субота, 22. јул 2017.

Subota sa knjigom: “Belgrejvija”

piše: Isidora Đolović

Uoči bitke kod Vaterloa, porodice Trenčard (beskrajno ambiciozni Džejms - liferant/dobavljač namirnica za vojsku, njegova racionalna supruga En, lepa kći Sofija i sin Oliver, još uvek dečak) i Belazis (vikont Peregrin, grofica Korin i njihov jedinac - šarmantni, blistavi Edmund) na korak su od, društveno sasvim nedoličnog, ali emocijama mladih, podrškom slavodobitnog Džejmsa i metežom trenutka podsticanog povezivanja. Iznenadni prekid legendarnog bala i pogibija naslednika Belazisovih u bici koja je usledila, osujetiće ove namere u začetku. 

недеља, 16. јул 2017.

Odbrojavanje: “Game of Thrones”, pregled finala šeste sezone

komentariše: Isidora Đolović

Završnica sezone serije, nezavisno od žanra, uglavnom bi trebalo da dokaže opravdanost svih boljih ili lošijih dotadašnjih rešenja, postavi očekivanja i primamljive nagoveštaje za nastavak, ali i oduševi barem jednom istinski spektakularnom deonicom, zbog koje ćete pomisliti kako ipak niste uludo potrošili vreme prateći priču i ove godine. Finale prve sezone realizovane bez oslonca u vidu Martinovog rukopisa, usled čega su Beniof i Vajs imali više nego odrešene ruke (a to se, videli smo, pokazalo kao promenljiva okolnost sa još diskutabilnijim rezultatima), ponelo je naziv nesuđenog književnog nastavka na kome se trebalo zasnivati - “The winds of Winter”I upravo su ti vetrovi zaduvali iz više pravaca, stvorivši promaju u ponekoj glavi, pokrenuvši jedra određenih brodova u dugom mirovanju, a kod trećih preteći (pustinjskim) olujama, mećavama i sličnim nepogodama. Pogledajmo šta se sve dešavalo i da li je bilo iskupljujuće po sezonu u celini (rezime i opšte zaključke možete čitati OVDE).
Od severa, pa sve do juga...

субота, 15. јул 2017.

Odbrojavanje: “Game of Thrones”, pregled šeste sezone (3)

komentariše: Isidora Đolović

“The broken man”: Odavno uvodnoj špici nije prethodio neki segment, a da ne spada u "Previosly...", što je već samo po sebi ozbiljan signal. Ovoga puta, videlo se da će biti važan i bio je: Povratak Pseta! Ujedno, moj utisak nedelje. Zaista, tek nakon dužeg odsustva, shvatite koliko je neki lik poput njega falio. Deluje, ako ne u potpunosti preobraćeno, ono bar sveže i orno za upuštanje u stara iskušenja sa novim iskustvom. Njegov propovednik, koga igra iskusni Ijan Mekšejn, fizički pomalo liči na Dorana. Biće veselo sa Bratstvom bez barjaka, što je još jedan "comeback" kome se radujem. Sažeta mudrost izrečena je o toliko "različitih" vera i bogova, sa istom suštinom. Lep, pitoreskni krajolik, postaće pozornica za krvava zbivanja.
Stray dog's back in town!

недеља, 09. јул 2017.

Odbrojavanje: “Game of Thrones”, pregled šeste sezone (2)

komentariše: Isidora Đolović

Četvrta po redu, zagonetno naslovljena, “Book of the Stranger” je epizoda koju bih opisala kao (kraći!) red uzbuđenja - red scena koje su izazvale reakciju "Šta ja ovo gledam?!" i žal za prvim sezonama...
1) Sever, kao i obično, donosi niz iznenađenja, dinamiku, pokret. Dugo očekivani susret Džona i Sanse  je  lepo, prirodno i emotivno prikazan. Sada imaju samo jedno drugo, oboje su sazreli kroz iskušenja i spremni da se ujedine oko zajedničkog cilja. Prijatno podsećanje na korene, porodicu i čast. Reakcija Tormunda na Brijen je bila urnebesna, najpre  kako je gledao prilikom ulaska u dvorište, zatim za ručkom. Sansa je prelepa – naročito njena  kosa i ten.  Konačno vidimo dosta karaktera i to ubedljivog, nije sad neko nerealno i naglo buđenje, pre očekivani gnev jedne toliko puta povređene devojke, koja je naučila šta su prave vrednosti u životu. Svidelo mi se što bodri Džona koji je, opet, razumljivo, razočaran i umoran od svega.

субота, 08. јул 2017.

Subota sa knjigom: „Sitnice koje život znače“

piše: Isidora Đolović

Zagledate li se, ponekad, u osvetljena stakla komšijskih soba, pitajući se kakve male ili velike lične drame tamo upravo traju? Pruža li vam svest o tom neznanom sapatništvu izvesnu utehu i podstrek ljudskosti, sveprožimajuće osećanje bratstva? Možda se italijanski pisac Lorenco Marone rukovodio sličnim mislima, stvarajući roman interesantnog, a tako običnog naslova – „Sitnice koje život znače“. Kod nas, za prošlogodišnji prevod i izdanje zaslužna je „Dereta“.
Korice pokazuju pročelje jedne višespratnice, iza čijih prozora svaki stan krije živote srećnih ili tužnih, usamljenih ili samoće željnih ljudi. Nekolicinu takvih upoznaćemo zahvaljujući Čezaru Anuncijati, koji se na zalasku života, iz dotadašnje „autistične“ egzistencije, otvara prema bližnjima. Shvatiće šta sve i koliko to svako od njih trpi, prećutkuje, sanja; saznaće u čemu je lepota i kako život čine upravo te male stvari iz naslova. Na točku sudbine, svako je čas pobednik, čas poraženi, a približavanje takvog stanovništva i sugerisano prihvatanje svakodnevnih patnji i radosti kao dela kruga postojanja, zasigurno čini veći deo formule uspeha Maroneove knjige, najpre u rodnoj Italiji, potom i u ostatku sveta. Pridobio me već uvod (nazvan „Objašnjenje“), sjajno nagovestivši crnohumorni ton ovog simpatičnog romana:

недеља, 02. јул 2017.

