недеља, 07. мај 2017.

Aprilski pregled: 7 filmskih dana

komentariše: Isidora Đolović

7) „Zavodnik“ (The Heartbreak kid, 2007)
Edvard “Edi” Kentrou (Ben Stiler) pošteno je deprimiran nakon udaje svoje bivše devojke Džodi. Ne samo zato što su ga, kao samca, na prijemu smestili za prigodni sto, u društvo dece i od toga dva klinca koji se otvoreno klade da je homoseksualac. Niti jer je dozvolio da mu, sada tuđa mlada, izmakne – uostalom, za pet godina veze bilo je jasno kako ne želi brak. Pa, ni od navaljivanja okoline da se konačno i sam “veže”, gde prednjače najbolji drug-papučar krajnje nesnosne supruge, te sedamdesetogodišnji razbludni otac. A možda i od svega toga pomalo. Edi ima četrdeset godina, vlasnik je prodavnice sportske opreme i bez ijednog razloga za nezadovoljstvo životom. Osim što, eto, podleže predrasudama koje obično prate potencijalne usedelice, čak i u Americi XXI veka.

Ali, kada na ulici (San Francisko je mesto gde živi, inače) slučajno upozna Lajlu (Malin Ejkerman), prilikom pokušaja da joj pomogne (džeparoš joj je, dok je izlazila iz perionice, oteo torbicu), ozbiljno će se zamisliti. Ona je zgodna, plava, bavi se zaštitom životne sredine (što Edi odmah tumači kao nesumnjivu činjenicu da je naučnica), nosi gaćice sa likom njegovog omiljenog muzičara - Bouvija iz “Ziggy Stardust” faze (ovo zna, jer ih je slučajno “zaplenio” nakon incidenta pred perionicom), nema dečka i očigledno se interesuje za Edija. Realno, kakve su bile šanse da se toliko elemenata poklopi? Zbog toga će, posle svega par meseci izlaženja, a ponovo pod pritiskom ranije spomenutih bližnjih i posrednu sugestiju same Lajle (sve neudate  poslodavci šalju na službu od dve godine, u Holandiju), odlučiti da je zaprosi i na taj način spreči da mu, po svemu sudeći idealna prilika ovoga puta pobegne.
Da je sve daleko od idiličnog, postaje jasno već tokom vožnje za Kabo, letovalište u Meksiku, gde im predstoji da provedu tzv. medeni mesec. Lajla u kolima bez prestanka peva i zna baš svaku numeru sa radija (uz to, čak nema ni loš glas!); u krevetu je razjarena, nezasita sadomazohistkinja; na ulici neotesana, bučna i pomalo neurotična. A kada stignu na odredište i smeste se u hotel, mladoženji sine pred očima koliko se samo zaleteo: ispostaviće se kako Lajla nije zaposlena – već volonter; devijaciju nosa ima kao zaostavštinu iz kokainskih dana – baš kao i mnogo finansijskih dugova; tvrdoglava je i nesnosna. Ali, ništa zato, mužić je tu da je strpljenjem i brigom preobrati, u narednih „40-50 godina“ koliko, zaključuje ona svakih petnaest minuta, imaju pred sobom. Već rešen da podnese zahtev za razvod, Edi u hotelu upoznaje Mirandu (Mišel Monahan), koja je sušta suprotnost njegovoj izabranici: skromna, ljubazna, duhovita i neposredna. Koristeći se Lajlinom nezgodom (strašno je izgorela na suncu, pa mora da provodi vreme u hotelskoj sobi), Edi se u njenom odsustvu sve češće druži sa Mirandom, čežnjivo zaključujući kako je prava šteta što nije sačekao bar sedmicu-dve sa vezivanjem „ludog kamena“ oko sopstvenog vrata. Dok vreba zgodnu priliku da joj otkrije istinu, njena mnogobrojna rodbina postaje podozriva.
Odmah da naglasim, nisam ljubitelj Stilerovih (uz izuzetak „Fokera“ i to zbog svih ostalih glumaca), Sendlerovih ili ostvarenja braće Fareli (Bobi i Piter su i ovoga puta autori). Što se filma „The heartbreak kid“ tiče, trebalo bi da bude nekakva romantična komedija, s tim što nema ni romantike, a ni humora. Reč je o onom napadnom, često preterano vulgarnom nizu „gegova“ i scena, koje nekima možda jesu smešne – meni ne. Istina, nema očekivanih stereotipa, ali su zato izvrnuti u možda još manje logične. Pre svega, to su predrasude sa kojima okolina (barem ona najbliža) tretira to što je Edi i dalje neženja. Zatim, činjenica da većina misli kako je Roterdam u Nemačkoj, čak i glavni junak – navodni ljubitelj Bouvija. Ovo bi, kao, trebalo da bude fora na račun američke tradicionalne neobaveštenosti? Dalje, Edijeva zaprepašćenost i blaga razočaranost Lajlom počinju još nakon svadbenog veselja, kada upozna taštu, koja je debela – a svojevremeno je nosila istu tu venčanicu koja je sada na njegovoj ženi. Pa?!? Edi odmah prati zaključivanje „gledaj majku, biraj kćerku“, iako se neko može ugojiti iz sto razloga nepovezanih sa genetikom. Zatim, marijači koji malo-malo pa iskoče iz nekog ćoška, bili su zanimljivi prva dva-tri puta. Fora sa Lajlinim nozdrvama je katastrofalna, dok scenu sa meduzom bolje ne komentarisati. Od svega, jedino mi je Miranda bila podnošljiva, pa tim pre biva nejasno zašto se uopšte zainteresovala za tipa poput Edija. Ostatak filma, iliti razrešenje zavrzlame, traje predugo i ispunjen je bespotrebnim, glupavim epizodama (npr. voajerski upad u kuću simpatije). Sve u svemu, umesto da mi posluži za ubijanje vremena, ubio me u pojam. Muškom delu publike bi možda kratka pojava Eve Longorije mogla biti nekakva preporuka – ali, za to moraju istrpeti blizu dva sata prethodeće radnje. Što se, rekla bih, zaista ne isplati. 
Ocena: 1,5

