Kariba“ ili Martinovih Grejdžoja, gusarska ikonografija sa podjednakom snagom pleni, intrigira i inspiriše kroz decenije. Verovatno se odgovor na uvodno pitanje krije u kombinaciji slobode, neustrašivosti, neobuzdanosti i egzotike, kakvu zamišljamo da je gusarenje podrazumevalo. Poput svih mitova prošlosti, faktografija i fikcija su se vremenom do neraskidivosti ukrstile, te je danas kažnjeničko hodanje po dasci, vratolomno veranje uz katarku, povez za nedostajuće oko ili zastava sa ukrštenim kostima, nerazdvojivo od npr. papagaja na ramenu, uživanja u rumu i konzumiranja usoljenog mesa. Pirati kao junaci literarnih ili filmskih ostvarenja uvek će imati svoju interesnu grupu, a čini se da ih je poslednjih godina pomalo zafalilo, u poplavi raznih superheroja i futurističkih akcionih vizija. Možda je za sve “kriv” kapetan  Džek Sperou, tek, kao neka vrsta reakcije, pojavila se serija koja vraća, mnogima možda i tek otkriva, fenomen čija intrigantnost ne zastareva.

субота, 13. мај 2017.

Subota sa knjigom: „Ofelijina muza“

piše: Isidora Đolović
Iza naslova “Ofelijina muza” krije se potresna i inspirativna priča o ženi koja je u jednom periodu bila nadahnuće nekim od najznačajnih slikara svih vremena, istovremeno pokušavajući da se izbori za ličnu slobodu da stvara, ali i pronađe emotivnu stabilnost i sreću u nimalo blagonaklonom, za siromašne žene naročito ograničavajućem, viktorijanskom društvu. Elizabet Sidal ukrasila je svojim nesvakidašnjim likom platna mnogih velikih umetnika, međutim, ova Muza čuvenog prerafaelitskog bratstva i sama je bila nadarena umetnica, unapred osujećena polom i materijalnim statusom. Pored njenog burnog odnosa sa suprugom, slavnim Danteom Gabrijelom Rosetijem, roman Rite Kameron veoma uspešno dočarava atmosferu sumornog devetnaestovekovnog Londona, boemskih krugova i pitoresknih seoskih imanja, skučenih ateljea; takođe, prenosi emocije, nedoumice i teške unutrašnje bure ljudi koji su osećali, patili, sanjali i živeli intenzivno. Naročito je ubedljivo predočena njihova podeljenost između nagona za slobodom i konvencionalnih zahteva sredine.

среда, 10. мај 2017.

Sužanj prošlosti

piše (i patetiše): Isidora Đolović

Za razliku od mnogih, koji su sećanja na sopstvene početke u našem velegradu prizivali u istoimenoj emisiji, ja u Beograd nisam stigla famoznom Balkanskom ulicom. Dolasci su uvek vodili Nemanjinom, što je prilično smešna podudarnost - naime, moja ulica u rodnom Čačku takođe je Nemanjina (iako je, iz godina ranog detinjstva, pamtim i pod imenom Slobodana Penezića-Krcuna). Obe su usmerene ka istom cilju - kući.

недеља, 07. мај 2017.

Aprilski pregled: 7 filmskih dana

komentariše: Isidora Đolović

7) „Zavodnik“ (The Heartbreak kid, 2007)
Edvard “Edi” Kentrou (Ben Stiler) pošteno je deprimiran nakon udaje svoje bivše devojke Džodi. Ne samo zato što su ga, kao samca, na prijemu smestili za prigodni sto, u društvo dece i od toga dva klinca koji se otvoreno klade da je homoseksualac. Niti jer je dozvolio da mu, sada tuđa mlada, izmakne – uostalom, za pet godina veze bilo je jasno kako ne želi brak. Pa, ni od navaljivanja okoline da se konačno i sam “veže”, gde prednjače najbolji drug-papučar krajnje nesnosne supruge, te sedamdesetogodišnji razbludni otac. A možda i od svega toga pomalo. Edi ima četrdeset godina, vlasnik je prodavnice sportske opreme i bez ijednog razloga za nezadovoljstvo životom. Osim što, eto, podleže predrasudama koje obično prate potencijalne usedelice, čak i u Americi XXI veka.

субота, 06. мај 2017.

Subota sa knjigom: „Čaj od šljiva“

piše: Isidora Đolović

Novo delo Lazara Džamića, pisca zapažene i tematski takođe jedinstvene knjige „Cvijećarnica u Kući cveća: Kako smo usvojili i živeli Alana Forda“, nosi neuobičajen naslov - „Čaj od šljiva“. I baš kako autor ističe već u predgovoru, ova sintagma ima za cilj da objedini vodeću poruku svih tekstova sadržanih u knjizi: pomirenje, uz dovoljno smeha i dobronamerne kritike. Negde između britanskog omiljenog napitka i tradicionalne srpske, domaćinske ponude, baš kao što je i svaki emigrant podeljen na privrženost zavičajnom i veru u perspektive obećanja novog sveta. Džamićeva zbirka novinskih tekstova, nastajalih iz ličnog iskustva i sa težnjom da sakupi sva ustaljena, tragikomična viđenja jednog naroda od strane drugih i obratno, čini to na veoma dopadljiv način. Britanska i srpska sredina ne mogu biti različitije, a ipak pate od skoro istovetnih mitopoetskih kompleksa i gorde zatvorenosti u njihove kule-osmatračnice, sa čijih otvora posmatraju ostatak sveta. I mada smo „kao nebo i zemlja“, Džamić se zalaže za iskustveno povezivanje koje jedan doseljenik - prirodno (kao i čitav ljudski rod) pozicioniran između svoda i tla - može u punoj meri da izvrši.

