недеља, 26. фебруар 2017.

„The Crown“ (2016)

komentariše: Isidora Đolović


U godini za nama, svet televizijskih serija postao je bogatiji za dva ostvarenja koja su kao  predmet uzela donekle sličnu temu - radi se o mladoj ženi na tronu. Kraljice Viktorija i Elizabeta II, dugotrajnom vladavinom, vek iza veka, obeležile su različita razdoblja u istoriji svoje zemlje, ali i celoga sveta. Pored toga, zna se da je nepogrešivi izbor za atraktivnu i gledanu priču sa malih ekrana bilo šta u vezi sa plemićkim porodicama, naročito njihovim istaknutim pripadnicima, Privlačnost ovakvih sadržaja je dvostruka - predstavljaju svojevrsno bekstvo od učmale, obeshrabrujuće svakodnevnice, putem upliva u raskošne, uzbudljive, različitim preprekama i intrigama ispunjene živote; a istovremeno su specifičan vid utehe kroz činjenicu da ogoljavaju opšteljudske, ranjive strane ovih (statusom) uzdignutih osoba. O “Viktoriji” sam pisala OVDE, a odličan uporedni prikaz priča o dve kraljice možete pogledati kod Sare. Upravo su me njen tekst i istrajno hvaljenje “Krune”(The Crown), Netflix-ovog do sada najskupljeg projekta, napokon ubedili da seriji pružim šansu, uprkos početnom skepticizmu. Iako sam očekivala da mi se "Victoria" više dopadne, to na kraju nije bio slučaj. "The Crown" me osvojila i mada je "Victoria" romantična, lepršava i prekrasna - kako vizuelno, tako i po harizmi glumaca, "The Crown" ima sve što očekujemo od OZBILJNE serije, uravnoteženog odnosa drame, istorije i politike. U "Viktoriji" sam uživala, "The Crown" je ostavila dublji utisak. Više volim XIX vek, ali i prikazana epoha u "The Crown" je besprekorna. Nisam se pokajala, a sasvim sigurno nećete ni vi, pošto je reč o verovatno zadugo najprijatnijem osveženju sa malih ekrana. 

субота, 25. фебруар 2017.

Subota sa knjigom: „Staklene knjige gutača snova“

piše: Isidora Đolović


Kada se Gordon Dalkvist, američki dramaturg i scenarista, odlučio za upuštanje u romanesknu avanturu, biće da se rukovodio zakonitostima filmske industrije i blagajne, iliti “box-office”-a. Kao, po svemu sudeći, vrlo ekscentrična ličnost (jedna predstava mu se zvala “Mesalina i palata delirijuma”, a ideju za knjigu koju danas predstavljam navodno je dobio u snu - što će vam sve biti jasnije pošto stignemo do same radnje), nije sumnjao u to da će njegovo književno prvenče raspametiti svet. Zbog toga je ugovor sa izdavačkom kućom podrazumevao predujam od dva miliona dolara (!) za pisanje planiranog serijala, ali su, baš kao što se često dogodi očekivanim “blokbasterima”, megalomanska ulaganja potopljena finansijskim fijaskom. Donekle je situaciju popravio objavljenim nastavkom, pa ipak, to ne znači da je samo delo promašaj. Naime, roman “Staklene knjige gutača snova” (dala sam sebi slobodu da korigujem ovdašnji naslov, pošto je u originalu reč o množini; hrvatski prevod glasi malo poetičnije, ali neprecizno:“Kristalna knjiga kradljivaca snova”) zaista ne nalikuje ničemu što sam do sada čitala, a istovremeno sadrži sve primamljive elemente koji obećavaju “ludu vožnju”. 

недеља, 19. фебруар 2017.

„This is us“ (2016)

piše: Isidora Đolović


A sada, nešto sasvim drugačije! Dosadili su vam isprazna komika, smeh po diktatu, priglupe postavke aktuelnih priča; svuda zavere, jurnjava, fantastika, vremeplovi, bića “veća od života”...ukratko, svega interesantnog (do neke granice) na pretek, samo tog neposrednog ŽIVOTA ni od korova? Uželeli ste se, za promenu, nečega svakidašnjeg, povezujućeg, prisnog - a istovremeno pametno postavljenog? Nečega sa mogućnošću da vas dotakne, ali i izazove na pokret, rasuđivanje, razmišljanje o sopstvenom postojanju ovde i sada? U tom slučaju, evo prave serije za vas, a zahvalnost što mi je otkrila i svojim prikazom me ubedila da novom NBC ostvarenju pružim priliku (iako me, kao ljubitelja istorijskih priča i upravo spomenutih “monumentalnih” sižea, isprva nije nešto privlačila), dugujem Sari.

субота, 18. фебруар 2017.