6) „Mir, ljubav i nesporazum“ (Peace, love and misunderstanding, 2011)
Nakon što joj je muž, Mark (Kajl Meklahlan), iznebuha saopštio da želi razvod, njujorška pravnica, pasivna i uštogljena Dajen Hadson (Ketrin Kiner) odlazi u mestašce Vudstok, da se pribere. Sa dvoje dece, tinejdžerom Džejkom i studentkinjom Zoi (Elizabet Olsen), smešta se kod svoje otuđene majke Grejs (Džejn Fonda), koju nije videla punih dvadeset godina. Razlozi se odmah pokazuju – Grejs je žena za koju je vreme, baš kao i za živopisni gradić u kome stanuje, stalo davne '69. tokom znamenitog festivala (na kome je Dajana, kako je majka uporno oslovljava, zapravo i rođena). Ona je hipik, gaji kokoške (koje opušteno šetaju kućom, penju se na kuhinjski sto) i marihuanu, slika aktove svojih muških prijatelja, predvodi antiratne mitinge, ne veruje u privatnu svojinu, učestvuje u lunarnim ritualnima ženske plodnosti i izražava se vrlo „mistično“. Uz to, vozi „bubu“ oslikanu floralnim motivima, upražnjava alternativne metode izlečenja (npr, Džejkove glavobolje), organizuje lude kućne žurke i proizvodi organsku hranu. Tako slobodoumna, prava lokalna legenda, ona je iznenađenje za unuke, ali izvor neprolaznog blama za kći. Dajen se, prvenstveno zbog takvog majčinog ponašanja i stava, davno rešila na prekidanje svakog kontakta – međutim, kamerom i snimanjem filmova opsednuti Džejk (koji stalno ističe kako želi da postane novi Verner Hercog), kao i filozofski nastrojena Zoi, oduševljeni su „kul“ bakom. Njeni otvoreni razgovori sa unucima potpuno sablažnjuju Dajen, ali postepeno će prestati da joj toliko smetaju, naročito pošto se pojavi lokalni stolar i kantautor Džud (Džefri Din Morgan). Uz mladog kasapina Kola i konobaricu Taru, kod svakog od troje došljaka javlja se po jedan ljubavni interes, a život na improvizovanoj farmi postaje zanimljiviji.
Priča kao priča, zvuči interesantno i poseduje početni potencijal da se razvije u nešto zabavno i dobro, ali, gubi se u rasulu preteranih, a često nesnosnih i suštinski nevažnih segmenata. Iako je u pitanju alternativni film (režija: Brus Beresford), to ne bi trebalo da predstavlja opravdanje manjkavostima. Za moj ukus (a uzmite u obzir da sam i sama dete nekadašnjeg hipika), previše je nerealnih rešenja i prenaglašenih stereotipa: od same slike hipika, do isforsiranog artizma, te spojeva intelektualka/vegetarijanka – mesar, advokat – zanatlija; pa sve do prebrzog odvijanja radnje: npr, ključne stvari se dogode već sutradan i u svega par dana praznika, a bez mnogo poente. Džejn Fonda je divna i privlači najviše pažnje, kao primer žene u ozbiljnim godinama, koja izgleda odlično (proseda duga kosa, prelepe hipi-haljine i nakit) uz stav i energiju koji plene, koliko god bili deo pomenute kliše predstave o hipicima. Elizabet Olsen je takođe dosta ubedljiva i suptilna kao urbana, inteligentna Zoi koja svuda sa sobom vuče „Vlati trave“ (iskreno bi me začudilo kada neko od američkih „intelektualaca/progresivaca“ ne bi čitao Vitmena, Keruaka ili Melvila, to im dođu kao neka opšta mesta!). 
Ponajviše mi smeta toliko preokreta za kratko vreme: ne zaboravimo, reč je o praznicima. Dajen naposletku nije rešila baš nijedan svoj problem, Grejs ostaje jednako nezrela i budalasta, s tim što spušta kći na svoj nivo (ako vidimo da se Mark odselio i ostavio im kuću u gradu, čemu završno preseljenje u Vudstok?). Nije došlo ni do kakve „katarze“, otkrića, pomirenja, nema čak ni istinskog kompromisa – već se prilagođavanje naprosto vrši na nelogičan, regresivan način. Dajen olako i odjednom, a bez valjanog razloga, prelazi preko svega što je (često sasvim opravdano) godinama prebacivala majci. Nikoga od likova ne upoznajemo dovoljno, statični su i uglavnom nedopadljivi. Ne dobijamo ni objašnjenje zašto jedni druge toliko (ne) privlače, sem u slučaju sukoba majke i kćerke. Primer je tvrdnja vegetarijanke Zoi kako joj nije drago što Kol „komada životinje“, ali, šta može kad „on očigledno smatra da to čini na moralan način“. Tako valjda i Dajen prihvata majčino ponašanje. Život jeste tolerancija i razumevanje, ali u ovom slučaju sve to dolazi zaista nemotivisano i nekako suviše prosto. Džejk (sin) i njegova priča već nisu nimalo zanimljivi. Film u celini temom više obećava nego što na kraju pruža. Ocena: 2