субота, 29. април 2017.

Subota sa knjigom: “Jelena Anžujska”

piše: Isidora Đolović

Verovatno najpoznatiji roman Ane Atanasković savršeno je štivo za početak proleća, počev od korica knjige za koje je odabrana slika "Vetrenice" čuvenog Džona Vilijama Voterhausa, kao i pozadinska, nežna nijansa jorgovana. Takvo vizuelno rešenje, delo jednog od mojih omiljenih slikara, uz više nego dobar utisak koji su ostavili roman "Duet duša" (prikaz OVDE) i komunikacija sa spisateljicom, predstavljalo je dovoljan podsticaj i preporuku za priču o Jeleni Anžujskoj. Glas i duh ove istorijske ličnosti, od početka nas majčinski, pokroviteljski obavijaju, pozivaju da saslušamo, vodeći vladarkinim koracima, kao pratnju pri obilasku svih mesta na kojima je ostavila trag - od provansalskih polja, preko vatikanskih pločnika, do kamenih zidova srpskih svetinja.

недеља, 23. април 2017.

Šotrizacija Laze

komentariše: Isidora Đolović

Santa Maria della Salute je katolička bazilika u Veneciji, još jedan biser barokne arhitekture, koji krasi ovu jadransku luku jedinstvene lepote i intrigantnog istorijata.

Santa Maria della Salute je, od veka nešto starija, stihovana posveta-pokajanje Laze Kostića mladalačkim idealima i zreloj, zakasneloj ljubavi. S punim pravom slovi za najlepšu pesmu srpske književnosti, kojom se, sprat po sprat, istovremeno ovaploćuje i do nebesa uznosi, zanosima do smrti, ali i besmrtnosti, potresana duša. Njenu, ništa manje nadahnutu, analizu profesora Lompara, svi mi diplomci Filološkog fakulteta, verujem, pamtimo kao jednu od najlepših uspomena sa studija.
„Santa Marija dela Salute“ (poslednja reč, u promotivnom spotu, pročitana sa brđansko-napadnim, sasvim neprirodnim kratkouzlaznim akcentom!) takođe je i najnovije delo Zdravka Šotre. Serija koju svake subote imate priliku da pratite na RTS 1, proširena je verzija (poslednjih godina gotovo neizostavan trend kod domaćih filmadžija) donedavno na bioskopskim repertoarima aktuelnog dugometražnog ostvarenja. Dočekana prilično pompezno i sa mnogo očekivanja, ali i skepticizma, tematizuje burni život našeg razbarušenog pesnika, sa posebnim fokusom na nesrećnoj ljubavi prema mladoj, lepoj i obrazovanoj naslednici Dunđerskih, Jeleni „Lenki“. Ova priča već decenijama intrigira proučavaoce književnosti, ali i sve ostale, pružajući Kostićevoj - ionako više nego zanimljivoj, ekscentričnoj i svestranoj ličnosti, izrazitu auru tragičnog. Misterija koja obavija nedorečeni, neostvareni, brojnim društvenim konvencijama - ali i duševnim zaprekama zabranjen odnos, kao da ponekad i nepravedno zasenjuje objektivnu lepotu i grandioznost tvorevine kojoj duguje postojanje.

субота, 22. април 2017.

Subota sa knjigom: Ekranizacije - “The Hunchback of Notre Dame”, deo 2

piše: Isidora Đolović

U martovskom izdanju rubrike “Ekranizacije”, započela sam priču o pokušajima prenošenja Igoovog klasika “Bogorodičina crkva u Parizu” na veliko platno, pozabavivši se samim romanom i jednom od njegovih prvih filmovanih verzija. Danas se selimo među njene zvučne parnjake, a odabrana su tri po mnogo čemu različita viđenja literarnog uzora.

Animirana verzija, “The Hunchback of Notre-Dame”, Disney, 1996.
Režija: Gary Trousdale / Kirk Wise; muzika: Alan Menken / Stephen Schwartz, likovi: Kvazimodo (Tom Hulce), Esmeralda (Demi Moore), Frolo (Tony Jay), Febus (Kevin Kline), Klopen kao narator, kipovi „gargojla“: Viktor, Igo i Lavern, arhiđakon, kozica Džali. Trajanje: 107 min.

Iz korpusa tzv. „mračnog Diznija“ (u koji se još svrstavaju, npr. „Pokahontas“ i nešto stariji „Crni kotao“), ovaj dugometražni crtani film se obično smatra ili potcenjenim ili višestruko kontroverznim, ali svakako nesvakidašnjim i neprikladnim za podrazumevanu ciljnu grupu gledalaca „crtaća“. S obzirom na složene teme koje nisu prijemčive najmlađoj publici (ali su i te kako upitne za religijska i društveno-boračka udruženja), kao i znatna - a opet, zbog pomenutih recipijenata nužna - odstupanja od izvornog predloška, još od premijernog prikazivanja izaziva raznovrsne polemike. 

среда, 19. април 2017.

Svaštara, (s)redom

piše: Isidora Đolović

Retko biva da se pravoslavni i katolički Uskrs zadese na isti dan, usled nepoklapanja julijanskog i gregorijanskog kalendara, na koje se dodatno nakalemila i “pomerivost” najvećeg hrišćanskog praznika. Ove godine su se računice istočne i zapadne crkve poklopile, što je zaista prelepo i dodaje svemu još jednu veličanstvenu dimenziju. Retko biva i da se studenti, učenici, prosvetari, radnici, policija...slože, podrže i zajedničkim snagama uključe u borbu protiv obespravljenosti, što je možda još lepše. Dok se u Čačku na protestima, prvih dana masovnim - kasnije sve više u opadanju, jedva okupi šačica ljudi, praćenje situacije na beogradskim ulicama vraća mi nadu i budi elan. Postizborne aktuelnosti biće središte ove, možda i stalne, rubrike - naime, sve što nije dovoljno dugo za poseban tekst, sve kraće i nesvrstane teme, odlučila sam da podvedem pod svaštaru i prokomentarišem ih u par pasusa.

