четвртак, 30. март 2017.

Pa-pa-paranoja

komentariše: Isidora Đolović

Dok nije (i to, verujem, na sveopšte olakšanje!) nastupila predizborna tišina, želim da još jednom skrenem pažnju na nekoliko stvari. Najpre, evo kako su danas izgledale naslovnice dnevnih novina (jedini izuzetak je Danas; najveće, mada ne sasvim neočekivano razočaranje - Politika):
Ne pamtim da je IKADA do sada ovako veliki pritisak pratio predizbornu kampanju, poput plastične kese providno forsiranje i nametanje jednog kandidata, potiskivanje svih protivnika, prebijanje, ucenjivanje, nametanje vesti (odlasci u Rusiju, blokada na Kosovu, poseta Merkelovoj, sve to, kao slučajno, baš ovih dana)....

среда, 29. март 2017.

Noćna mora uoči izbora

piše: Isidora Đolović

Često budna sanjam. Na taj način izbegavam košmar, takođe na javi, koji nas sve okružuje. To je, cenim, ujedno jedini način da se, koliko god privremeno, izbegne pretvaranje stvarnosti u ružan san. Poput štita ili protivotrova prizivati lepe maštarije u spoljni svet, prevoditi ih u zbilju, makar blefirati da ih živimo. U suprotnom, progutaće nas noćna mora. Takva joj je priroda, takva i namera. A ponavlja se, u obliku sličnom kakvoj gogoljevskoj sceni....

понедељак, 27. март 2017.

Čime vas kupuju?

piše: Isidora Đolović

Čime vas kupuju, poštovani glasači? Već polumitskim sendvičima? Obećavanjem radnog mesta? Ili zastrašivanjem gubitkom istog? Izdavanjem ekspres-diplome i zvanja, sertifikata za nepostojeće znanje i učinak? Oslobađanjem od kompromitujuće presude? Kakvom nekretninom ili mestom u vrhu preduzeća? Ili elementarnom potrepštinom?

недеља, 26. март 2017.

„The Last Kingdom“ (2015)

komentariše: Isidora Đolović


Po svemu sudeći, ni istorijska fikcija ne izmiče podeli na kategorije “muške” i “ženske”, ako ne u potpunosti, ono bar s obzirom na odabranu perspektivu i način predočavanja teme. To znači da, dok s jedne strane postoji obilje pseudoistorijskih romana iz pera autorki, koje više nego slobodno prilaze stvarnosnim činjenicama i svedočanstvima - oblikujući priču sa akcentom na intrigama, strasti i skandalima kao pokretačima radnje, nasuprot njima su dela znatno uravnoteženije, nekima možda “suvoparnije”, ali logički utemeljenije orijentacije. Njihovi stvaraoci su, slučajno ili ne, najčešće profesori sa pretežnim interesovanjem za ono što se događalo “na terenu”, a ne po ložnicama, hodnicima i skrivenim vrtovima (mada se ni ovim faktorima, naravno, ne može odreći efikasnost!). Isto važi za ekranizacije ovakvih dela, tzv. “kostimirane” serije i filmove: jasna je podela na više ratničke ili pretežno salonske/dvorske priče - opet, bez ikakvog pokušaja vrednosnog upoređivanja koje bi, ruku na srce, bilo nemoguće i nepravedno. Tek, ako su dvoboji i masovne scene sa bojišta u “Game of thrones” pobudili interesovanje, “Vikinzi” ili “Crna jedra” su odlično iskoristili ovaj talas zanimanja, da vrate istorijsku fikciju sa malih ekrana na, tjudorovskim “sapuničarskim” zavrzlamama pomalo potisnut, put ratnika. Naravno, polazna premisa ipak igra glavnu ulogu, a serija zasnovana na izuzetnim romanima proverenog pisca istorijske fikcije, Bernarda Kornvela, unapred odgovara svim sličnim očekivanjima.

субота, 25. март 2017.