5) „Pronađena“ (Then she found me, 2007)
Učiteljica Ejpril Epton (Helen Hant), tridesetdevetogodišnja Jevrejka, više od svega želi da ima dete. To joj i posle godinu dana braka sa kolegom, iritantno neodlučnim maminim sinom Bendžaminom Grinom (Metju Broderik), ostaje neostvaren san. Protivi se savetima o usvajanju, uglavnom zbog toga što je i sama odrasla ne poznajući biološke roditelje, pa iako mnogo voli svoje usvojitelje i mlađeg brata (njihovog rođenog sina), smatra da je razlika u odnosu vidljiva. U svega par dana, život joj se raspada: najpre Ben saopštava kako je ostavlja, jer mora da se „sabere i shvati šta želi od života“. Dan pošto muž nestane, umire joj majka, a pojavljuje se žena koja tvrdi da joj je Ejpril biološka kći koju je decenijama ranije morala da napusti. Ekscentrična Bernis Grejvs (Bet Midler), voditeljka gledane prepodnevne tok-šou emisije, uprkos početnoj sklonosti da izmišlja (npr. kako je Stiv Mekvin otac njenog deteta!) i izvrdava istinu o prošlosti, zaista želi da se zbliži sa svojom ponovno pronađenom kćerkom. Zato moli Ejpril da joj pruži šansu, u vidu barem par dana za bolje upoznavanje.  
Istovremeno se ona, znatno radije i sa više volje, zbližava sa samohranim ocem Frenkom (Kolin Firt), čija su sin i kći polaznici Ejpriline vaspitne grupe. Ovaj Englez, kome je supruga umetnica pre izvesnog vremena „otperjala“ sa ljubavnikom u slobodan život, sada pazi na decu i u kolima crta naslovnice za tuđe knjige, maštajući o sopstvenom romanu, dok suspreže gnev prema nevernoj ženi. U Frenku će Ejpril odmah pronaći sagovornika, razumevanje i odlučnost, rečju – skoro pa idealnog muškarca, samo da nije nerešenog i dodatno zakomplikovanog odnosa sa Benom, za koga se ispostavilo da još uvek nije potpuno izašao iz njenog života...
Priča bi mogla biti interesantna, da je makar malo bolje definisana i uobličena. Ovako, ostaje poprilično rasplinuta, likovi do iritantnosti nejasni, njihova motivacija takođe. Ejpril je dosta bezlična, a u osnovi sebično usredsređena jedino na svoju opsesiju da postane majka; Bendžamin je apsolutni slabić, mada je u isti mah nedefinisano šta mu to Ejpril – i sama uglavnom neodlučna – zapravo zamera. Njihova međusobna privlačnost je stalno prisutna, ali umesto da dobro i uverljivo zakomplikuje drugu vrstu bliskosti koja se javlja prema Frenku, ona samo još više čini odnos zamagljenim. Firt se tu našao u situaciji sličnoj kasnijem statusu Marka Darsija u trećem nastavku „Bridžet Džons“, samo mnogo šarmantnije i zabavnije izvedenom. U suštni, četvoro glavnih glumaca igra svoje tipske uloge: Helen Hant (ujedno i režiser) je smušena, zbunjena žena srednjih godina; Broderik smotan (reče li neko „Alan Harper“?!); Kolin ukočeni, ali šarmantni Britanac; a Bet Midler – koja ujedno jedina istinski briljira u toj postavci – komična figura otuđene majke, televizijske zvezde uvek mladog duha, koja se ipak sa greškama nosi dovoljno osećajno i iskreno. Razrešenje koje bi trebalo da bude poruka pomirenosti sa životom, ne ostavlja takav utisak. Humor postoji, ali neravnomerno raspoređen u odnosu na ozbiljne epizode, pa je celokupna struktura nekako razbacana i dodatno konfuzna. Nije gubljenje vremena, ali jeste negde usput, u realizaciji, zagubljen potencijal početne zamisli. Vredi odgledati zbog, ponavljam, sjajne Bet i uobičajenog Kolina (naročito u trenucima kada njegov lik „pukne“ i sklizne u histerični ispad), a tu je i interesantna epizodna pojava slavnog pisca Salmana Ruždija u ulozi ginekologa. Ostalo je zaista mlako, glavna junakinja nedosledna, priča bez definisane poente. Ocena: 2,5