субота, 15. април 2017.

Subota sa knjigom: „Džonatan Strejndž i gospodin Norel“

piše: Isidora Đolović

Barem povremena, detinja potreba za neobičnošću i uplivom čarolije u svakodnevnicu ne jenjava, koliko god bili stari, čime god se bavili. Najbolji dokaz za to je veliki uspeh žanra fantastike. Opet, simbolički repertoar kojim raspolaže ne svedoči samo o detinjstvu duha već i njegovoj rešenosti da iznova odgovara na pitanja ŠTA možemo menjati, u kojoj se meri natprirodnom dozvoljava mešanje i gde se nalazi zamišljena granica. Džoan Rouling je, svojim serijalom koji se razvijao i sticao ozbiljnost zajedno sa vernim čitaocima, možda najviše doprinela popularisanju ovakve literature, pa su usledili mnogobrojni “čarobnjački” romani različitog obima, ozbiljnosti i kvaliteta. Iako već dugo dostupan publici, čak i u srpskom prevodu (izdanje Narodne knjige, zbog obimnosti raspodeljeno na tri toma), izuzetni prvenac Suzane Klark, pod zvučnim naslovom “Džonatan Strejndž i gospodin Norel”, nekako je ostao u senci mnogo manje vrednih, maštovitih i simbolikom, narativnim eksperimentima, poigravanjem zapletima i živopisnim junacima bogatih knjiga. Pre par godina je, napokon, dobio i svoju odličnu ekranizaciju, takođe propraćenu sa upadljivo manje senzacionalnosti od nekih drugih televizijskih serijala, pa ipak ništa manje spektakularnu po priči, efektima i ukupnom dojmu. Zbog toga je današnje predstavljanje, zapravo, dvostruki osvrt - na knjigu i seriju (iz koje su sve fotografije korišćene u nastavku) - s obzirom na redak primer uspešnog vizuelnog odgovora na rečima stvorenu čaroliju.

понедељак, 10. април 2017.

Slobodna volja mladosti

piše: Isidora Đolović

Već sutradan po predsedničkim izborima, za koje svi znamo kako su se završili, podigao se talas nezadovoljstva. Sa izvorištem u prestonici, šireći se ka Novom Sadu i Nišu, tokom dana koji su usledili preplavio je mnoge gradove širom Srbije. Neočekivano, pomalo iznenađujuće, ali, nimalo neobjašnjivo! Pa, ipak, reakcije koje su usledile, po običaju su do krajnosti podeljene. One zvanične odgovaraju tonovima minule predizborne kampanje: kreću se između prećutkivanja, ignorisanja i grubog negiranja, do potpunog preinačavanja smisla „Protesta protiv diktature“.
Ovo nećete videti u vestima! (izvor: www.princip.me)

субота, 08. април 2017.

Subota sa knjigom: Prustov upitnik

piše: Isidora Đolović

Između velikog broja, već pomodnih, upitnika, brzo dolazi (barem kod mene) do zasićenja. Najveći razlog za to je ponovljivost pitanja, tako da sam bila prilično sigurna da sam već „ispucala“ sve zalihe iole originalnih i interesantnih. Na sreću ili možda obavezu, ispostavilo se da nisam u pravu, jer sam u međuvremenu otkrila par novih-starih koji su delovali dovoljno podsticajno, pa ću se u narednim mesecima potruditi da ih „doziram“. Danas sam se odlučila za jedan, ne toliko književni koliko književnički, s obzirom na poreklo kojim se diči. Dugo već postoji namera da ga uradim, ali sam se pribojavala da bi to, usled njegove veoma lične prirode, moglo delovati nekako egocentrično. Kako god bilo, predstavljam vam tzv. Prustov upitnik, preteču današnjih „leksikona“ i izrade različitih novinskih profila poznatih ličnosti, a bogami (barem tako kažu) i vrlo pouzdanu osnovu za malu psihološku analizu svakoga od nas. S obzirom da se ne radi o uobičajenom „tag“-u, neću nikoga „označiti“ - mada bi naša Sara, koja danas slavi rođendan (pa eto lepe simbolike!), mogla da ga preuzme - ali, svakako ste svi pozvani da uradite svoju verziju, rado ću čitati odgovore na pitanja kojima ni sam autor ciklusa „U potrazi za izgubljenim vremenom“ nije odoleo.

понедељак, 03. април 2017.

Jutro posle

piše: Isidora Đolović

Ako hoćeš sliku o budućnosti, zamisli čizmu koja gazi ljudsko lice - zauvek. (Džordž Orvel)
Koristoljublje, a ne pravdoljublje.
Strah, a ne savest.
Isprani um, a ne razum.
Očekivanje da neko drugi uradi posao za tebe.
Ograđivanje od sopstvene odgovornosti za budućnost, jer je tako „jednostavnije“.

недеља, 02. април 2017.