Junski pregled: 7 filmskih dana

komentariše: Isidora Đolović

7) “Neko kao ti” (And then came love, 2007)

Uvek zauzeta samohrana majka, uspešna novinarka Džuli Dejvidson (Vanesa Vilijams), nakon što joj se školski psiholog požali na sve agresivnije ispade šestogodišnjeg sina Džejka, odlučuje da sazna ko mu je biološki otac i postoje li možda genetske predispozicije za problem hiperaktivnosti. Naime, Džuli se svojevremeno podvrgla veštačkoj oplodnji, ne želeći da čeka na pravog muškarca koji se možda nikada neće ni pojaviti. S vremenom, ova odluka prozašla iz težnje za apsolutnom samostalnošću počinje da pokazuje mnoge nedostatke, dok pritisak koji majka vrši na nju i sve veća potreba za očinskom figurom u vaspitavanju dečaka, lome Džulinu volju za nezavisnošću.

субота, 01. јул 2017.

Subota sa knjigom: „Putnik sa Cejlona“

piše: Isidora Đolović

Svi u srcu imamo neki stari čvor koji želimo da olabavimo i odvežemo.

Neki zbog toga pišu knjige. I teško je pronaći primer umetnika koji nije barem deo sopstvenog, naročito ranog iskustva, iskoristio kao inspiraciju za barem neki segment svog stvaralačkog opusa. Ponegde se biografski elementi vešto zamaskiraju ili predstave kao svojevrsna igra sa čitaocem, ostavljenim da nagađa u kojoj meri je reč o slučajnim podudarnostima i koliko bi se smeo osloniti na biografsku metodu pri tumačenju fikcije. Majkl Ondatje, kanadski pisac najpoznatiji po romanu „Engleski pacijent“, zaista se sa rodne Šri Lanke kao dečak preselio u Veliku Britaniju, a potom nastavio put dalje preko okeana. To nije jedina sličnost koju deli sa junakom svog, za sada poslednjeg, romana “Putnik sa Cejlona” (Mladinska knjiga, 2013, originalni naslov: „The Cat's Table“), a koji će kasnije takođe postati svetski poznat umetnik - ali nije ni, upozorava nas sve vreme, potpuno lična ispovest u pitanju. Jednostavno, na delu je primena luksuza svakog stvaraoca da svoju publiku, naročito onaj deo željan povezivanja sa privatnom ličnošću autora,  ostavlja u nedoumici.

среда, 28. јун 2017.

Svaštara, (s)redom: Jun

piše: Isidora Đolović

Ne znam kako je vama, ali za sebe mogu reći da mi je jun prilično munjevito proleteo i imam utisak kao da sam koliko juče pripremala istu ovu rubriku, ali majsko izdanje. Dodajući tome ošamućenost usled tropskih vrućina koje su nas posetile i nemaju nameru da uskoro odu, zbunjenost pri percipiranju proticanja vremena dolazi kao očekivana pojava. Doprinosi joj i repetativnost izvesnih društvenih zbivanja, prvenstveno na najvišem državnom nivou – najozbiljnije, nije li prva predsednička inauguracija već održana, krajem maja? Svašta nam se nameće kao izuzetno važno, ali čim se isključite i prestanete da obraćate pažnju na medije, bude kao da i ne postoje – a svakako vam njihova besmislenost tada pokaže sve razmere. Još kada bi ova formula raskrinkavanja bila masovno primenljiva...Uglavnom, jun je mesec matura i jubilarnih okupljanja povodom nekih minulih, polaganja prijemnih ispita, otvaranja festivalske i pauze televizijske sezone, početak leta sa novim, prikladnim temama.

недеља, 25. јун 2017.

Odbrojavanje: “Game of Thrones”, pregled šeste sezone (1)

komentariše: Isidora Đolović

Kada je prošle godine najavljeno da će sedma (i pretposlednja) sezona planetarno omiljene serije „Igra prestola“ imati manji broj epizoda od uobičajenog (ali, zato jednoiposatnih!) i početi nešto kasnije, fanovi (ili pre-fanatici) su se zabrinuli. Kako preživeti do 16. jula? Ipak, vreme prolazi nezavisno od naših dobacivanja, požurivanja i kletvi koje mu upućujemo, pa se tako i datum premijere uveliko primakao. Promo-fotografije i prvi trejleri uzburkali su nestrpljive krugove poštovalaca, počela su očekivana nagađanja, teorije se razigrale, a mnogi privode kraju maratonsko „obnavljanje gradiva“. Pošto ste i sami, pretpostavljam, od onih koji željno iščekuju zvuke poznate uvodne špice, dobrodošli na još jednu pripremnu turu odbrojavanja i prisećanja!

субота, 24. јун 2017.

Subota sa knjigom: “Izazivam te!” upitnik

piše: Isidora Đolović

Baš kada sam pomislila da je na planu čitalačkih navika već sve rečeno, iskrsao je još jedan upitnik koji se, mada sadrži nekoliko od ranije ponovljenih stavki, zasniva na pojedinim novim, a zanimljivim pitanjima. Pretpostavljam da njegov neobični naziv dolazi od tri početna uslova koje bi ispitanici morali da ispune, a ta pravila glase:

*MORAŠ DA BUDEŠ ISKREN/A,
*NE MOŽEŠ DA NE ODGOVORIŠ NA PITANJE,
*MORAŠ DA “TAGUJEŠ” BAR JOŠ ČETVORO LJUDI.
Odmah ću reći, iz opravdanih razloga kršim poslednja dva. Naime, s obzirom da poprilično kasnim u odnosu na vreme aktuelnosti ankete (kako su na nju odgovarale Sandra, Ivana, Sara i Kaća, čitajte na ostavljenim linkovima), zaista više nemam koga da „tagujem“! Ipak, svakako sam se zabavila kroz upoznavanje njihovih čitalačkih navika i opredeljenja, a podrazumeva se da ste i vi slobodni da komentarišete i izrazite svoje stavove. I drugo, bila sam primorana da ipak izostavim jedno od ponuđenih pitanja, pošto se naprosto nije uklapalo – reč je o stavki koja se odnosi na Dena Brauna (uzgred, pitanje za neznanog sastavljača, zašto baš ovaj autor?). Odgovor je kratak i dajem ga odmah: ne, nisam čitala ništa od dotičnog pisca, niti planiram. Naposletku, u jedno ne morate sumnjati, a to je (na prvom mestu tražena) iskrenost pri izricanju bilo kog mišljenja. Do sada ste ionako već navikli na to kao imperativ u svemu što pišem, makar mi išlo i na štetu, a naročito ne vidim razlog da se bude neiskren prilikom opuštene govorancije o nečemu što volimo, knjigama. Pa, da počnem!