Subota sa knjigom: Majkl Kaningem

piše: Isidora Đolović

Priznati američki romanopisac i univerzitetski profesor, Majkl Kaningem je ovdašnjoj publici  dobro poznat po romanima “Sati”, “Dom na kraju sveta”, “Krv i meso” (svi su objavljeni u Narodnoj knjizi) i „Dok ne padne noć“ (Arhipelag). Na osnovu prvog, inače nagrađenog PEN Fokner i Pulicerovom nagradom, snimljen je istoimeni film, priča o čuvenoj književnici Virdžiniji Vulf, ali i neobičnim vezama i uticajima koji je spajaju sa dve žene iz kasnijih decenija XX veka. Za recenziju “Sati”, pogledajte odličan Sandrin tekst. U ostatku svog opusa, Kaningem se uglavnom bavi sudbinama ljudi u postmodernom dobu, krizom vrednosti i obesmišljenošću američke svakodnevnice, ali i poigravanjem, prekrajanjem i kritičkim preispitivanjem određenih klasičnih obrazaca pisane ili usmene tradicije. Kako se njegova dva najskorija dela, roman Snežna kraljica i zbirka pripovedaka Divlji labud, mogu opisati upravo tim rečima (što je, doduše, vidljivo već iz naslova), predstavljam vam ih današnjim tekstom. Izdavač je, u oba slučaja, Arhipelag

среда, 22. март 2017.

Pametniji NE popušta

komentariše: Isidora Đolović


Počelo je. Ako vam "mali Alek" (za neupućene, najnoviji spot u sklopu premijerove kampanje, odigrava se u biblioteci i izaziva opasan transfer blama) nije dovoljan dokaz koliko nešto OZBILJNO nije u redu; ukoliko slučaj olajavanja Nataše Jeremić nije bio kap u prepunoj čaši (nova uvreda koja se pokušava ublažiti nevoljnim, neiskrenim izvinjenjem, a nadovezuje se na Gašićev ne tako davni gaf); ukoliko se i dalje izgovaramo apolitičnošću, ukoliko ne shvatamo da pojedine poruke ni posle sedamnaest godina (nažalost!)  ni trunku ne gube na aktuelnosti....onda je sve uzalud.
Miodrag Pavlović nas je, još u školskim danima, iz lektire opominjao:"...naučite pjesan, to je izbavljenje!"

субота, 18. март 2017.

Subota sa knjigom: Ekranizacije - "The Hunchback of Notre Dame", deo 1

piše: Isidora Đolović

Jedan od najznačajnijih predstavnika romantizma, Viktor Igo je, slobodno možemo primetiti, imao mnogo sreće sa adaptacijama svojih dela. Već za života popularan kao dramski pisac, kasnije je (p)ostao više nego inspirativan za adaptiranje romana. Usled mnoštva mračnih i grotesknih elemenata, kao izazovnih za publiku i reditelje, često su ekranizovani ili postavljani na scenu - doduše, sa različitim rezultatima. Dva najprivlačnija obeležja njegovog proznog stvaralaštva, pre svega su: 1. groteskni/mračni/turobno-tragični kontekst (vizuelno i značenjski); 2. snažna politička angažovanost, društvena kritika i ukazivanje na surovost, nepravednost poretka. Naravno, prati ih, često patetična, ljubavna priča.

Od svih Igoovih romana, Jadnici ubedljivo prednjače po broju filmskih verzija, opera, mjuzikl-ostvarenja, mini-serija. Bogorodičina crkva u Parizu nipošto ne zaostaje po broju adaptacija, kao izvanredan primer „gotske“ priče, u kojoj su idejno i vizuelno  neraskidivo povezani. Na primeru prilagođavanja ovog romana sedmoj umetnosti, dolaze do izražaja dve krajnosti, između kojih oscilira savremena, naročito holivudska, kinematografija: 1. ublažavanje, sentimentalizovanje, izbegavanje osetljivih mesta u tekstu i preinačavanje završetka romana; 2. pojačavanje, sklonost ka što brutalnijem i neuvijenom prikazivanju sveta.