Martovski pregled: 7 filmskih dana

komentariše: Isidora Đolović

7) "Bićemo prvaci sveta"(2015)

Nakon dugogodišnje preplavljenosti domaćeg, ionako oskudnog filmskog tržišta, temama iz ratnih godina ili crne hronike koju su nam devedesete ostavile “u amanet”, došlo je do očekivanog prezasićenja i potrebe da se sami podsetimo, a svetu predstavimo i nekim vedrijim stranama, kojih svakako imamo u izobilju. Tako je poslednjih desetak godina moguće podeliti kinematografiju na dva najpopularnija toka, od kojih se prvi bavi sentimentalizovanjem prošlosti, a drugi ironizacijom sadašnjosti. U grupu podsetničkih spada ostvarenje koje je, upravo igrajući na kartu nostalgije i ploveći na talasu velikog uspeha prethodećeg mu projekta Montevideo, pobralo silne aplauze na Pulskom festivalu. Radi se o dramatizaciji formiranja velike jugoslovenske košarkaške škole, sa vrhuncem u osvajanju Svetskog prvenstva u Ljubljani, 1970, inače tek prvog u nizu velikih uspeha koje su nam buduće generacije reprezentativaca do danas priredile. Radomir Šaper, Borisav Stanković, Nebojša Popović i Aleksandar Nikolić, bili su članovi „velike četvorke“ od koje je potekla ideja i realizacija čudesne priče ispod obruča.

субота, 01. април 2017.

Subota sa knjigom: „V.“

piše: Isidora Đolović

Tomas Pinčon je zasigurno jedan od najcenjenijih, ali i najzagonetnijih savremenih amerčkih književnika. Kao mladić je služio u ratnoj mornarici, diplomirao književnost na Kornelu (gde mu je jedan od predavača bio Vladimir Nabokov), da bi potom svoje iskustvo iskoristio za stvaranje proze sasvim osobenog izraza kojoj, slažu se kritičari i publika, po složenosti i gotovo baroknoj razigranosti, nema premca u okvirima svetskog postmodernizma. Nakon velikog početnog uspeha, Pinčon se još sredinom šezdesetih povukao iz javnosti, tako da je do danas misija dolaženja do njegovih fotografija ili intervjua postala izazovna koliko i probijanje kroz gusto tkanje njegovih tekstova. U izuzetno brižljivom čuvanju privatnosti i nastojanju da stvaralaštvo govori umesto samog autora, prilično podseća na kolegu Selindžera, koji je takođe za života predstavljao pravu enigmu i time nezanemarljivo doprineo brzo stečenom kultnom statusu svojih knjiga. Već debitantski roman „V.“ (1963) ovenčan je Foknerovom nagradom i svrstava se među najbolja prozna dela XX veka. Kod nas ga je, baš kao i kasnija dela “Urođena mana” i “Objava broja 49”, objavila Čarobna knjiga.

четвртак, 30. март 2017.

Pa-pa-paranoja

komentariše: Isidora Đolović

Dok nije (i to, verujem, na sveopšte olakšanje!) nastupila predizborna tišina, želim da još jednom skrenem pažnju na nekoliko stvari. Najpre, evo kako su danas izgledale naslovnice dnevnih novina (jedini izuzetak je Danas; najveće, mada ne sasvim neočekivano razočaranje - Politika):
Ne pamtim da je IKADA do sada ovako veliki pritisak pratio predizbornu kampanju, poput plastične kese providno forsiranje i nametanje jednog kandidata, potiskivanje svih protivnika, prebijanje, ucenjivanje, nametanje vesti (odlasci u Rusiju, blokada na Kosovu, poseta Merkelovoj, sve to, kao slučajno, baš ovih dana)....

среда, 29. март 2017.

Noćna mora uoči izbora

piše: Isidora Đolović

Često budna sanjam. Na taj način izbegavam košmar, takođe na javi, koji nas sve okružuje. To je, cenim, ujedno jedini način da se, koliko god privremeno, izbegne pretvaranje stvarnosti u ružan san. Poput štita ili protivotrova prizivati lepe maštarije u spoljni svet, prevoditi ih u zbilju, makar blefirati da ih živimo. U suprotnom, progutaće nas noćna mora. Takva joj je priroda, takva i namera. A ponavlja se, u obliku sličnom kakvoj gogoljevskoj sceni....

понедељак, 27. март 2017.

Čime vas kupuju?

piše: Isidora Đolović

Čime vas kupuju, poštovani glasači? Već polumitskim sendvičima? Obećavanjem radnog mesta? Ili zastrašivanjem gubitkom istog? Izdavanjem ekspres-diplome i zvanja, sertifikata za nepostojeće znanje i učinak? Oslobađanjem od kompromitujuće presude? Kakvom nekretninom ili mestom u vrhu preduzeća? Ili elementarnom potrepštinom?

недеља, 26. март 2017.

„The Last Kingdom“ (2015)

komentariše: Isidora Đolović


Po svemu sudeći, ni istorijska fikcija ne izmiče podeli na kategorije “muške” i “ženske”, ako ne u potpunosti, ono bar s obzirom na odabranu perspektivu i način predočavanja teme. To znači da, dok s jedne strane postoji obilje pseudoistorijskih romana iz pera autorki, koje više nego slobodno prilaze stvarnosnim činjenicama i svedočanstvima - oblikujući priču sa akcentom na intrigama, strasti i skandalima kao pokretačima radnje, nasuprot njima su dela znatno uravnoteženije, nekima možda “suvoparnije”, ali logički utemeljenije orijentacije. Njihovi stvaraoci su, slučajno ili ne, najčešće profesori sa pretežnim interesovanjem za ono što se događalo “na terenu”, a ne po ložnicama, hodnicima i skrivenim vrtovima (mada se ni ovim faktorima, naravno, ne može odreći efikasnost!). Isto važi za ekranizacije ovakvih dela, tzv. “kostimirane” serije i filmove: jasna je podela na više ratničke ili pretežno salonske/dvorske priče - opet, bez ikakvog pokušaja vrednosnog upoređivanja koje bi, ruku na srce, bilo nemoguće i nepravedno. Tek, ako su dvoboji i masovne scene sa bojišta u “Game of thrones” pobudili interesovanje, “Vikinzi” ili “Crna jedra” su odlično iskoristili ovaj talas zanimanja, da vrate istorijsku fikciju sa malih ekrana na, tjudorovskim “sapuničarskim” zavrzlamama pomalo potisnut, put ratnika. Naravno, polazna premisa ipak igra glavnu ulogu, a serija zasnovana na izuzetnim romanima proverenog pisca istorijske fikcije, Bernarda Kornvela, unapred odgovara svim sličnim očekivanjima.