среда, 21. јун 2017.

Ritam (Beo)grada

piše: Isidora Đolović

Pored toga što je zvanični, kalendarski početak leta, današnji datum (dvadeset prvi jun) obeležava se i kao međunarodni dan muzike – a leto i muzika nekako prirodno dolaze jedno sa drugim. Dodajmo tome još i, kao u mom slučaju, leto koje provodite u gradu, uz činjenicu da (za one koji znaju da osluškuju) ovakve sredine imaju i te kako specifičnu, sopstvenu buku/melodiku/ritmove i eto pogodne teme za povratničku raspevanu listu. Još od prošlogodišnje serije „sezonskih“ predloga (koje možete pogledati i poslušati OVDE), vrebam dobru priliku da muzici vratim značajan prostor na svojoj stranici, pa slušalačku priču otvaram odavno planiranom temom. 

субота, 17. јун 2017.

Subota sa knjigom: Ekranizacije - „Inherent Vice“ (2014)

piše: Isidora Đolović

Postoje određeni romani koji vas naprosto preplave svim mogućim utiscima, na onom sinestezijskom planu satkanom od zvukova i boja, pa vas takvom sugestivnošću lako prenesu u svoj svet. Ukoliko već niste upoznati sa delom i likom (što, istina, nije toliko teško, s obzirom da je autor preko četiri decenije u svojevoljnoj medijskoj ilegali) Tomasa Pinčona, trk na prikaz njegovog romana „V.“ (OVDE), tek da steknete predstavu o tome kakvo vas pripovedno obilje očekuje. Nakon tzv. izgubljene generacije, američku književnost sredine minulog veka obeležilo je stvaralaštvo lutajuće generacije Džeka Keruaka i njegovih „bitnika“, te Džeroma Selindžera i pomenutog Pinčona. Njihova literarna misija mogla bi se sažeti u znakoviti naslov Keruakovog najpoznatijeg romana – „Na putu“. Glavni likovi (neću reći junaci, pošto je diskutabilno koliko su im ovi ljudi zapravo suprotnost!) zgubidani, tragači za neznano čime, lutalice su sa kojima i mi prelazimo kilometre i kilometre duž severnoameričkog kontinenta, obijamo pragove, susrećemo neke neobične individue, upadamo u nezamislive nevolje. Svojim novijim delom, nazvanim „Skrivena mana“ (Inherent Vice, kod nas u izdanju „Čarobne knjige“), Pinčon čitaoce vraća u šezdesete, doslovno hipnotišući i time više nego verno prenoseći duh nezaboravne dekade. Ekranizacija je, uz roman, savršen predlog za upravo otpočele letnje dane, s obzirom da se priča odigrava pod suncem ili u hladu palmi sa obala Kalifornije. 

субота, 10. јун 2017.

Subota sa knjigom: „Nikadođija“

piše: Isidora Đolović

Jedan neobičan roman često prati gotovo podjednako čudna priča o njegovom poreklu. „Nikadođija“ (Neverwhere) je prvobitno zamišljena kao televizijska serija, koju je BBC 1996. godine naručio od autora „Zvezdane prašine“, „Koraline“, „Američkih bogova“ (kod nas ih je sve objavila „Laguna“). Sam rukopis nastaje uporedo sa uobličavanjem igranih epizoda, kojima Nil Gejmen i nije bio baš zadovoljan. Nameračivši se da, u inat svim (neophodnim?) skraćivanjima i prilagođavanjima koja su njegovoj ideji oduzimala deo po deo pune snage, kroz tekst nadoknadi svaki odbačeni segment, bacio se na pisanje knjige. Rezultat: dok za seriju danas mnogi i ne znaju, knjiga odmah po izlasku pobira brojne pohvale, oduševivši čitaoce različitih profila i interesovanja, udruženih ključnom sklonošću dobro osmišljenoj avanturi. Silazak u londonsko podzemlje time postaje neočekivano primamljiva turistička mogućnost!

недеља, 04. јун 2017.

Majski pregled: 7 filmskih dana

komentariše: Isidora Đolović

7) “Asteriks i Obeliks 2: Misija Kleopatra” (Asterix and Obelix meet Cleopatra, 2002)

Svaka velika imperija ima „zlatno doba“ i neminovno opadanje, koje prethodi slomu. Ali, egipatska kraljica Kleopatra (Monika Beluči) se ne miri sa dekadencijom, naročito prepuštanjem prvenstva Rimu – pa stoga upućuje velikom Cezaru (Alain Chabat, ujedno i reditelj) specifičan izazov. Izgradnjom velelepne palate njemu u čast, dokazaće kako ovaj narod još uvek nije dao završnu reč, a sve valja obaviti u nemogućem roku od tri meseca. Cezar prihvata nagodbu, sa željom da pomalo ugodi kapricioznosti i gordosti lepe žene, istovremeno svestan minimalnih šansi da ga ona pobedi u ovom nadmetanju. Nadigravanje vladarskih ljubavnika najviše preti budućim izvršiocima radova, najpre glavnom arhitekti Numerobisu (Jamel Debbouze). Izabran kao mlađi i avangardniji, uslovljen je da nadprosečnom hitrinom i originalnošću izbegne čeljusti krokodila, koje mu se „smeše“ ukoliko ne završi zdanje u zadatom vremenskom periodu. 

субота, 03. јун 2017.