4) „Larry Crowne“ (2011)
Leri Kraun (Tom Henks) je dospeo u situaciju karakterističnu za žitelja bilo koje zemlje u raljama modernog kapitalističkog sistema, bila to (njegova) velika Amerika ili naša Srbijica. Po starosnoj dobi, bliži je penziji nego novom početku, razveden i opterećen kreditima za kuću „preteklu“ iz parnice. Kao iskusan, posvećen radnik trgovinskog lanca „IMart“ nada se barem unapređenju, kada ga šef jednog naizgled običnog dana pozove na razgovor. Ali, umesto tradicionalne značke „zaposlenog godine“, Leri dobija otkaz i to jer ne poseduje fakultetsko obrazovanje, samim tim ni „mogućnost da napreduje“. Došlo je, eto, vreme kada čak i magacioneru u megamarketu treba diploma – zvuči poznato? Preko noći ostavši bez posla, nakon prvobitne zatečenosti, Leri razmatra šta mu je činiti. Najpre će poslušati savet suseda Lamara (koji mu ujedno velikodušno pomaže da se na dvorišnoj rasprodaji ratosilja viška pokućstva), prijavljujući se na univerzitetski  tečaj iz ekonomije. Naime, s obzirom da je posle srednje škole dve decenije proveo kao brodski kuvar, a zatim se upustio u trgovinu, doškolovavanje mu je neophodno – a može biti i korisno za povratak u stare vode.
Radi uštede, automobil menja polovnim skuterom, prekida dužničke manipulacije banke i dozvoljava da mu kuća ode „pod stečaj“, redovno pohađa predavanja, a naročito mu zanimljivo deluje kurs komunikacija/veštine govorništva. Vodi ga prof. Mersedes “Mersi” Tejno (Džulija Roberts), privatno zarobljena u izluđujućem braku sa nezrelim blogerom (takođe bivšim profesorom; Brajan Kranston) – koji sada, pošto su zamenili radne uloge, dane provodi kod kuće, uz voljeni kompjuter, pornografiju i Internet-komentarisanje koje naziva „stvaralaštvom“. Zbog svega toga ni najmanje ne ceni suprugin doprinos budžetu, naprotiv. Leri će se brzo prilagoditi okolnostima, sprijateljiti sa ekipicom mladih kolega-skuteraša predvođenih simpatičnom „Talijom“ (svi oni iz nekog razloga imaju pseudonime, pa im tako i stariji pajtos postaje „Lens Korona“), biti često opominjan od strane profesora ekonomije, napredovati u retorici, ali i očima mentorke Mersi. Čak se i stari, kulinarski staž iz marinaca pokazuje upotrebljivim, pošto zatreba koji dodatni prihod...

„Leri Kraun“ je, pre svega, film koji se bavi problemima savremenog doba (i zato je, možda, simbolično emitovan baš na uveliko obesmišljeni Praznik rada): nezaposlenost, krediti, stečaj, prekvalifikacija, hvatanje koraka sa vremenom i njegovim izmenjenim diktatima, a sve to u godinama kada ste mislili kako je vaša priča manje-više zaokružena i sleduje još samo održavanje te stabilnosti. Poenta je u novim počecima i odvažnosti da se krene dalje, od nule. Glavni likovi doživljavaju, on iznenada i silom prilika - a ona podstaknuta i „probuđena“, priliku za start iznova: bio to povratak zaboravljenom zanimanju ili izlaz iz lošeg braka. U oba slučaja, dolazi do promene pristupa i novog otvaranja prema svetu. U pitanju je, iako prosečna (na više, čini se, zapravo i ne pretenduje), dosta optimistična i topla priča sa porukom da nikad nije kasno, niti postoji potpuno bezizlazna situacija. Čovek zaista uči dok je živ, pa iz svake ruševine može izgraditi nešto novo i dovoljno. 
Glavni glumački tandem, Henks (koji takođe potpisuje režiju) i Robertsova, potpomognuti sjajnim Kranstonom i uverljivim epizodistima, sa razlogom se oslanja na prepoznatljivost i proverenost kod publike. Naravno, nije moglo izostati ni pojavljivanje Tomove supruge Rite Vilson, u ulozi bankarske službenice. Ni ovoga puta nisu izneverili očekivano, dočaravši sasvim dobro, šarmantno i životno, obične ljude sa jednostavnim težnjama i pravom na šansu da ih ostvare. Uz sasvim dovoljnu meru humora, možda će vas, onako nepretenciozno, podsetiti na sopstvene studije i probuditi želju za novim usavršavanjima. Sigurno će vas bar donekle utešiti i pokazati kako rešenje postoji, ukoliko smo dovoljno odvažni, očajni ili od svega pomalo, da se otisnemo u novu životnu pustolovinu. U kojoj, što bi rekao Henksov znatno poznatiji filmski junak, Forest Gamp, „nikada ne znaš šta možeš dobiti“. Ocena: 3

3) „Mamin novi frajer“ (My mom's new boyfriend, 2008)
Kada se tri godine ranije, odlazeći na još jednu misiju, mladi FBI agent Henri (Kolin Henks) pozdravio sa svojom samohranom majkom, bila je baš onakva kakvu je veći deo života znao: Marta Durand (Meg Rajan), zapuštena i gojazna udovica, deprimirana i bezvoljna, naročito posle smrti muža u zatvorskoj ćeliji. Jedva punoletna uletevši u brak sa „lošim momkom“, vremenom je postala pre dete nego roditelj njihovom, iznenađujuće ozbiljnom i odgovornom jedincu. Zaštitnički nastrojen, uveliko naviknut na „obrtanje dužnosti“, Henri dolazi da kod kuće provede odsustvo, ujedno predstavi majci svoju verenicu i koleginicu (oboje su terenski agenti, ona pride psihijatar) Emili (Selma Bler). Dočekaće ga šok, jer jedva prepoznaje sopstvenu kuću, kamoli majku.