субота, 25. март 2017.

Subota sa knjigom: Majkl Kaningem

piše: Isidora Đolović

Priznati američki romanopisac i univerzitetski profesor, Majkl Kaningem je ovdašnjoj publici  dobro poznat po romanima “Sati”, “Dom na kraju sveta”, “Krv i meso” (svi su objavljeni u Narodnoj knjizi) i „Dok ne padne noć“ (Arhipelag). Na osnovu prvog, inače nagrađenog PEN Fokner i Pulicerovom nagradom, snimljen je istoimeni film, priča o čuvenoj književnici Virdžiniji Vulf, ali i neobičnim vezama i uticajima koji je spajaju sa dve žene iz kasnijih decenija XX veka. Za recenziju “Sati”, pogledajte odličan Sandrin tekst. U ostatku svog opusa, Kaningem se uglavnom bavi sudbinama ljudi u postmodernom dobu, krizom vrednosti i obesmišljenošću američke svakodnevnice, ali i poigravanjem, prekrajanjem i kritičkim preispitivanjem određenih klasičnih obrazaca pisane ili usmene tradicije. Kako se njegova dva najskorija dela, roman Snežna kraljica i zbirka pripovedaka Divlji labud, mogu opisati upravo tim rečima (što je, doduše, vidljivo već iz naslova), predstavljam vam ih današnjim tekstom. Izdavač je, u oba slučaja, Arhipelag

среда, 22. март 2017.

Pametniji NE popušta

komentariše: Isidora Đolović


Počelo je. Ako vam "mali Alek" (za neupućene, najnoviji spot u sklopu premijerove kampanje, odigrava se u biblioteci i izaziva opasan transfer blama) nije dovoljan dokaz koliko nešto OZBILJNO nije u redu; ukoliko slučaj olajavanja Nataše Jeremić nije bio kap u prepunoj čaši (nova uvreda koja se pokušava ublažiti nevoljnim, neiskrenim izvinjenjem, a nadovezuje se na Gašićev ne tako davni gaf); ukoliko se i dalje izgovaramo apolitičnošću, ukoliko ne shvatamo da pojedine poruke ni posle sedamnaest godina (nažalost!)  ni trunku ne gube na aktuelnosti....onda je sve uzalud.
Miodrag Pavlović nas je, još u školskim danima, iz lektire opominjao:"...naučite pjesan, to je izbavljenje!"

субота, 18. март 2017.

Subota sa knjigom: Ekranizacije - "The Hunchback of Notre Dame", deo 1

piše: Isidora Đolović

Jedan od najznačajnijih predstavnika romantizma, Viktor Igo je, slobodno možemo primetiti, imao mnogo sreće sa adaptacijama svojih dela. Već za života popularan kao dramski pisac, kasnije je (p)ostao više nego inspirativan za adaptiranje romana. Usled mnoštva mračnih i grotesknih elemenata, kao izazovnih za publiku i reditelje, često su ekranizovani ili postavljani na scenu - doduše, sa različitim rezultatima. Dva najprivlačnija obeležja njegovog proznog stvaralaštva, pre svega su: 1. groteskni/mračni/turobno-tragični kontekst (vizuelno i značenjski); 2. snažna politička angažovanost, društvena kritika i ukazivanje na surovost, nepravednost poretka. Naravno, prati ih, često patetična, ljubavna priča.

Od svih Igoovih romana, Jadnici ubedljivo prednjače po broju filmskih verzija, opera, mjuzikl-ostvarenja, mini-serija. Bogorodičina crkva u Parizu nipošto ne zaostaje po broju adaptacija, kao izvanredan primer „gotske“ priče, u kojoj su idejno i vizuelno  neraskidivo povezani. Na primeru prilagođavanja ovog romana sedmoj umetnosti, dolaze do izražaja dve krajnosti, između kojih oscilira savremena, naročito holivudska, kinematografija: 1. ublažavanje, sentimentalizovanje, izbegavanje osetljivih mesta u tekstu i preinačavanje završetka romana; 2. pojačavanje, sklonost ka što brutalnijem i neuvijenom prikazivanju sveta.

среда, 15. март 2017.

Crveno i(l') plavo

piše: Isidora Đolović

Nije navijačko rivalstvo, nisu ni partijske boje. Reč je o najčuvenijem i najvoljenijem proizvodu požarevačkog “Bambija”. Duško Kovačević neka proširi svoju listu “20 srpskih podela” za novu stavku!
Na spisak boljki od kojih patim, dodajte još jednu - plazmatičar sam. Okoreli, nepopravljivi. Zapravo, postoje svega tri proizvoda od kojih još uvek ne odustajem, jer su sačuvali onaj prepoznatljivi ukus iz detinjstva, kao sećanje na stara vremena i vrednosti koje ne prolaze: “Cipiripi”, “Galeb” čokolada i “Plazma” keks. Promenila se ambalaža, ali, kada ih probate, to je i dalje ista poslastica koju pamtite iz doba Juge. Čak je i “Smoki” podlegao vremenu, čačanski čips se vratio izmenjen, “Jafa” i “Medeno srce” su postali bezobrazno skupi, pa sam od njih odustala još u vreme studentske oskudice...ali, “Plazma” se ne da. Nije ni čudo što, kada putujem za Beograd (a poslednjih devet godina mi je autobus, praktično, druga kuća), s radošću primećujem da nisam jedina kojoj je crvena kutijica neizostavni deo prtljaga. “Plazma” je, jednostavno, već odavno više od brenda - deo života, kom se god stilu inače priklanjali. Neosporno ima veliku sentimentalnu vrednost.