Subota sa knjigom: „Ahilov pev“

piše: Isidora Đolović

Da je, umesto „Troje“ Volfganga Petersena (koja će ostati upamćena kao jedno od većih skrnavljenja klasika od strane industrije pokretnih slika), nekim slučajem ekranizovan roman „Ahilov pev, kinematografija bi nesumnjivo bila bogatija za jedan biser. Doduše, pitanje je koliko bi se Holivud uopšte odvažio na hvatanje u koštac sa, mnogima i dalje problematičnim, viđenjem nekih od aspekata ovog mita. Ako ništa drugo, slobodno bi mogli da ostave Breda Pita u ulozi zlatokosog Ahila! Ipak, pošto su se odlučili za pojednostavljeno, limunadičasto interpretiranje „trojanskog scenarija“, barem je književnost dobila istinski vredno delo, čije je stvaranje autorku Medlin Miler zaokupljalo otprilike koliko je trajao i rat kog se dotiče. Decenija njene posvećenosti i vrednog rada iznedrila je priču o privrženosti, oholosti, bolu i junaštvu, vrlini i slabosti, a iznad svega čistoj ljubavi – bez koje, na kraju krajeva, nema heroizma, ni sećanja. 

среда, 31. мај 2017.

Svaštara, (s)redom: Maj

piše: Isidora Đolović

Da nije ljudi oko mene, koji se i sami vajkaju na sve primetnije, objektivno ubrzanje protoka vremena, ozbiljno bih se zabrinula što mi sa godinama kalendari sve više usavršavaju veštinu munjevitog „samootcepljivanja“ stranica. Dani se za tren oka pretvaraju u mesece, naročito kada vas nosi rutina svakodnevnice i, eto, koliko juče smo se odmarali za zimske praznike, a 2017. je već dogurala do polovine! Na pragu je leto, iako više nego ćudljiva klima čini sve da nam oteža bilo kakvu orijentaciju sa godišnjim dobima, koja se odavno ne smenjuju prepoznatljivom pravilnošću. Rekla bih da je vreme za novu dozu „minijatura“ na različite teme, koje su obeležile ovaj prelazni period.

недеља, 28. мај 2017.

Dizni-upitnik

piše: Isidora Đolović

Kada se Volt Dizni sa malim mišom Mortimerom, kome će nedugo potom promeniti ime u Miki, otisnuo u pustolovinu osvajanja sveta na parobrodu “Vili”, teško da je mogao zamisliti baš sve razmere omiljenosti, uticaja i slave koju će njegova zaostavština jednoga dana uživati. Kompanija, a danas uveliko imperija sa prepoznatljivim logoom prerasla je u istinsku fabriku snova, njegovo prezime postalo sinonim za detinjstvo, radosne uspomene i doživotnu ljubav namenjenu svim generacijama, a možda pre i iznad svega za – dugovečnost. U međuvremenu, animirani filmovi su se razvijali, sticali sve veću popularnost, postajali brojniji i bolji, a „Dizni“ studio, koji je pionirski prokrčio put svima ostalima, uprkos novosticanoj konkurenciji ostaje superioran. Naravno, danas se sve klasične vrednosti nekritički, ili možda prekritički podvrgavaju učitavanjima podteksta i skrivenih simbola, pa ni Dizni nije izuzetak, ali bila sva naknadna uočavanja opscenih, problematičnih, kontroverznih detalja (sasvim) opravdana ili ne, ne dam da mi kvare lepa sećanja, plemenite pouke, nezaboravne slike iz detinjstva. Njima je posvećen današnji upitnik. Ivana mi je „čitala misli“ i njene odgovore na temu možete pogledati OVDE.

субота, 27. мај 2017.

Subota sa knjigom: „Obitelj“

piše: Isidora Đolović

Možda će neke druge velike priče obeležiti doba u kome živimo, ali totalitarizam i njegova brojna lica svakako su to učinili veku za nama. Dok se o nacizmu otvoreno i često pisalo, staljinistički logori i njihove manje replike (poput ovdašnjeg Golog otoka) veoma dugo su predstavljali tabu-temu. Našem čitalaštvu su njihova vrata odškrinuli kontroverzna Kišova zbirka „Grobnica za Borisa Davidoviča“ i prevodi Nobelovca Aleksandra Solženjicina (prvenstveno „Jedan dan Ivana Denisoviča“ i „Arhipelag Gulag“), a danas se o tim strašnim primerima represije već znatno slobodnije govori. Iz ugla jednog od najinteresantnijih savremenih ruskih autora, uvek dragog gosta Beograda i sve popularnije pojave u svetu književnosti, Zahara Prilepina, svi ti zatvoreni, još uvek nedovoljno ispitani svetovi dobijaju novu stravično-potresnu dimenziju. Izuzetno dobre reakcije na roman ”Obitelj” (2014, kod nas preveo i objavio Samizdat B92), uz brojne nagrade, govore u prilog oceni kritike kako je reč o njegovom do sada najambicioznijem i najboljem delu.

субота, 20. мај 2017.

Subota sa knjigom: Ekranizacije – „The name of the rose“ (1986)

piše: Isidora Đolović

I ove subote, posvećene filmskim adaptacijama književnih dela, ostajemo u „mračnom srednjem veku“, s tim što će tema biti jedan moderni klasik. Reč je o romanu „Ime ruže“ (Il nome della rosa, 1980), nastalom iz pera velikog erudite Umberta Eka, a viđenom kroz kameru sineaste Žan-Žaka Anoa (čije je ostvarenje „The Lover“ otvorilo rubriku, OVDE). Svetski bestseler, istovremeno sjajno prihvaćen od poslovično zahtevnih kritičara i teoretičara, na veliko platno je pretočen pre tri decenije, u italijansko-francusko-nemačkoj koprodukciji, sa zvučnim imenima vodeće glumačke postave i veoma kvalitetno sprovedenom zamišlju. Ano je, ne skrivajući ambiciju da dostojno prenese, već sam po sebi zahtevan roman u domen pokretnih slika, izjavljivao kako se rado prihvatio poduhvata, uveren da je dorastao izazovu. Rezultat je, uprkos slaboj zaradi na američkim blagajnama i, u populističkom smislu, nedovoljnom odjeku, film koji vrlo brzo stiče kultni status, veoma omiljen širom Evrope i, gotovo u onoj meri u kojoj je to većina Ekovih romana, izazovno-podsticajan za publiku. Odmah naglašavam, neću otkriti kako se priča razvija i završava, nema nagoveštaja o identitetu ubice, pa možete čitati bez brige.

уторак, 16. мај 2017.