Naime, posle otrežnjujućeg iskustva (isprativši sina na aerodrom, jednom prolazniku se učinila kao prosjakinja, pa joj je u čašu šejka bacio novčić), odlučuje da se dovede u red. Novopečena „Marti“ u potpunosti je preokrenula svoj život. Sem bazena, poslovne preduzimljivosti, novog izgleda, ona je počela i da „diše punim plućima“, što uključuje i zabavu, provod, više udvarača odjednom i uživanje u svakom trenutku...na zaprepašćenje i nevericu Henrija, a Emiline simpatije. Ostavljeni vlasnik restorana Enriko – sa redovnim žalopojkama pod prozorom, novi „ulov“ – maturant Edi, vožnje motorom i kasni dolasci kući, izvode sina iz takta i pooštravaju mu „radar“ za kontrolu. A pošto slučajno upozna šarmantnog Tomija Lukera (Antonio Banderas), čini se da Marti napokon ima priliku da se ozbiljno (i pametno) zaljubi – samo da on nije, kako će Henri baš tih dana otkriti, jedan od glavnih osumnjičenih za međunarodno krijumčarenje umetnina. Veruje se kako je najnovija meta ove grupe jedna Berninijeva statua, upravo dopremljena iz Luvra, pa nadređeni od momka zahtevaju apsolutnu poverljivost (čak ni Emili ne sme ništa da sazna) i špijuniranje majke, sada najboljeg mogućeg mamca. Njena romansa bi trebalo da posluži FBI-ju da raskrinka tražene „zverke“, koliko god Henriju bilo mrsko da detalje majčinog privatnog života izlaže pred pohotnim kolegama...
U ovom filmu, čiji je režiser Džordž Galo, uprkos generalno slaboj oceni, zaista nema ničeg previše. To mu je i prednost i nedostatak, u zavisnosti od očekivanja i ugla gledanja. Prosečna akciona komedija, sa primesama romanse i dobrom ekipom glavnih glumaca (pozitivno iznenađuje Henks junior, dok su Banderas, Rajanova i Blerova standardno u svom tipu uloga), pojedinim naročito smešnim scenama (famozni susret kod bazena, veče u albanskom restoranu) ili epizodistima (Enriko, dosadni udvarač, glumac je poznat iz serije „Just shoot me!“ i njegova ubacivanja u radnju dolaze na pravim mestima, efektno i nenapadno), zanimljivom i zabavnom pričom, realizovana je prema meri i stoga sasvim zadovoljavajuće za jedno dokono veče uz televizor. Ocena: 3,25


2) „Elizabeth“ (1998)

Epski film o početku vladavine, prvim izazovima, nizu razočarenja u ljubav, poverenje i okolinu, što će sve skupa princezu Elizabetu Tjudor (Kejt Blanšet) polako pretvoriti u moćnu kraljicu, nevestu Engleske. Priču o životu i vladavini mlađe kćeri ozloglašenog kralja Henrija VIII i njegove tragične druge supruge, Ane Bolen, manje-više većina dobro poznaje. U ovoj, možda ponajboljoj ekranizaciji rane biografije žene koja je Engleskoj donela tzv. „zlatno doba“, fokus je stavljen na zavere – unutrašnje i spoljne, prvenstveno promenljive odnose sa Francuzima i Špancima, stalne pretnje od strane Škotske i Vatikana, ali i mnogobrojne dvorske spletke koje prete da uzdrmaju ionako nestabilni tron na koji je devojka upravo zasela. Mlada kraljica u nasledstvo dobija oslabljenu, siromašnu, podeljenu zemlju na udruženom udaru velikih sila, prognanih i pritajenih pretendenata na presto, a sve usred buktećeg religijskog konflikta. Isprva, prirodno, grešeći u političkim koracima, zaokupljena komplikovanim odonosom sa prvom ljubavi, Robertom Dadlijem (Džozef Fajns), Elizabeta postepeno počinje da donosi smele odluke i otkriva izazove samostalnosti. Nasuprot stalno isticanoj neizbežnosti sklapanja bračnog saveza, koji bi joj pomogao da se održi na vlasti i priuštio joj zaštitu, opredeljuje se za „vladavinu bez gospodara“ i „muško srce koje ne zna za strah“, otkriveno u sopstvenim grudima.
Otuda je posebno snažna simbolika završne scene, gde poput maske teška šminka, bela haljina koja simbolizuje nedodirljivost, odsečena kosa, te prolazak između špalira dvorjana (što se jedva usuđuju da joj dotaknu ili poljube skute, sa posebnim fiksiranjem pošteđenog – a zauvek odbačenog Dadlija), spuštaju pečat  na „udaju za Englesku“ i uvod u razdoblje slave, postignuto po cenu lične žrtve i razočaranosti. Elizabeta se dokazuje kao mnogo više od očekivane  bespomoćne žene, kojoj bi bila neophodna udaja da upravlja državom i bude (dostojna) „kći svoga oca“ – što  je važna pokretačka sila.
U tom smislu, odlična je transformacija krhke devojke u moćnu vladarku, a Kejt Blanšet bez imalo dvoumljenja impresivna u naslovnoj ulozi, za koju kao da je rođena. Džozef Fajns je dovoljno markantan i već „odomaćen“ u ovakvim rolama („Zaljubljeni Šekspir“!); vredni su spominjanja: Džefri Raš kao kraljičin prvi savetnik Volsington, Kristofer Ekleston u ulozi Norfolka, Džejms Frejn jedva prepoznatljiv i veoma mlad španski ambasador, Ričard Atenborou (Deda Mraz, moja prva reakcija!) kao Vilijam Sesil, te razigrani Vensan Kasel u zapaženoj ulozi vojvode od Anžua. Primetićete epizodu Danijela Krejga (sveštenik), Kejti Burk je solidna kao odurna „Krvava Meri“, a ukoliko bolje obratite pažnju, videćete (tada male) Lili i Alfija Alena! Za scenario je zadužen Majkl Hirst, koji će kasnije razviti priču tako da seže još dalje u prošlost - naravno, kroz popularnu seriju „Tjudorovi“. I pored par istorijskih nepreciznosti, sa kojima će se u daljim ostvarenjima već previše zaigrati, ovde još uvek nema izrazitih preterivanja.
Brutalne, neulepšane scene (film otvara prikaz mučenja i spaljivanja jeretika, kao glavna odlika katoličke strahovlade Meri Tjudor) smenjuju se sa raskošnim i očaravajućim kadrovima plesova, zamkova, haljina. Karikiranje Francuza (Kasel savršeno predočava raskalašnost, neozbiljnost, travestiju), groteska i gnusnost izrazite su crte protivnika, nasuprot Elizabeti koja (često i doslovno) SIJA (uostalom, nije li graciozna Kejt nešto kasnije postala i Tolkinova vilinska kraljica?!). Ljubitelji istorijskih drama mogu biti sigurni da će im se ostvarenje dopasti, pri čemu najveće zasluge svakako idu Blanšetovoj: stasom, glasom i glumom, besprekorno je otelotvorila lik (i ličnost) legendarne kraljice. Ocena: 4,5