субота, 11. март 2017.

Subota sa knjigom: „Klub Vezuv“

piše: Isidora Đolović

Krimi-priče spadaju među one koje, uprkos blagom utisku arhaičnosti (a možda i baš zato), bez obzira na epohu i vladajuće čitalačke trendove, ne zastarevaju, niti gube na popularnosti. Detektivski romani su takođe redak, ako ne i jedini, primer literature koja uspešno balansira na granici između ozbiljne književnosti i lake zabave. Naime, čak se ni najstroži profesori ili kritičari neće usuditi da ospore stvaralačku umešnost legendama žanra, poput Agate Kristi ili Artura Konana Dojla, a mnogima su njihova dela neskrivano „grešno zadovoljstvo“. Uostalom, nije li neodoljiva privlačnost krimića sadržana upravo u zadatku da „uposle“ naše sive ćelije, zaokupe i zaintrigiraju tako da smo tokom čitanja, možda neposrednije nego u bilo kom drugom tipu romana, uključeni u radnju? Naravno, nezaobilazan (ako ne i obavezan) element dobre i upečatljive detektivske priče svakako je glavni junak. Bez Herkula Poaroa, Šerloka Holmsa, mis Marpl - ili, u novije vreme, Harija Hulea, Mikaela Blomkvista ili Dirka Pita, teško bi bilo postići (svakom serijalu neophodni) kontinuitet, vezati čitaoca za delo, a autorskom opusu  obezbediti distinkciju. Mada je, što svi mi koji smo odrastali uz „Kluedo“ (društvenu igru zasnovanu upravo na premisi krimi-priče) odlično znamo, „caka“ u već spomenutom pretvaranju čitaoca u aktivnog učesnika, nije suvišno pronaći i pravog, dovoljno harizmatičnog vodiča kroz misteriju.
Zahvaljujući reputaciji Poaroa i Holmsa, sinonim za dobru, uspelu zagonetku postala je bilo koja smeštena u britanski milje iz neke od prvih decenija XX veka, ili neposredno im prethodeću viktorijansku epohu. Maglovit i tajanstven, London iz tih godina savršeno je pogodovao svemu traženom, pa se zbog toga brojne ekranizacije opusa Dojla, Kristijeve, ali i sasvim posebne (poput odlične serije „Ripper street“), oslanjaju na već spremne uzore i takoreći prirodan ambijent. Ali, podjednako kao i originalni sižei, privlači njihovo parodijsko reinterpretiranje. Kada se za jedno takvo pobrine tvorac osavremenjene verzije Šerloka, zabava je zagarantovana - dalje možete i morate sumnjati u sve, osim te činjenice.

среда, 08. март 2017.

Emancipacija u rikverc

piše: Isidora Đolović

Koliko smo dobili modernošću, toliko je (pa možda i više) izgubljeno, ali, bojim se da posledica dugo nećemo biti svesni. Mlađe generacije, naviknute na ovakvo stanje stvari, uveliko ga prihvataju kao jedino normalno. Možda bi im na tome trebalo pozavideti. Kako drugačije negirati, ignorisati činjenicu da se svaki pokušaj progresa svede na “korak napred, nazad dva”.

Pukom slučajnošću, najnovija kolumna sredom “pada” na Dan žena. Logično bi bilo posvetiti je ovom uveliko obesmišljenom, izanđalom (ali još uvek) prazniku - ipak, kako sam se istom temom već dva puta bavila, postaviću vam samo linkove ka tim tekstovima: 


Naravno, to ne znači da se ni današnjim osvrtom na aktuelne paradokse neću dotaći pitanja statusa, samosvesti i mesta ženskinja u zbrci koja nas okružuje. Ona su, nažalost, uvek otvorena i svedoče o drugoj strani, mukotrpno i teško izvojevanih, a po svemu sudeći prividnih sloboda.

недеља, 05. март 2017.

Februarski pregled: 7 filmskih dana

komentariše: Isidora Đolović

7) „Ted“ (2012)
Mark Valberg kao komičar? Ne krivim vas ukoliko ste pokazali sumnjičavost, jer to je bila i moja prva reakcija, a očekivanja „na minimalcu“. Ipak, pokazalo se da je ovo sasvim pristojna komedija, koja dosta oscilira po pitanju dobrih i slabijih momenata, ali je sve ukupno u redu. Priča je umereno zabavna, na trenutke veoma dobar pokušaj satire - samo da već u sledećem delu ne dolazi do iskliznuća u vulgarnost i prenaglašenu, danas (kako izgleda) najzastupljeniju, komiku. Film je, pre svega, prava zabava za „velike dečake“ i to ne skriva, pa će ljubitelji „Mamurluka u Las Vegasu“ i sličnih ostvarenja sigurno i ovoga puta biti zadovoljni.

субота, 04. март 2017.