Sto godina utopljene duše

piše: Isidora Đolović

Veliki pesnik malog opusa, značajni „međaš“ srpske književnosti, velika zagonetka i pored neprekidnog interesovanja proučavalaca poezije, veliko ogrešenje Jovana Skerlića, veliki medijum s one strane pogleda - sve ove odredbe bi moglo sadržati predstavljanje Vladislava Petkovića Disa (1880-1917), pesnika čija se tragična zvezda ugasila tačno vek unazad, u vodama Jonskog mora.
Početak XX stoleća za Srbiju je označio nekoliko godina zatišja, uokvirenih dramatičnim događajima. Između dinastičkog prevrata u krvavoj majskoj noći i konačnih borbi za oslobođenje sa tipično balkanskim obrtom, smestio se period nade, ubrzanog razvoja i prosperiteta, ali i pratećih razočaranja. U svakom slučaju, otvoreno je novo poglavlje epohe, veze sa svetom su obnovljene i ojačane, a u pogledu umetnosti zabeleženo “zlatno doba” dominirajuće moderne. Nova usmerenja i uzori, svežina izraza i ideja, polemike kao rezultat kreativnog šarenila - sve to je odražavalo duh vremena. Bilo je to doba u kome mnogi stvaraju i za sve postoji mesto na otvorenom literarnom polju.

недеља, 14. мај 2017.

“Black sails” (2014)

komentariše: Isidora Đolović
U čemu se krije privlačnost gusarskog načina života, romantizovane slike kojoj su vekovima doprinosili različiti vidovi umetničkog izraza? Stvarajući, danas već sasvim određen, katalog karakteristika, oblikovali su našu predstavu o ljudima opisivanim kao „strah i trepet na talasima“. Počev od Salgarijevih, Vernovih i Stivensonovih romana; preko stripova o Korto Maltezeu i crtanog filma „Petar Pan“; stila/imidža muzičkih grupa „Adam and the Ants“ i „Running wild“; pa sve do franšize „Pirati sa Kariba“ ili Martinovih Grejdžoja, gusarska ikonografija sa podjednakom snagom pleni, intrigira i inspiriše kroz decenije. Verovatno se odgovor na uvodno pitanje krije u kombinaciji slobode, neustrašivosti, neobuzdanosti i egzotike, kakvu zamišljamo da je gusarenje podrazumevalo. Poput svih mitova prošlosti, faktografija i fikcija su se vremenom do neraskidivosti ukrstile, te je danas kažnjeničko hodanje po dasci, vratolomno veranje uz katarku, povez za nedostajuće oko ili zastava sa ukrštenim kostima, nerazdvojivo od npr. papagaja na ramenu, uživanja u rumu i konzumiranja usoljenog mesa. Pirati kao junaci literarnih ili filmskih ostvarenja uvek će imati svoju interesnu grupu, a čini se da ih je poslednjih godina pomalo zafalilo, u poplavi raznih superheroja i futurističkih akcionih vizija. Možda je za sve “kriv” kapetan  Džek Sperou, tek, kao neka vrsta reakcije, pojavila se serija koja vraća, mnogima možda i tek otkriva, fenomen čija intrigantnost ne zastareva.

субота, 13. мај 2017.

Subota sa knjigom: „Ofelijina muza“

piše: Isidora Đolović
Iza naslova “Ofelijina muza” krije se potresna i inspirativna priča o ženi koja je u jednom periodu bila nadahnuće nekim od najznačajnih slikara svih vremena, istovremeno pokušavajući da se izbori za ličnu slobodu da stvara, ali i pronađe emotivnu stabilnost i sreću u nimalo blagonaklonom, za siromašne žene naročito ograničavajućem, viktorijanskom društvu. Elizabet Sidal ukrasila je svojim nesvakidašnjim likom platna mnogih velikih umetnika, međutim, ova Muza čuvenog prerafaelitskog bratstva i sama je bila nadarena umetnica, unapred osujećena polom i materijalnim statusom. Pored njenog burnog odnosa sa suprugom, slavnim Danteom Gabrijelom Rosetijem, roman Rite Kameron veoma uspešno dočarava atmosferu sumornog devetnaestovekovnog Londona, boemskih krugova i pitoresknih seoskih imanja, skučenih ateljea; takođe, prenosi emocije, nedoumice i teške unutrašnje bure ljudi koji su osećali, patili, sanjali i živeli intenzivno. Naročito je ubedljivo predočena njihova podeljenost između nagona za slobodom i konvencionalnih zahteva sredine.

среда, 10. мај 2017.

Sužanj prošlosti

piše (i patetiše): Isidora Đolović

Za razliku od mnogih, koji su sećanja na sopstvene početke u našem velegradu prizivali u istoimenoj emisiji, ja u Beograd nisam stigla famoznom Balkanskom ulicom. Dolasci su uvek vodili Nemanjinom, što je prilično smešna podudarnost - naime, moja ulica u rodnom Čačku takođe je Nemanjina (iako je, iz godina ranog detinjstva, pamtim i pod imenom Slobodana Penezića-Krcuna). Obe su usmerene ka istom cilju - kući.

недеља, 07. мај 2017.

Aprilski pregled: 7 filmskih dana

komentariše: Isidora Đolović

7) „Zavodnik“ (The Heartbreak kid, 2007)
Edvard “Edi” Kentrou (Ben Stiler) pošteno je deprimiran nakon udaje svoje bivše devojke Džodi. Ne samo zato što su ga, kao samca, na prijemu smestili za prigodni sto, u društvo dece i od toga dva klinca koji se otvoreno klade da je homoseksualac. Niti jer je dozvolio da mu, sada tuđa mlada, izmakne – uostalom, za pet godina veze bilo je jasno kako ne želi brak. Pa, ni od navaljivanja okoline da se konačno i sam “veže”, gde prednjače najbolji drug-papučar krajnje nesnosne supruge, te sedamdesetogodišnji razbludni otac. A možda i od svega toga pomalo. Edi ima četrdeset godina, vlasnik je prodavnice sportske opreme i bez ijednog razloga za nezadovoljstvo životom. Osim što, eto, podleže predrasudama koje obično prate potencijalne usedelice, čak i u Americi XXI veka.

субота, 06. мај 2017.