Subota sa knjigom: Ekranizacije - „Silk“ (2007)

piše: Isidora Đolović

Čini se da o romanu „Svila“ (Seta), čiji je autor italijanski pisac Alesandro Bariko, obično vlada neko od dva isključiva mišljenja. Jedni oduševljeno hvale delo (poput moje koleginice Aleksandre Mihajlović, na čiju sam ga preporuku, pretprošle godine, prvi put i pročitala), ističući njegovu delikatnost, prefinjenost i lirični minimalizam. Drugi se, razočarani, iščuđuju „pretencioznosti, precenjenosti ove besmislice“. Jasno je da spadam u prvu grupu, inače ne bih ni pisala o romanu i njegovoj ekranizaciji. No, činjenica je da knjiga pred nama zaista ne odgovara svačijem ukusu, niti je od onih koje izazivaju nepodeljene reakcije. Tražite li jasan tok radnje, određenost i minucioznu produbljenost likova, razvijene pasaže, ostaćete „kratkih rukava“. Opšta nedorečenost, umetnost sažimanja i neuobičajena kompoziciono-stilska „iscepkanost“ zapravo savršeno prate samu priču. Kao što su sudbine junaka poprilično apsurdne, životi prazni, odnosi uvijeni u tajnovitost, nedohvatnost i ćutanje,  tako nam ni roman ne raskriljuje širom svoje dveri, ne dozvoljavajući da bujica reči ili previše objašnjenja poremete njegov tajnoviti ritam. 

субота, 11. фебруар 2017.

Subota sa knjigom: Bibliofilsko “ili-ili”

piše: Isidora Đolović

Na red stiže peti (i poslednji) u nizu zanimljivih čitalačkih upitnika, koji sam preuzela od Kaće i Sare, pa im se ovom prilikom zahvaljujem na uvek spremnim rezervama inspiracije! Ovoga puta, u pitanju je raspon suprotnosti na našim policama. Pošto je tema “Moja biblioteka” svakako preširoka, a i u planu za neko od budućih subotnjih druženja, ograničenje od probranih stavki iz pitanja ne bi trebalo da mnogo optereti ili oteža izbor. 
Uvodne napomene: 1. Odgovori su uglavnom prvi koji mi padaju na pamet, jer zbog „tehničkih prepreka“ nemam jasan pregled svih naslova kojima moja lična čitaonica u ovom trenutku raspolaže. Ima ih preko hiljadu i petsto, ali u nedostatku sopstvene sobe i polica, trenutno su poslagane na gomile svuda po stanu, u "skladište" stilu. 2. Samim tim, dok pitanje prostora i polica ne bude rešeno, nisam u mogućnosti da tekst propratim sopstvenim fotografijama knjiga, niti imam sklonosti (kad već to pominjem) ka popularnom slikanju istih uz slatkiše, šminku i slično. Iako zna da bude veoma lepo i simpatično, ovo pomodarstvo počinje ozbiljno da me iritira. 3. Temom kućnih biblioteka se, kao što rekoh, tek nameravam pozabaviti (slično letošnjoj priči o omiljenim knjigama iz detinjstva) u posebnoj seriji tekstova, zato izostavljam digresije i odmah prelazim na postavljena pitanja.

недеља, 05. фебруар 2017.

Januarski pregled: 7 filmskih dana

piše: Isidora Đolović

Poslušala sam Sarin predlog da isprva slučajna lista ("premijerno izdanje", OVDE) postane neka vrsta stalne rubrike, u kojoj ću ocenjivati i(li) preporučivati filmove koji su se (slučajno ili ne) proteklog meseca našli na mom gledalačkom repertoaru. Uglavnom nastojim da lista bude žanrovski raznovrsna, sastavljena od jednakog broja izvikanih i, nasuprot njima, možda nepoznatih naslova, tako da se za svačiji ukus može naći ponešto. Naravno, ocene su rezultat strogo subjektivnog utiska, pa uopšte nije isključeno da se nečije mišljenje drastično razlikuje od ovde obrazloženog. Pozvani ste da komentarišete!

7. „Alisa iza ogledala“ (Alice through the looking glass, 2016)

Režija: Tim Barton; uloge: Mia Vašikovska (Alisa), Džoni Dep (Ludi Šeširdžija), Helena Bonam Karter (Kraljica Srca), En Hatavej (Bela kraljica), Saša Baron Koen (Vreme); posvećeno Alanu Rikmanu (koji je pozajmio glas jednom od likova); prateća numera: Pink - “Just like fire”.

субота, 04. фебруар 2017.

Subota sa knjigom: „Muzej nesvakidašnjih bića“

piše: Isidora Đolović

Nisam imala prilike da se ranije upoznam sa delom Alis Hofman, tako da je slučajan susret sa njenim romanom “Muzej nesvakidašnjih bića” za mene u pravom smislu bio pozitivno iznenađenje. Knjigu sam spazila na polici, u okviru nedavne “Lagunine” akcije 3 za 999, pa su me sve zajedno privukli naslov, dizajn i prikaz na zadnjoj korici. Oduvek gajim neku neobjašnjivu sklonost ka cirkusima, misticizmu, iluzionarstvu i decenijama koje su ih posebno uspešno razvijale, tako da nije trebalo mnogo da se odlučim i uvrstim je u svoju kolekciju. Čitanju sam pristupila sa mešavinom strahovanja i znatiželje, ali ispostavilo se da je u pitanju zaista dobro napisana, živa i intrigantna priča. Usput sam saznala da je sirena neka vrsta autorkinog opsesivnog motiva, s obzirom da je na osnovu jednog od njenih ranijih romana, pisanih za decu, snimljen igrani film “Aquamarine” (sa Emom Roberts), koji sam davno gledala.
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...