1) „Američka istorija iks“ (American History X, 1998)
Derek Vinjard (Edvard Norton) je jedne noći ubio dvojicu crnaca, dok su pokušavali da mu obiju automobil parkiran na travnjaku ispred porodične kuće. Kao osvedočeni „skinhead“ i rasista, osuđen je na tri godine zatvora (uz olakšavajuću okolnost zločina u rastrojstvu). Njegov mlađi brat Deni (Edvard Furlong) bio je svedok ovog čina slepog nasilja, što će mu zauvek izmeniti životni put i poglede na svet. U danu Derekovog izlaska na slobodu, dobija opomenu pred isključenje iz svoje srednje škole, zbog destruktivnog ponašanja i eseja u kome veliča Hitlerove ideje iz „Mein kampf“-a. Neumorni mentor i vaspitač, dr Bob Svini (Ejveri Bruks) nije spreman da odustane od dečaka, te mu daje zadatak da izmenu temu, sastavivši novi rad u kome bi izneo svoja shvatanja problema američkog društva današnjice. Na taj način, Svini želi da podvrgne štićenika poslednjem pokušaju samoispitivanja i samoisceljenja. Isto će sebi zacrtati i povratnik Derek, koji se nakon otrežnjujućeg i preobratničkog robijaškog iskustva užasava nekadašnje ekipe, njihovih pogubnih uverenja, a još više stranputice na koju mu je mlađi brat u međuvremenu skrenuo.

Deni se, inspirisan obožavanim bratom, u godinama njegovog odsustva i sam priključio „skinhedsima“. Postepeno otkrivamo predistoriju trenutne situacije i to kako je porodica Vinjard, nakon očeve pogibije na radu (vatrogasac, ubijen dok je obavljao svoj svakodnevni posao u crnačkoj četvrti), počela da se raspada. Do tada mirni i talentovani srednjoškolac Derek, zainteresovan za književnost i otvoren ka uticaju entuzijastičnog prof. Svinija, počinje da se zanima neonacističkim idejama. Preko Kamerona, čoveka koji zahvaljujući nezadovoljstvu siromašnih belaca vrbuje mladež, postaje predvodnik lokalne grupe i njihovih anarhistilkih, destruktivnih poduhvata. Robijanje ga samo unapređuje u figuru malog božanstva, neke vrste stradalnika za zajednička uverenja, međutim, Derek je tokom te tri godine spoznao slom čoveka, fatalnost grešaka i rešio da započne novi život. Prvenstveno mu je cilj pomoći porodici – koju čine već bolesna majka Doris (Beverli D'Anđelo), mlađe sestre Devina i Eli, kao i Deni, koga po svaku cenu mora sprečiti da krene njegovim stopama. Ipak, ponovno integrisanje u društvo, a raskid sa starim okruženjem (pre svega devojkom Stejsi, „prijateljem“ Setom i zlim duhom svih, Kameronom), upravo usled obostranih predrasuda, neće biti nimalo lak poduhvat...
Teško mogu opisati svoje oduševljenje ovim filmom, dubok utisak koji je ostavio na mene i trajnu naklonost kojom me zadobio za sva vremena. Dobro realizovana, veoma bitna priča ne poznaje rok trajanja, a, nažalost, čini se da je u ovom trenutku više nego aktuelna. U atmosferi (teško se oteti utisku tendencioznosti građenja) pojačanog straha, napetosti i netrpeljivosti prema drugom, drugačijem, bližnjem, strah i nezadovoljstvo ne mogu dati drugačiji rezultat od nasilja. Otuda „Američka istorija iks“ paralelno razvija dva, međusobno neraskidivo povezana plana ličnog i opšteg. Sam narativ je postavljen kao Denijev referat na naslovnu temu, pri čemu su reminiscencije na prošlost realizovane u crno-beloj tehnici. To nije slučajno, s obzirom da se vremenom iskoračilo iz jednostranog pogleda, čime u prvi plan izbija puna tragika zabludelosti, nespremnosti da se sasluša, prihvati, saoseća. Ova razorna mržnja, kao i diskriminacija, otrovom zahvataju sve – od porodice do bandi koje niču po kraju, a za čijim korenima valja „zagrebati“ što dalje po sećanjima. Derek i (preko njega) Deni uporedo doživljavaju buđenje, svojevrsno otkrovenje: kobna noć u kojoj se desilo dvostruko ubistvo, bila je istovremeno okidač i rezultat dužeg, šireg procesa rastakanja čija kulminacija tek predstoji.
Manipulacija strahom, nesigurnošću, tugom i patnjom, predstavlja strategiju kojom Kameron pridobija svoje pulene – međutim, ovo ne važi samo za „skinse“, bande, žrtve socijalnog raslojavanja u Venis Biču, već za sve sledbenike velikih vođa, svuda i svagda. Naime, sličnu zapaljivu retoriku možemo čuti i danas, od strane mnogih čelnika država, samo usmerenu prema migrantima – upravo se aktuelna kandidatkinja za predsednika Francuske, Marin Le Pen, služi istom u svom predizbornom programu. Isključivost i okrutnost proizašli iz neznanja, zaslepljenost ideologijom izvučenom iz konteksta, razaraju jedinku kao samo jezgro čitave zajednice. Trogodišnje odsluženje kazne izmenilo je Dereka, ali se u međuvremenu, na gore, promenilo i samo društvo, baš kao i organizacija kojoj je pripadao. Da li je moguće razbiti začarani krug, ili barem probiti otvor za sopstveni izlaz? Kakve posledice sa sobom povlači proces iskupljenja? Film će vas baciti u ozbiljno preispitivanje, koliko dijalozima, toliko potresnim prizorima netrpeljivosti i primene sile.