Subota sa knjigom: „Čaj od šljiva“

piše: Isidora Đolović

Novo delo Lazara Džamića, pisca zapažene i tematski takođe jedinstvene knjige „Cvijećarnica u Kući cveća: Kako smo usvojili i živeli Alana Forda“, nosi neuobičajen naslov - „Čaj od šljiva“. I baš kako autor ističe već u predgovoru, ova sintagma ima za cilj da objedini vodeću poruku svih tekstova sadržanih u knjizi: pomirenje, uz dovoljno smeha i dobronamerne kritike. Negde između britanskog omiljenog napitka i tradicionalne srpske, domaćinske ponude, baš kao što je i svaki emigrant podeljen na privrženost zavičajnom i veru u perspektive obećanja novog sveta. Džamićeva zbirka novinskih tekstova, nastajalih iz ličnog iskustva i sa težnjom da sakupi sva ustaljena, tragikomična viđenja jednog naroda od strane drugih i obratno, čini to na veoma dopadljiv način. Britanska i srpska sredina ne mogu biti različitije, a ipak pate od skoro istovetnih mitopoetskih kompleksa i gorde zatvorenosti u njihove kule-osmatračnice, sa čijih otvora posmatraju ostatak sveta. I mada smo „kao nebo i zemlja“, Džamić se zalaže za iskustveno povezivanje koje jedan doseljenik - prirodno (kao i čitav ljudski rod) pozicioniran između svoda i tla - može u punoj meri da izvrši.

субота, 29. април 2017.

Subota sa knjigom: “Jelena Anžujska”

piše: Isidora Đolović

Verovatno najpoznatiji roman Ane Atanasković savršeno je štivo za početak proleća, počev od korica knjige za koje je odabrana slika "Vetrenice" čuvenog Džona Vilijama Voterhausa, kao i pozadinska, nežna nijansa jorgovana. Takvo vizuelno rešenje, delo jednog od mojih omiljenih slikara, uz više nego dobar utisak koji su ostavili roman "Duet duša" (prikaz OVDE) i komunikacija sa spisateljicom, predstavljalo je dovoljan podsticaj i preporuku za priču o Jeleni Anžujskoj. Glas i duh ove istorijske ličnosti, od početka nas majčinski, pokroviteljski obavijaju, pozivaju da saslušamo, vodeći vladarkinim koracima, kao pratnju pri obilasku svih mesta na kojima je ostavila trag - od provansalskih polja, preko vatikanskih pločnika, do kamenih zidova srpskih svetinja.

недеља, 23. април 2017.

Šotrizacija Laze

komentariše: Isidora Đolović

Santa Maria della Salute je katolička bazilika u Veneciji, još jedan biser barokne arhitekture, koji krasi ovu jadransku luku jedinstvene lepote i intrigantnog istorijata.

Santa Maria della Salute je, od veka nešto starija, stihovana posveta-pokajanje Laze Kostića mladalačkim idealima i zreloj, zakasneloj ljubavi. S punim pravom slovi za najlepšu pesmu srpske književnosti, kojom se, sprat po sprat, istovremeno ovaploćuje i do nebesa uznosi, zanosima do smrti, ali i besmrtnosti, potresana duša. Njenu, ništa manje nadahnutu, analizu profesora Lompara, svi mi diplomci Filološkog fakulteta, verujem, pamtimo kao jednu od najlepših uspomena sa studija.
„Santa Marija dela Salute“ (poslednja reč, u promotivnom spotu, pročitana sa brđansko-napadnim, sasvim neprirodnim kratkouzlaznim akcentom!) takođe je i najnovije delo Zdravka Šotre. Serija koju svake subote imate priliku da pratite na RTS 1, proširena je verzija (poslednjih godina gotovo neizostavan trend kod domaćih filmadžija) donedavno na bioskopskim repertoarima aktuelnog dugometražnog ostvarenja. Dočekana prilično pompezno i sa mnogo očekivanja, ali i skepticizma, tematizuje burni život našeg razbarušenog pesnika, sa posebnim fokusom na nesrećnoj ljubavi prema mladoj, lepoj i obrazovanoj naslednici Dunđerskih, Jeleni „Lenki“. Ova priča već decenijama intrigira proučavaoce književnosti, ali i sve ostale, pružajući Kostićevoj - ionako više nego zanimljivoj, ekscentričnoj i svestranoj ličnosti, izrazitu auru tragičnog. Misterija koja obavija nedorečeni, neostvareni, brojnim društvenim konvencijama - ali i duševnim zaprekama zabranjen odnos, kao da ponekad i nepravedno zasenjuje objektivnu lepotu i grandioznost tvorevine kojoj duguje postojanje.

субота, 22. април 2017.

Subota sa knjigom: Ekranizacije - “The Hunchback of Notre Dame”, deo 2

piše: Isidora Đolović

U martovskom izdanju rubrike “Ekranizacije”, započela sam priču o pokušajima prenošenja Igoovog klasika “Bogorodičina crkva u Parizu” na veliko platno, pozabavivši se samim romanom i jednom od njegovih prvih filmovanih verzija. Danas se selimo među njene zvučne parnjake, a odabrana su tri po mnogo čemu različita viđenja literarnog uzora.

Animirana verzija, “The Hunchback of Notre-Dame”, Disney, 1996.
Režija: Gary Trousdale / Kirk Wise; muzika: Alan Menken / Stephen Schwartz, likovi: Kvazimodo (Tom Hulce), Esmeralda (Demi Moore), Frolo (Tony Jay), Febus (Kevin Kline), Klopen kao narator, kipovi „gargojla“: Viktor, Igo i Lavern, arhiđakon, kozica Džali. Trajanje: 107 min.

Iz korpusa tzv. „mračnog Diznija“ (u koji se još svrstavaju, npr. „Pokahontas“ i nešto stariji „Crni kotao“), ovaj dugometražni crtani film se obično smatra ili potcenjenim ili višestruko kontroverznim, ali svakako nesvakidašnjim i neprikladnim za podrazumevanu ciljnu grupu gledalaca „crtaća“. S obzirom na složene teme koje nisu prijemčive najmlađoj publici (ali su i te kako upitne za religijska i društveno-boračka udruženja), kao i znatna - a opet, zbog pomenutih recipijenata nužna - odstupanja od izvornog predloška, još od premijernog prikazivanja izaziva raznovrsne polemike. 

среда, 19. април 2017.