среда, 15. март 2017.

Crveno i(l') plavo

piše: Isidora Đolović

Nije navijačko rivalstvo, nisu ni partijske boje. Reč je o najčuvenijem i najvoljenijem proizvodu požarevačkog “Bambija”. Duško Kovačević neka proširi svoju listu “20 srpskih podela” za novu stavku!
Na spisak boljki od kojih patim, dodajte još jednu - plazmatičar sam. Okoreli, nepopravljivi. Zapravo, postoje svega tri proizvoda od kojih još uvek ne odustajem, jer su sačuvali onaj prepoznatljivi ukus iz detinjstva, kao sećanje na stara vremena i vrednosti koje ne prolaze: “Cipiripi”, “Galeb” čokolada i “Plazma” keks. Promenila se ambalaža, ali, kada ih probate, to je i dalje ista poslastica koju pamtite iz doba Juge. Čak je i “Smoki” podlegao vremenu, čačanski čips se vratio izmenjen, “Jafa” i “Medeno srce” su postali bezobrazno skupi, pa sam od njih odustala još u vreme studentske oskudice...ali, “Plazma” se ne da. Nije ni čudo što, kada putujem za Beograd (a poslednjih devet godina mi je autobus, praktično, druga kuća), s radošću primećujem da nisam jedina kojoj je crvena kutijica neizostavni deo prtljaga. “Plazma” je, jednostavno, već odavno više od brenda - deo života, kom se god stilu inače priklanjali. Neosporno ima veliku sentimentalnu vrednost.

субота, 11. март 2017.

Subota sa knjigom: „Klub Vezuv“

piše: Isidora Đolović

Krimi-priče spadaju među one koje, uprkos blagom utisku arhaičnosti (a možda i baš zato), bez obzira na epohu i vladajuće čitalačke trendove, ne zastarevaju, niti gube na popularnosti. Detektivski romani su takođe redak, ako ne i jedini, primer literature koja uspešno balansira na granici između ozbiljne književnosti i lake zabave. Naime, čak se ni najstroži profesori ili kritičari neće usuditi da ospore stvaralačku umešnost legendama žanra, poput Agate Kristi ili Artura Konana Dojla, a mnogima su njihova dela neskrivano „grešno zadovoljstvo“. Uostalom, nije li neodoljiva privlačnost krimića sadržana upravo u zadatku da „uposle“ naše sive ćelije, zaokupe i zaintrigiraju tako da smo tokom čitanja, možda neposrednije nego u bilo kom drugom tipu romana, uključeni u radnju? Naravno, nezaobilazan (ako ne i obavezan) element dobre i upečatljive detektivske priče svakako je glavni junak. Bez Herkula Poaroa, Šerloka Holmsa, mis Marpl - ili, u novije vreme, Harija Hulea, Mikaela Blomkvista ili Dirka Pita, teško bi bilo postići (svakom serijalu neophodni) kontinuitet, vezati čitaoca za delo, a autorskom opusu  obezbediti distinkciju. Mada je, što svi mi koji smo odrastali uz „Kluedo“ (društvenu igru zasnovanu upravo na premisi krimi-priče) odlično znamo, „caka“ u već spomenutom pretvaranju čitaoca u aktivnog učesnika, nije suvišno pronaći i pravog, dovoljno harizmatičnog vodiča kroz misteriju.
Zahvaljujući reputaciji Poaroa i Holmsa, sinonim za dobru, uspelu zagonetku postala je bilo koja smeštena u britanski milje iz neke od prvih decenija XX veka, ili neposredno im prethodeću viktorijansku epohu. Maglovit i tajanstven, London iz tih godina savršeno je pogodovao svemu traženom, pa se zbog toga brojne ekranizacije opusa Dojla, Kristijeve, ali i sasvim posebne (poput odlične serije „Ripper street“), oslanjaju na već spremne uzore i takoreći prirodan ambijent. Ali, podjednako kao i originalni sižei, privlači njihovo parodijsko reinterpretiranje. Kada se za jedno takvo pobrine tvorac osavremenjene verzije Šerloka, zabava je zagarantovana - dalje možete i morate sumnjati u sve, osim te činjenice.