Norton briljira, upadljiv poput velike istetovirane „svastike“ koju nosi na grudima. Malo je reči kojima se može nahvaliti njegovo izvanredno predavanje ulozi, kojim vas potresa do korena bića. Nominovan za Oskara, te godine je izgubio trku u korist Roberta Beninjija – iako mi je „Život je lep“ jedan od najdražih i najsavršenijih filmova, moram priznati da je priznanje za najbolju glavnu mušku ulogu nepravedno otišlo u ruke italijanskog umetnika. Njegov imenjak Furlong, još od antologijske role u „Terminatoru 2“, nosi sličan profil junaka sa pravom lakoćom, prirodnošću i harizmom. Iako je vodeći dvojac zasigurno poneo najveći deo vrednosti, čitav kasting je odličan, uključujući i „večitog (filmskog) Žida“ Eliota Gulda, ovde u ulozi Mareja. 
„Američka istorija iks“, pod rediteljskom palicom Tonija Keja, veoma ubedljivo prenosi snažnu poruku onima koji su spremni da je čuju i usvoje. Reč je o filmu koji će vas zaboleti, uznemiriti, na trenutke i zgroziti, u svakom pogledu zaintrigirati. Pokazuje kako je samo ubedljiva i zavodljiva demagogija mržnje, ali i koliki ceh sa sobom nosi. Posle njega, osetićete se u isti mah potišteno zbog poodmaklog stadijuma bolesti sveta (ni nakon dve decenije nepromenjenog stanja), ali i, nadam se, malo svesniji onog neuništivo LJUDSKOG  što postoji u svima i ovakvim ostvarenjima biva, ako već nije, probuđeno i pobunjeno. Ocena: 5


7 коментара:

  1. Super post, nije loš izbor filmova uopšte :)
    Larry Crowne sam jednom skinula ali ne sećam se zašto ga nisam odgledala (valjda me je tad smorio Henks u svakom drugom filmu, pojma nemam), ali u domenu komedija Džulija i Henks deluju kao potencijalno dobar tndam, tako da mogla bih da ga odgledam kada poželim malo humora:)
    My mom's new boyfriend sam gledala kao tinjdžer is sećam se da je bilo urnebesno (neverovatno je koliko Kolin liči na oca). Meg i trenutak kada izlazi iz bazena a sin ne može da je prepozna je presmešan :)
    Elizabet obožavam, jedna od Kejtinih najboljih uloga:)
    American history X sam gledala pre godinu-dve i sećam se da je baš jak utisak ostavio na mene. To što je Edvard Norton izveo je maestralna gluma (i tvrdimd a je zaslužio Oskara za taj film), poslednja scena u filmu, me i sad dok se prisećam naježi. Fenomenalan film :D
    Odlična lista, moj omiljeni post na tvom blogu u toku meseca ubedljivo :)

    ОдговориИзбриши
  2. Uvek posebno čekam tvoje komentare, znam da voliš rubriku, a i proveren si filmofil, pa me baš zanima koliko nam se poklapaju ukusi.:) S obzirom da sam ovog meseca uglavnom hvatala (slabu) televizijsku ponudu, nije bilo baš nešto, ali "Elizabeta" i "American history X" vrede koliko bar deset drugih!:)
    Simpatičan je "Larry", valja za opuštanje.
    Da, scena kod bazena je ubedljivo najjača, a to za Kolina je i meni palo na pamet, mnogo liči, čak im je i boja glasa skoro ista, jedino je sin možda lepši, pošto je neka mešavina Toma i Rite.
    E, da, Meg je ovde još bila super, dok nije upropastila lice zatezanjem.
    Kejt kao Elizabet, mislim da je najbolja glumica koju su birali za ulogu kraljice ikada. Predivna, savršena.:)
    Uh, ta poslednja scena me dotukla. Evo, sad se rastužih. Edvard (Norton) je morao dobiti Oskara, neverovatan je.
    Hvala ti mnogo na čitanju.:*