Svaštara, (s)redom

piše: Isidora Đolović

Retko biva da se pravoslavni i katolički Uskrs zadese na isti dan, usled nepoklapanja julijanskog i gregorijanskog kalendara, na koje se dodatno nakalemila i “pomerivost” najvećeg hrišćanskog praznika. Ove godine su se računice istočne i zapadne crkve poklopile, što je zaista prelepo i dodaje svemu još jednu veličanstvenu dimenziju. Retko biva i da se studenti, učenici, prosvetari, radnici, policija...slože, podrže i zajedničkim snagama uključe u borbu protiv obespravljenosti, što je možda još lepše. Dok se u Čačku na protestima, prvih dana masovnim - kasnije sve više u opadanju, jedva okupi šačica ljudi, praćenje situacije na beogradskim ulicama vraća mi nadu i budi elan. Postizborne aktuelnosti biće središte ove, možda i stalne, rubrike - naime, sve što nije dovoljno dugo za poseban tekst, sve kraće i nesvrstane teme, odlučila sam da podvedem pod svaštaru i prokomentarišem ih u par pasusa.

субота, 15. април 2017.

Subota sa knjigom: „Džonatan Strejndž i gospodin Norel“

piše: Isidora Đolović

Barem povremena, detinja potreba za neobičnošću i uplivom čarolije u svakodnevnicu ne jenjava, koliko god bili stari, čime god se bavili. Najbolji dokaz za to je veliki uspeh žanra fantastike. Opet, simbolički repertoar kojim raspolaže ne svedoči samo o detinjstvu duha već i njegovoj rešenosti da iznova odgovara na pitanja ŠTA možemo menjati, u kojoj se meri natprirodnom dozvoljava mešanje i gde se nalazi zamišljena granica. Džoan Rouling je, svojim serijalom koji se razvijao i sticao ozbiljnost zajedno sa vernim čitaocima, možda najviše doprinela popularisanju ovakve literature, pa su usledili mnogobrojni “čarobnjački” romani različitog obima, ozbiljnosti i kvaliteta. Iako već dugo dostupan publici, čak i u srpskom prevodu (izdanje Narodne knjige, zbog obimnosti raspodeljeno na tri toma), izuzetni prvenac Suzane Klark, pod zvučnim naslovom “Džonatan Strejndž i gospodin Norel”, nekako je ostao u senci mnogo manje vrednih, maštovitih i simbolikom, narativnim eksperimentima, poigravanjem zapletima i živopisnim junacima bogatih knjiga. Pre par godina je, napokon, dobio i svoju odličnu ekranizaciju, takođe propraćenu sa upadljivo manje senzacionalnosti od nekih drugih televizijskih serijala, pa ipak ništa manje spektakularnu po priči, efektima i ukupnom dojmu. Zbog toga je današnje predstavljanje, zapravo, dvostruki osvrt - na knjigu i seriju (iz koje su sve fotografije korišćene u nastavku) - s obzirom na redak primer uspešnog vizuelnog odgovora na rečima stvorenu čaroliju.

понедељак, 10. април 2017.

Slobodna volja mladosti

piše: Isidora Đolović

Već sutradan po predsedničkim izborima, za koje svi znamo kako su se završili, podigao se talas nezadovoljstva. Sa izvorištem u prestonici, šireći se ka Novom Sadu i Nišu, tokom dana koji su usledili preplavio je mnoge gradove širom Srbije. Neočekivano, pomalo iznenađujuće, ali, nimalo neobjašnjivo! Pa, ipak, reakcije koje su usledile, po običaju su do krajnosti podeljene. One zvanične odgovaraju tonovima minule predizborne kampanje: kreću se između prećutkivanja, ignorisanja i grubog negiranja, do potpunog preinačavanja smisla „Protesta protiv diktature“.
Ovo nećete videti u vestima! (izvor: www.princip.me)

субота, 08. април 2017.

Subota sa knjigom: Prustov upitnik

piše: Isidora Đolović

Između velikog broja, već pomodnih, upitnika, brzo dolazi (barem kod mene) do zasićenja. Najveći razlog za to je ponovljivost pitanja, tako da sam bila prilično sigurna da sam već „ispucala“ sve zalihe iole originalnih i interesantnih. Na sreću ili možda obavezu, ispostavilo se da nisam u pravu, jer sam u međuvremenu otkrila par novih-starih koji su delovali dovoljno podsticajno, pa ću se u narednim mesecima potruditi da ih „doziram“. Danas sam se odlučila za jedan, ne toliko književni koliko književnički, s obzirom na poreklo kojim se diči. Dugo već postoji namera da ga uradim, ali sam se pribojavala da bi to, usled njegove veoma lične prirode, moglo delovati nekako egocentrično. Kako god bilo, predstavljam vam tzv. Prustov upitnik, preteču današnjih „leksikona“ i izrade različitih novinskih profila poznatih ličnosti, a bogami (barem tako kažu) i vrlo pouzdanu osnovu za malu psihološku analizu svakoga od nas. S obzirom da se ne radi o uobičajenom „tag“-u, neću nikoga „označiti“ - mada bi naša Sara, koja danas slavi rođendan (pa eto lepe simbolike!), mogla da ga preuzme - ali, svakako ste svi pozvani da uradite svoju verziju, rado ću čitati odgovore na pitanja kojima ni sam autor ciklusa „U potrazi za izgubljenim vremenom“ nije odoleo.

понедељак, 03. април 2017.

Jutro posle

piše: Isidora Đolović

Ako hoćeš sliku o budućnosti, zamisli čizmu koja gazi ljudsko lice - zauvek. (Džordž Orvel)
Koristoljublje, a ne pravdoljublje.
Strah, a ne savest.
Isprani um, a ne razum.
Očekivanje da neko drugi uradi posao za tebe.
Ograđivanje od sopstvene odgovornosti za budućnost, jer je tako „jednostavnije“.

недеља, 02. април 2017.