среда, 08. март 2017.

Emancipacija u rikverc

piše: Isidora Đolović

Koliko smo dobili modernošću, toliko je (pa možda i više) izgubljeno, ali, bojim se da posledica dugo nećemo biti svesni. Mlađe generacije, naviknute na ovakvo stanje stvari, uveliko ga prihvataju kao jedino normalno. Možda bi im na tome trebalo pozavideti. Kako drugačije negirati, ignorisati činjenicu da se svaki pokušaj progresa svede na “korak napred, nazad dva”.

Pukom slučajnošću, najnovija kolumna sredom “pada” na Dan žena. Logično bi bilo posvetiti je ovom uveliko obesmišljenom, izanđalom (ali još uvek) prazniku - ipak, kako sam se istom temom već dva puta bavila, postaviću vam samo linkove ka tim tekstovima: 


Naravno, to ne znači da se ni današnjim osvrtom na aktuelne paradokse neću dotaći pitanja statusa, samosvesti i mesta ženskinja u zbrci koja nas okružuje. Ona su, nažalost, uvek otvorena i svedoče o drugoj strani, mukotrpno i teško izvojevanih, a po svemu sudeći prividnih sloboda.

недеља, 05. март 2017.

Februarski pregled: 7 filmskih dana

komentariše: Isidora Đolović

7) „Ted“ (2012)
Mark Valberg kao komičar? Ne krivim vas ukoliko ste pokazali sumnjičavost, jer to je bila i moja prva reakcija, a očekivanja „na minimalcu“. Ipak, pokazalo se da je ovo sasvim pristojna komedija, koja dosta oscilira po pitanju dobrih i slabijih momenata, ali je sve ukupno u redu. Priča je umereno zabavna, na trenutke veoma dobar pokušaj satire - samo da već u sledećem delu ne dolazi do iskliznuća u vulgarnost i prenaglašenu, danas (kako izgleda) najzastupljeniju, komiku. Film je, pre svega, prava zabava za „velike dečake“ i to ne skriva, pa će ljubitelji „Mamurluka u Las Vegasu“ i sličnih ostvarenja sigurno i ovoga puta biti zadovoljni.

субота, 04. март 2017.

Subota sa knjigom: „Spasavanje Frančeske“

piše: Isidora Đolović


Doba adolescencije, godine provedene u srednjoj školi, većina nas pamti sa pomešanim, često međusobno protivrečnim osećanjima i veoma dugo ne može da se odluči koje bi odnelo prevagu. Pogled unazad praćen je ili podsmehom i olakšanjem što smo prevazišli ono nespretno, a tvrdoglavo, nedozrelo biće - ili setom što je vreme ničim okrnjenih nada i iluzija zauvek iza nas, bez mogućnosti da nam ulije barem delić one mladalačke energije u svom prvobitnom, čistom obliku. U svakom slučaju, potiskivali ga ili otvoreno o njemu govorili, iskustvo iz ovog životnog razdoblja prelazno je i presudno za to kakav će pravac naša, uskoro odrasla osoba uzeti. U najboljem slučaju, “oporavljamo” se od srednje škole do prve dvocifrene godišnjice mature - u najčešćem (mada to retki žele da priznaju), celoga života. Ono što kasnije postanemo, kao formirane ličnosti, negacija je ili razvijanje našeg tinejdžerskog “JA”. Zbog toga se mnogi neprestano osvrću na fenomen (proživljene) adolescencije, tražeći odgovore na neke sadašnje probleme ili jednostavno evocirajući nepovratno izgubljeno. 
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...