Subota sa knjigom: „Spasavanje Frančeske“

piše: Isidora Đolović


Doba adolescencije, godine provedene u srednjoj školi, većina nas pamti sa pomešanim, često međusobno protivrečnim osećanjima i veoma dugo ne može da se odluči koje bi odnelo prevagu. Pogled unazad praćen je ili podsmehom i olakšanjem što smo prevazišli ono nespretno, a tvrdoglavo, nedozrelo biće - ili setom što je vreme ničim okrnjenih nada i iluzija zauvek iza nas, bez mogućnosti da nam ulije barem delić one mladalačke energije u svom prvobitnom, čistom obliku. U svakom slučaju, potiskivali ga ili otvoreno o njemu govorili, iskustvo iz ovog životnog razdoblja prelazno je i presudno za to kakav će pravac naša, uskoro odrasla osoba uzeti. U najboljem slučaju, “oporavljamo” se od srednje škole do prve dvocifrene godišnjice mature - u najčešćem (mada to retki žele da priznaju), celoga života. Ono što kasnije postanemo, kao formirane ličnosti, negacija je ili razvijanje našeg tinejdžerskog “JA”. Zbog toga se mnogi neprestano osvrću na fenomen (proživljene) adolescencije, tražeći odgovore na neke sadašnje probleme ili jednostavno evocirajući nepovratno izgubljeno. 

недеља, 26. фебруар 2017.

„The Crown“ (2016)

komentariše: Isidora Đolović


U godini za nama, svet televizijskih serija postao je bogatiji za dva ostvarenja koja su kao  predmet uzela donekle sličnu temu - radi se o mladoj ženi na tronu. Kraljice Viktorija i Elizabeta II, dugotrajnom vladavinom, vek iza veka, obeležile su različita razdoblja u istoriji svoje zemlje, ali i celoga sveta. Pored toga, zna se da je nepogrešivi izbor za atraktivnu i gledanu priču sa malih ekrana bilo šta u vezi sa plemićkim porodicama, naročito njihovim istaknutim pripadnicima, Privlačnost ovakvih sadržaja je dvostruka - predstavljaju svojevrsno bekstvo od učmale, obeshrabrujuće svakodnevnice, putem upliva u raskošne, uzbudljive, različitim preprekama i intrigama ispunjene živote; a istovremeno su specifičan vid utehe kroz činjenicu da ogoljavaju opšteljudske, ranjive strane ovih (statusom) uzdignutih osoba. O “Viktoriji” sam pisala OVDE, a odličan uporedni prikaz priča o dve kraljice možete pogledati kod Sare. Upravo su me njen tekst i istrajno hvaljenje “Krune”(The Crown), Netflix-ovog do sada najskupljeg projekta, napokon ubedili da seriji pružim šansu, uprkos početnom skepticizmu. Iako sam očekivala da mi se "Victoria" više dopadne, to na kraju nije bio slučaj. "The Crown" me osvojila i mada je "Victoria" romantična, lepršava i prekrasna - kako vizuelno, tako i po harizmi glumaca, "The Crown" ima sve što očekujemo od OZBILJNE serije, uravnoteženog odnosa drame, istorije i politike. U "Viktoriji" sam uživala, "The Crown" je ostavila dublji utisak. Više volim XIX vek, ali i prikazana epoha u "The Crown" je besprekorna. Nisam se pokajala, a sasvim sigurno nećete ni vi, pošto je reč o verovatno zadugo najprijatnijem osveženju sa malih ekrana. 

субота, 25. фебруар 2017.

Subota sa knjigom: „Staklene knjige gutača snova“

piše: Isidora Đolović


Kada se Gordon Dalkvist, američki dramaturg i scenarista, odlučio za upuštanje u romanesknu avanturu, biće da se rukovodio zakonitostima filmske industrije i blagajne, iliti “box-office”-a. Kao, po svemu sudeći, vrlo ekscentrična ličnost (jedna predstava mu se zvala “Mesalina i palata delirijuma”, a ideju za knjigu koju danas predstavljam navodno je dobio u snu - što će vam sve biti jasnije pošto stignemo do same radnje), nije sumnjao u to da će njegovo književno prvenče raspametiti svet. Zbog toga je ugovor sa izdavačkom kućom podrazumevao predujam od dva miliona dolara (!) za pisanje planiranog serijala, ali su, baš kao što se često dogodi očekivanim “blokbasterima”, megalomanska ulaganja potopljena finansijskim fijaskom. Donekle je situaciju popravio objavljenim nastavkom, pa ipak, to ne znači da je samo delo promašaj. Naime, roman “Staklene knjige gutača snova” (dala sam sebi slobodu da korigujem ovdašnji naslov, pošto je u originalu reč o množini; hrvatski prevod glasi malo poetičnije, ali neprecizno:“Kristalna knjiga kradljivaca snova”) zaista ne nalikuje ničemu što sam do sada čitala, a istovremeno sadrži sve primamljive elemente koji obećavaju “ludu vožnju”. 

недеља, 19. фебруар 2017.

„This is us“ (2016)

piše: Isidora Đolović


A sada, nešto sasvim drugačije! Dosadili su vam isprazna komika, smeh po diktatu, priglupe postavke aktuelnih priča; svuda zavere, jurnjava, fantastika, vremeplovi, bića “veća od života”...ukratko, svega interesantnog (do neke granice) na pretek, samo tog neposrednog ŽIVOTA ni od korova? Uželeli ste se, za promenu, nečega svakidašnjeg, povezujućeg, prisnog - a istovremeno pametno postavljenog? Nečega sa mogućnošću da vas dotakne, ali i izazove na pokret, rasuđivanje, razmišljanje o sopstvenom postojanju ovde i sada? U tom slučaju, evo prave serije za vas, a zahvalnost što mi je otkrila i svojim prikazom me ubedila da novom NBC ostvarenju pružim priliku (iako me, kao ljubitelja istorijskih priča i upravo spomenutih “monumentalnih” sižea, isprva nije nešto privlačila), dugujem Sari.

субота, 18. фебруар 2017.