Martovski pregled: 7 filmskih dana

komentariše: Isidora Đolović

7) "Bićemo prvaci sveta"(2015)

Nakon dugogodišnje preplavljenosti domaćeg, ionako oskudnog filmskog tržišta, temama iz ratnih godina ili crne hronike koju su nam devedesete ostavile “u amanet”, došlo je do očekivanog prezasićenja i potrebe da se sami podsetimo, a svetu predstavimo i nekim vedrijim stranama, kojih svakako imamo u izobilju. Tako je poslednjih desetak godina moguće podeliti kinematografiju na dva najpopularnija toka, od kojih se prvi bavi sentimentalizovanjem prošlosti, a drugi ironizacijom sadašnjosti. U grupu podsetničkih spada ostvarenje koje je, upravo igrajući na kartu nostalgije i ploveći na talasu velikog uspeha prethodećeg mu projekta Montevideo, pobralo silne aplauze na Pulskom festivalu. Radi se o dramatizaciji formiranja velike jugoslovenske košarkaške škole, sa vrhuncem u osvajanju Svetskog prvenstva u Ljubljani, 1970, inače tek prvog u nizu velikih uspeha koje su nam buduće generacije reprezentativaca do danas priredile. Radomir Šaper, Borisav Stanković, Nebojša Popović i Aleksandar Nikolić, bili su članovi „velike četvorke“ od koje je potekla ideja i realizacija čudesne priče ispod obruča.

субота, 01. април 2017.

Subota sa knjigom: „V.“

piše: Isidora Đolović

Tomas Pinčon je zasigurno jedan od najcenjenijih, ali i najzagonetnijih savremenih amerčkih književnika. Kao mladić je služio u ratnoj mornarici, diplomirao književnost na Kornelu (gde mu je jedan od predavača bio Vladimir Nabokov), da bi potom svoje iskustvo iskoristio za stvaranje proze sasvim osobenog izraza kojoj, slažu se kritičari i publika, po složenosti i gotovo baroknoj razigranosti, nema premca u okvirima svetskog postmodernizma. Nakon velikog početnog uspeha, Pinčon se još sredinom šezdesetih povukao iz javnosti, tako da je do danas misija dolaženja do njegovih fotografija ili intervjua postala izazovna koliko i probijanje kroz gusto tkanje njegovih tekstova. U izuzetno brižljivom čuvanju privatnosti i nastojanju da stvaralaštvo govori umesto samog autora, prilično podseća na kolegu Selindžera, koji je takođe za života predstavljao pravu enigmu i time nezanemarljivo doprineo brzo stečenom kultnom statusu svojih knjiga. Već debitantski roman „V.“ (1963) ovenčan je Foknerovom nagradom i svrstava se među najbolja prozna dela XX veka. Kod nas ga je, baš kao i kasnija dela “Urođena mana” i “Objava broja 49”, objavila Čarobna knjiga.

четвртак, 30. март 2017.

Pa-pa-paranoja

komentariše: Isidora Đolović

Dok nije (i to, verujem, na sveopšte olakšanje!) nastupila predizborna tišina, želim da još jednom skrenem pažnju na nekoliko stvari. Najpre, evo kako su danas izgledale naslovnice dnevnih novina (jedini izuzetak je Danas; najveće, mada ne sasvim neočekivano razočaranje - Politika):
Ne pamtim da je IKADA do sada ovako veliki pritisak pratio predizbornu kampanju, poput plastične kese providno forsiranje i nametanje jednog kandidata, potiskivanje svih protivnika, prebijanje, ucenjivanje, nametanje vesti (odlasci u Rusiju, blokada na Kosovu, poseta Merkelovoj, sve to, kao slučajno, baš ovih dana)....

среда, 29. март 2017.

Noćna mora uoči izbora

piše: Isidora Đolović

Često budna sanjam. Na taj način izbegavam košmar, takođe na javi, koji nas sve okružuje. To je, cenim, ujedno jedini način da se, koliko god privremeno, izbegne pretvaranje stvarnosti u ružan san. Poput štita ili protivotrova prizivati lepe maštarije u spoljni svet, prevoditi ih u zbilju, makar blefirati da ih živimo. U suprotnom, progutaće nas noćna mora. Takva joj je priroda, takva i namera. A ponavlja se, u obliku sličnom kakvoj gogoljevskoj sceni....

понедељак, 27. март 2017.

Čime vas kupuju?

piše: Isidora Đolović

Čime vas kupuju, poštovani glasači? Već polumitskim sendvičima? Obećavanjem radnog mesta? Ili zastrašivanjem gubitkom istog? Izdavanjem ekspres-diplome i zvanja, sertifikata za nepostojeće znanje i učinak? Oslobađanjem od kompromitujuće presude? Kakvom nekretninom ili mestom u vrhu preduzeća? Ili elementarnom potrepštinom?

недеља, 26. март 2017.

„The Last Kingdom“ (2015)

komentariše: Isidora Đolović


Po svemu sudeći, ni istorijska fikcija ne izmiče podeli na kategorije “muške” i “ženske”, ako ne u potpunosti, ono bar s obzirom na odabranu perspektivu i način predočavanja teme. To znači da, dok s jedne strane postoji obilje pseudoistorijskih romana iz pera autorki, koje više nego slobodno prilaze stvarnosnim činjenicama i svedočanstvima - oblikujući priču sa akcentom na intrigama, strasti i skandalima kao pokretačima radnje, nasuprot njima su dela znatno uravnoteženije, nekima možda “suvoparnije”, ali logički utemeljenije orijentacije. Njihovi stvaraoci su, slučajno ili ne, najčešće profesori sa pretežnim interesovanjem za ono što se događalo “na terenu”, a ne po ložnicama, hodnicima i skrivenim vrtovima (mada se ni ovim faktorima, naravno, ne može odreći efikasnost!). Isto važi za ekranizacije ovakvih dela, tzv. “kostimirane” serije i filmove: jasna je podela na više ratničke ili pretežno salonske/dvorske priče - opet, bez ikakvog pokušaja vrednosnog upoređivanja koje bi, ruku na srce, bilo nemoguće i nepravedno. Tek, ako su dvoboji i masovne scene sa bojišta u “Game of thrones” pobudili interesovanje, “Vikinzi” ili “Crna jedra” su odlično iskoristili ovaj talas zanimanja, da vrate istorijsku fikciju sa malih ekrana na, tjudorovskim “sapuničarskim” zavrzlamama pomalo potisnut, put ratnika. Naravno, polazna premisa ipak igra glavnu ulogu, a serija zasnovana na izuzetnim romanima proverenog pisca istorijske fikcije, Bernarda Kornvela, unapred odgovara svim sličnim očekivanjima.
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...