    ОдговориИзбриши
  3. Fokusiraću se na poslednja sva, ostali su mi poznati ali nisam sigurna da sam sve gledala pa čisto da ne spojlujem sebi možda pogledam nekada. :)
    "Elizabeth" mi je možda omiljeni film ovog žanra/tipa, odgovara mi Hirst, ume da začini delo dovoljno da bude zabavno ali opet ne previše da preraste u sapunicu (bar je umeo da ne počinjem o "Vikinzima"-razumemo se). Osim njegovog potpisa u ovom filmu mi se posebno sviđa glumačka ekipa, Kejt mi je jedna od omiljenih glumica prosto je obožavam još od Galadrijel, takođe je i mlađi Fajns na vrhuncu zadatka (Ralf mi je oduvek draži ali je i Džozef jako dobar glumac), Džefrija bih ni da spominjem, od njega manje nisam ni očekivala. Ovu Elizabetu bukvalno mogu da zamislim kao ćerku Henrija VIII iz "Tudors-a", takođe i malu devojčicu iz serije vidim u Kejt, ne znam kako ali uspeo je da poveže likove. Inače ovo je jedan od retkih filmova koje sam gledala više od 5 puta, kad god naletim na TV-u ostavim. Prosto sam zaljubljena u ovaj film.:)

    "American History X"-Uspela si da me rasplačeš, divan, ali zaista divan tekst. Moram primetiti da si ovom filmu dala više prostora u odnosu na bilo koji do sada-zasluženo!
    Odmah na početku da kažem, nikada im neću oprostiti što Nortonu nisu dali Oskar za ovo, ali kad malo bolje razmislim nije to toliko ni prestižno danas.
    Meni je ova tema oduvek zanimljiva, možda sam potajno psihopata. :D Šalu na stranu, mislim da sam ovakav pogled na svet polazi iz primitivnosti i manipulacije od strane onih koji imaju korist a zapravo se drže po strani -u ovom slučaju Kameron. Što je najgore Kamerona je danas jako puno i većinom su još moćniji ljudi, nekad i u samom vrhu (sveta, velikih država). Koliko god zvučao zadrt i zastareo ovaj način razmišljanja nikada neće izumreti-rasista će biti uvek, nacista takođe i tako dalje...Tužno je što smo svedoci razvoja tehologije i nauke a opet je ljudski um daleko iza Antičkih filozofa, ratovi i teroristički napadi ne samo da ne izlaze "iz mode" već su u poslednje vreme sve više zastupljeni.Strašno mi je sve to, a opet mi mali ljudi tu ništa ne možemo osim da posmatramo.
    Da se vratim na sam film-jedna tužna i realna priča. Sitnice su nekako sklapale mozaik, na primer Derekov odnos sa ocem, način na koji je on razmišljao, takođe i Deni koji je sve to posmatrao sa strane i upijao. Naravno i odnos Kamerona prema svima njima, posebno Dereku, videlo se da ga iskoristio, verovatno je planirao da nakon izlaska iz zatvora upotrebi njegov božanski epitet da vrbuje još mladih.
    Kraj je nekako očekivan, ali me je opet slomio, dosta realno odrađeno sve. Mislim da su u celoj ovoj priči sestre a posebno majka najveće žrtve. Plače mi se od same pomisli na tu tužnu ženu.
    Sve u svemu smatram da je ovo više od filma-ovo je upozorenje da se ovakve stvari dešvaju i dešavaće se svuda oko nas. Najgore je što u većni slučajeva sve počne kao zabava, dokazivanje u društvu, a preraste u nešto mnogo ozbiljnije i strašnije.
    Još jednom da kažem tekst je divan, dosta emocija si unela u pisanje o ovom filmu. :*

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ivana, pre svega mnogo hvala na čitanju i ovako divnom komentaru!:))) Drago mi je što su ti se prikazi svideli, ali još više jer me uvek dopuniš u analizama i izrauiš baš ono što i sama mislim, ali nisam uspela da sročim - HVALA.:)
      Potpuno se slažem, kao i obično, sa svime što si rekla - i za "Elizabetu" (još uvek nisam pogledala nastavak, "The golden age", ali takođe mi je Kejt predivna glumica i mislim da se ovaj film kao celina sa "Tjudorovima" fantastično uklopio), a naročito za "American history X".
      Drago mi je što ti se dopalo moje viđenje, istina je da sam se tako inspirisana i pod najdubljim utiscima malo previše zanela i lagodno je ovaj film mogao da dobije svoj posebni tekst, jer sam se baš raspisala i moglo je tu još štošta da se kaže, ali se zaustavih na vreme. :) Ipak, istina je da me odavno nije neki film toliko dirnuo i zbog toga sam mu posvetila više prostora nego bilo kom do sada u ovoj rubrici. Mislim da bi morao biti neka vrsta obavezne "lektire", ali se bojim da ga pojedini ne shvate sasvim pogrešno (kao što je slučaj sa "Ranama" kod nas, npr)!
      Edvard je dao performans života, karijere.
      A baš sam se sinoć setila Kamerona i uopšte takvog tipa ljudi, čuvši na vestima kako "deca veterana idu u Rusiju, u patriotski kamp", gde ih obučavaju u korišćenju oružja i slično...zloupotreba tuđe nesigurnosti, patnje i traume, na najgori mogući način.:(

      Hvala ti mnogo, još jednom.:)

      Избриши
  4. nasla sam neke pa kad ih pogledam vratiću se da podijeim utiske :))

    ОдговориИзбриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...