Subota sa knjigom: Ekranizacije - „Silk“ (2007)

piše: Isidora Đolović

Čini se da o romanu „Svila“ (Seta), čiji je autor italijanski pisac Alesandro Bariko, obično vlada neko od dva isključiva mišljenja. Jedni oduševljeno hvale delo (poput moje koleginice Aleksandre Mihajlović, na čiju sam ga preporuku, pretprošle godine, prvi put i pročitala), ističući njegovu delikatnost, prefinjenost i lirični minimalizam. Drugi se, razočarani, iščuđuju „pretencioznosti, precenjenosti ove besmislice“. Jasno je da spadam u prvu grupu, inače ne bih ni pisala o romanu i njegovoj ekranizaciji. No, činjenica je da knjiga pred nama zaista ne odgovara svačijem ukusu, niti je od onih koje izazivaju nepodeljene reakcije. Tražite li jasan tok radnje, određenost i minucioznu produbljenost likova, razvijene pasaže, ostaćete „kratkih rukava“. Opšta nedorečenost, umetnost sažimanja i neuobičajena kompoziciono-stilska „iscepkanost“ zapravo savršeno prate samu priču. Kao što su sudbine junaka poprilično apsurdne, životi prazni, odnosi uvijeni u tajnovitost, nedohvatnost i ćutanje,  tako nam ni roman ne raskriljuje širom svoje dveri, ne dozvoljavajući da bujica reči ili previše objašnjenja poremete njegov tajnoviti ritam. 

субота, 11. фебруар 2017.

Subota sa knjigom: Bibliofilsko “ili-ili”

piše: Isidora Đolović

Na red stiže peti (i poslednji) u nizu zanimljivih čitalačkih upitnika, koji sam preuzela od Kaće i Sare, pa im se ovom prilikom zahvaljujem na uvek spremnim rezervama inspiracije! Ovoga puta, u pitanju je raspon suprotnosti na našim policama. Pošto je tema “Moja biblioteka” svakako preširoka, a i u planu za neko od budućih subotnjih druženja, ograničenje od probranih stavki iz pitanja ne bi trebalo da mnogo optereti ili oteža izbor. 
Uvodne napomene: 1. Odgovori su uglavnom prvi koji mi padaju na pamet, jer zbog „tehničkih prepreka“ nemam jasan pregled svih naslova kojima moja lična čitaonica u ovom trenutku raspolaže. Ima ih preko hiljadu i petsto, ali u nedostatku sopstvene sobe i polica, trenutno su poslagane na gomile svuda po stanu, u "skladište" stilu. 2. Samim tim, dok pitanje prostora i polica ne bude rešeno, nisam u mogućnosti da tekst propratim sopstvenim fotografijama knjiga, niti imam sklonosti (kad već to pominjem) ka popularnom slikanju istih uz slatkiše, šminku i slično. Iako zna da bude veoma lepo i simpatično, ovo pomodarstvo počinje ozbiljno da me iritira. 3. Temom kućnih biblioteka se, kao što rekoh, tek nameravam pozabaviti (slično letošnjoj priči o omiljenim knjigama iz detinjstva) u posebnoj seriji tekstova, zato izostavljam digresije i odmah prelazim na postavljena pitanja.

недеља, 05. фебруар 2017.

Januarski pregled: 7 filmskih dana

piše: Isidora Đolović

Poslušala sam Sarin predlog da isprva slučajna lista ("premijerno izdanje", OVDE) postane neka vrsta stalne rubrike, u kojoj ću ocenjivati i(li) preporučivati filmove koji su se (slučajno ili ne) proteklog meseca našli na mom gledalačkom repertoaru. Uglavnom nastojim da lista bude žanrovski raznovrsna, sastavljena od jednakog broja izvikanih i, nasuprot njima, možda nepoznatih naslova, tako da se za svačiji ukus može naći ponešto. Naravno, ocene su rezultat strogo subjektivnog utiska, pa uopšte nije isključeno da se nečije mišljenje drastično razlikuje od ovde obrazloženog. Pozvani ste da komentarišete!

7. „Alisa iza ogledala“ (Alice through the looking glass, 2016)

Režija: Tim Barton; uloge: Mia Vašikovska (Alisa), Džoni Dep (Ludi Šeširdžija), Helena Bonam Karter (Kraljica Srca), En Hatavej (Bela kraljica), Saša Baron Koen (Vreme); posvećeno Alanu Rikmanu (koji je pozajmio glas jednom od likova); prateća numera: Pink - “Just like fire”.

субота, 04. фебруар 2017.

Subota sa knjigom: „Muzej nesvakidašnjih bića“

piše: Isidora Đolović

Nisam imala prilike da se ranije upoznam sa delom Alis Hofman, tako da je slučajan susret sa njenim romanom “Muzej nesvakidašnjih bića” za mene u pravom smislu bio pozitivno iznenađenje. Knjigu sam spazila na polici, u okviru nedavne “Lagunine” akcije 3 za 999, pa su me sve zajedno privukli naslov, dizajn i prikaz na zadnjoj korici. Oduvek gajim neku neobjašnjivu sklonost ka cirkusima, misticizmu, iluzionarstvu i decenijama koje su ih posebno uspešno razvijale, tako da nije trebalo mnogo da se odlučim i uvrstim je u svoju kolekciju. Čitanju sam pristupila sa mešavinom strahovanja i znatiželje, ali ispostavilo se da je u pitanju zaista dobro napisana, živa i intrigantna priča. Usput sam saznala da je sirena neka vrsta autorkinog opsesivnog motiva, s obzirom da je na osnovu jednog od njenih ranijih romana, pisanih za decu, snimljen igrani film “Aquamarine” (sa Emom Roberts), koji sam davno gledala.
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...